Pušiona – ljetna šema: Plodovi zemlje

Piše:
ponedjeljak, 19.7.2004. 08:59
Smanji veličinu slova Tekst Povećaj veličinu slova

Pušiona – ljetna šema: Plodovi zemlje

NEDJELJA je, jedan sat popodne, vani je oko plus sto, a cvrčci teroriziraju nedužno civilno stanovništvo.

Upravo sam uživao u materinoj spizi i sad pijem kavu na balkonu, u debeloj hladovini i razmišljam o tome kako mi se ništa ne da.

Ne da mi se čak ni otići do plaže jer je daleko. Mislim, sad bih trebao pješačiti nekih deset minuta do nje, a frend s autom nije doma.

Uglavnom, palim ventilator, vadim iz frižidera catu, režem je, vadim špice i počinjem gledati televiziju. A na njoj – Plodovi zemlje, emisija o poljoprivredi. Audio-vizualna pozadina kao stvorena za uživanje u cati.

Kad god gledam Plodove zemlje, barem jednom čujem rečenicu "Mladi odlaze sa sela." ili nešto tog tipa. A ako se netko mlađi od 45 godina odluči baviti poljoprivredom u bilo kojem obliku, odmah snime prilog o njemu i tretiraju ga kao narodnog heroja.

Međutim, nitko da snimi prilog o mladim ljudima koji baš i ne uživaju u poljoprivredi ali se svejedno njome bave. Do tog paradoksa dođe kad je čovjek, recimo, mlad i nezaposlen pa živi sa starcima, a starci se intenzivno bave poljoprivredom. Onda ovaj nema izbora pa radi u polju otplaćujući tako stanarinu, hranarinu i ostale ine, a statusom više podsjeća na ratnog zarobljenika nego na narodnog heroja.

Takvi su Mate i Marko, dva tipa s kojima sam zajedno išao u osnovnu i svojevremeno se igrao partizana i Njemaca.

Bio je petak popodne, ljeto, a ja sam, kao pravi gradski seljak provodio vikend na selu. I bilo mi je za popizdit dosadno. U kafiću nikog, ispred dućana samo penzioneri, a MM-dvojac u intenzivnim poljoprivrednim radovima. Kao, sezona je i ako se sad voće i povrće ne proda turistima, za kurac cila godina.

Završili su oko devet i oko deset smo standardno bili u lokalnoj birtiji, uživajući u zvukovima domaće estrade. Tlaka, dosada, crnjak, tupilo.

- Kako bi ja sad spičija na parti neki. – uletio je Mate.

Sad se vi možda čudite kako seljak iz primitivnog kraja (copyright by DP) želi na party, ali Marko i Mate su bili čudni hibridi – poljoprivrednici-partijaneri, MTV-generacija koja se školovala u gradu, a živjela i gledala televiziju na selu.

- Nemamo love. – kažem.
- A znan, jebiga.

Nakon pola sata smo još pijaniji, a mjuza postaje neizdržljiva. Tlaka, crnjak i tupilo poprimaju neslućene razmjere i Mate se već okreće oko sebe tražeći potencijalnu žrtvu.

Jednostavno, radilo se o tipu koji se frustracija rješavao lomljenjem pičke. Bilo doslovno tako da bi zbario češku partijanericu ili metaforički tako da bi razbio nekog u blizini.

- Ostanen li ovde još deset minuti, razbit ću nekoga. Oću, Gospe mi!
- Nemamo love, idiote! – pokušavam ga kulirati.
- Koliko imamo?

Gledamo po džepovima, vadimo sve na šank.

- Kad platimo, ostane nam pedeset kuna. – kažem – Ne možemo nigdi.
- Koliko nan triba? – javlja se Marko.
- Triba nan za gorivo do Makarske, za upad, za drogu. A kontaj da nan triba baren 500 kuna.
- E jebiga. – opet Mate – Mala, daj još turu!
- Čekaj, Gospe ti, oćemo ić ili koji kurac?
- Rodi 500 kuna pa oćemo!

Marko se češkao po glavi kao da bi mu iz kose trebala ispasti lova, a onda se nasmijao oko ušiju.

- Je li se vami stvarno ide?!
- A ne!
- Vako, ćaća mi još nije cate pobra. Danas smo brali samo praske.
- Dobro, i?
- Pa poć ćemo u polje, napunit stojadina, odvest to u Split na terminal i prodat. Ubit ćemo baren 500 kuna.
- Zakon! Imaš li bateriju u autu?
- Iman, boga ti. Tribaju nan samo gajbe.
- Iman ja doma.

Sjeli smo u Markovu stojku, najprije otišli do Mate po gajbe, a onda smo se krenuli baviti poljoprivrdom.

Noć je bila predivna. Nebo kakvo samo u Dalmaciji može biti, mjesečina takva da nam baterija skoro nije ni trebala, a tišinu su razbijali samo kreket žaba i lavež pasa iz udaljenog sela.

- A lipote, bog te jeba! – javio se Mate – Oćemo zapalit jednoga?
- Amo obrat najprije pa ćemo onda. Ko će napušen radit, Gospe ti!

Brali smo cate. Oni su, kao poljoprivredni eksperti, išli od cate do cate i procjenjivali koja je zrela, a ja sam, kao pravi gradski seljo, bio zadužen za manualni rad – tegljenje gajbi do stojke. Trebalo nam je oko pola sata da napunimo stojku.

Sjeli smo do potoka. Mate je rolao.

- Jeba mater, jedan put ću doć sam vamo i izist bombon. Pa vidi ti ove lipote. Ko ovo more platit?!
- Svaki Čeh. – rekao je Marko.
- Ajde u pizdu materinu, šta me jebeš kad mi je dobro!
- Možemo se doć ovde spuštat posli partija! – rekao sam.
- E, ta ti je dobra!

Marko je otišao do auta, izvadio najbolju catu i stavio je u potok.

- Da se lipo oladi dok se vratimo.

Na splitskoj veletržnici oko ponoći ima hrpa dežurnih švercera koji i spavaju tamo – po kamionima i kombijima. Tad im nekako i počinje radno vrijeme. Ljudi s okolnih sela tokom noći dovode robu, ovi je otkupljuju na veliko pa je onda tokom dana dilaju po gradskim tržnicama.

Trebalo nam je ravno deset minuta da prodamo Markove cate. Em su bile dobre, em smo na kartonu izvjesili sasvim primamljivu cijenu. Pisalo je SVE ZA 500 KUNA. Čovjek se čak nije ni želio cjenkati s nama. Samo je došao, donio lovu i rekao "Može."

Mate je na pumpnoj imao ideju da kupimo auto-lak pa na stojku napišemo "DROGIRAJ SE, LOČI I POPRČI!", ali smo odustali od ideje. Uglavnom, oko jedan i po smo bili u Makarskoj.

Kad smo ušli u disko, trebalo nam je ravno deset minuta da rješimo tri botuna i dva grama spida i tako spičkamo skoro svu lovu od plodova zemlje. Ostalo još sto za cugu.

Prvo smo potegli gram spida i nacalili se na šank. Mate je ispario nakon dvije minute i uvalio se nekoj Čehinji, a Marko i ja smo počeli pričati i pričati i pričati i… i pričati.

Onda smo potrošili i botune. Matina Čehinja je progutala njegovog i oni su se izgubili. Marko i ja smo i dalje pričali i pričali i pričali i… i pričali.

A onda smo skužili da su četiri sata.

- A u pičku materinu, stari me diže u šest. Moran na pazar prodavat praske.
- Di je Mate?
- S onon Čehinjon vani.

Našli smo ga nakon deset minuta. Žvakali su se kao da žele progutati jedno drugo.

- Mate, pozdravi je, moran na pazar u šest.
- Daj, nemoj srat, čoviče. – rekao je ovaj skoro plačljivo – Pa pogledaj je.
- Daj, nemoj me jebat, moran ić.
- Mogu nju vodit sa sobom?

Tu smo zavarili.

- Šta, dovest ćeš materi sutra na obid urokanu Čehinju. Ajde može, bit ćeš najveća faca u selu.
- Daj, ljudi, baren još po ure!
- Nemoj jebat, ajde pozdravi malu i idemo.

Čehinja je s čežnjom u očima gledala Matu kako odlazi, a Mate je psovao boga poljoprivrednoga i breskve i cijeli taj turističko-poljoprivredni koncept.

Bilo je oko pet kad smo se vratili do onog potoka. Sunce je taman izlazilo, javljali su se cvrčci iz obližnje šume, a polje i šuma imali su više boja nego ljetni spotovi s MTV-a.

Pili smo vodu iz potoka i jeli catu koja se do tad ohladila kao da je bila u frižideru. Onda je Mate srolao još jednog, izuli smo se, toćali noge u potoku i pušili.

- Bog te jeba, koji gušt! Da mi je posa neki, ne bi se mica odavde do kraja života! – rekao je Mate.
- A jebiga. – rekao sam.

Onda se javio Marko.

- Ja moran ić. U šest i po moran bit na pazaru.
- A dobro, jebiga.
- I… uzet ću van ovo spida šta je ostalo. Ne potegnen li malo, past ću s nogu na pazaru.
- Nosi stari, ionako je od tvoji cata.
- Oćete vi ostat ili idete doma?

Pogledali smo se.

- Ostat ćemo još po ure pa se vidimo sutra. – rekao je Mate – Ide mi sestra na pazar, a tek ćemo pridvečer brat za sutra.

Mate i ja toćali smo noge i pušili još nekih pola sata, a onda smo krenuli prema selu. Potpuno krepani, u potpunoj tišini vukli smo se poljskim putevima i uživali u cvrčcima, ptičjim zvukovima i ostalim prirodnim ljepotama.

Onda smo mu uletili u kuću, pili kavu i gledali neki film. Naravno, nismo nikako mogli zaspati.

- Oćemo do grada? – pitao je.
- Šta je, ne moš zaspat?
- Ne bi Gospe! Poć ćemo Marki odnit kavu na pazar pa možemo na more. Uzest ću ja auto.
- Amo.

Marko je stajao iza štanda i skakutao, a do njega je stajala jedna prazna i jedna tek otvorena limenka red bulla. Govorio je milijun na sat.

- Amo… praske… ludilo su… domaće… jučer san ji bra… šinjorina, ma baš ste lipi, evo tri kila u po cijene… i tako dalje.

Čovjek je bio genijalac. Na spidu je rasturao. Prodavao je više breskvi od sve konkurencije. Kako bi mu se potencijalna mušterija približila, onako naspidiran je ne bi pustio na miru dok je ne bi uvjerio da ima najbolje breskve na cijeloj tržnici. I, naravno, uspijevalo mu je, a starije žene bi ga oduševljeno gledale kad bi im uletio sa serijom komplimenata. One su kupovale najviše.

- Jeba te bog, morat ću se i ja spidirat za pazar. – rekao je Mate – Proda je već pola, a nije ni dvi ure ovde!
- Di ćete vi? – uletio nam je u pauzi.
- Idemo na more?
- Oćete me pričekat?
- Daj, triba ti još dvi ure.
- Ne triba ako ćete mi pomoć.
- Čekaj. – umiješao sam se – Cijelu noć nisi spava, popodne opet moraš u polje, a nećeš doma spavat. Umrit ćeš, idiote!
- Životinja san ja, stari moj! A rješija san još gram prije po ure. Bija mi prika pa san ga upra da mi donese.

Onda se Mate bacio u akciju. Potegao je lajnu u obližnjem kafiću, vratio se i počeli su u tandemu. Nakon deset minuta, oko njih je stajala hrpa žena u srednjim godinama s kesama.

Ovi su im s milijun riječi u sekundi bacali komplimente na izgled, zajebavali se s njima, bili šarmantni, pričali o seksu. Ženu su varile od smijeha, crvenile se i, naravno, kupovale kao blesave.

Ostali trgovci s tržnice samo su ih ljubomorno gledali pitajući se u čemu je tajna njihova uspjeha, a onda se Mate okrenuo prema njima, zaurlao "Šta gledate koju pičku materinu! Dobar proizvod je dobar proizvod!" i počešao se po nosu.

Profil Denisa Lalića

Vezano
Vijesti  |  Tagovi
  • Nema vezanih vijesti

Najpopularnije
Danas  |  Jučer  |  Tjedan

Najnovije