Pušiona: Na svim razinama

Piše:
srijeda, 28.4.2004. 18:20
Smanji veličinu slova Tekst Povećaj veličinu slova

Pušiona: Na svim razinama

SAD MENI svekoliko moje čitateljstvo spominje rodbinu jer mi Pušiona kasni već dan. I u pravu je. Naime, rodbina iliti rodoljublje krivo je za kašnjenje. Ali nije mi žao, jer kao svakom pravom čovjeku, katoliku i Hrvatu, domovina i njen boljitak mi je ispred svega.

Napisao sam već da sam postao vitez za medijska pitanja jedne jako desne stranke. To, naravno, ne zbog sposobnosti nego zbog rodbinskih veza. I trebalo je odraditi prvi zadatak. A taj je bio konferencija za tisak na lokalnoj razini.

Nazvao me rođak u petak, kaže da je u Zagrebu i da spakiram nužne stvari jer idemo do lokalne razine gdje nas čeka posao. I tako, spakirao torbu, našao se s rođakom i putovanje do lokalne razine moglo je početi.

Do lokalne razine putuje se službenim Audijem od nekih dvjestotinjak konja i par tisuća kubika i mora se priznati, na momente je zabavno, a na momente i opasno iskustvo.

Opasno iskustvo je onda kada ovaj pegla službenog Audija po autoputu i lijepi se ljudima na metar uz komentare "Nu ga šta iđe, srca ti Isusova!", a zabavno kad se utrkuje sa službenim Mercedesom sa HV-tablicama kojeg tip ne štedi kao ni ovaj Audija.

No idemo redom. Najprije nam se oko Karlovca slušala muzika.

- Ajde, vidi tu ima li šta muzike. – kaže rođak.

Otvaram pretinac.

- Ima, Škoro, Duško Kuliš. A jeste domoljubi u pičku materinu!
- Ma zajebi to, ima dublje malo tamo moj CD.

Kopam dalje. Stonesi.

- Otkad ti Stonse slušaš?
- Oduvik, budalo. Ja san ti osandesetih disko drža u gradiću doli. Čoviče, budija san se sa šest Čehinja.
- Sereš.
- Jesan, boga mi.
- Pa kako si završija ka uzorni domoljub, jebate?
- A godine, sinko, godine činu svoje.

Puštam Stonese.

Nana, nanana, nananana, nana, nananana....
Aje kent get no, nanana, satisfekšn!

Ovaj se totalno uživio i prešao odjednom dva kamiona i službenu mečku HV-a. Tu je onda počelo jurcanje po Lijepoj našoj. Kad rođaku zazvoni mobitel, tip s mečkom ga prođe i pobjegne koji kilometar. Onda rođak popizdi pa ga lovi. Onda mu se lijepi na metar. Onda ovome zazvoni mobitel pa ga rođak pređe i tako sve do jednog sela u dalmatinskoj zagori gdje je ovaj s mečkom stao. Došao čovjek doma na selo.

Pola sata kasnije i mi stigli do lokalne razine.

- Skupština je u ponediljak. Imaš subotu i nedilju da mi pripremiš konferenciju za tisak, je li ti dosta vrimena?
- Je. Nego, o čemu bi ti govorija?
- To je tvoj posa, boga ti. Mi ćemo samo izabrat vodstvo, a to za novine ti složi. Smisli nešto, ne iđen ja na fakultet.
- Dobro. Ostajete desno?
- Normalno.
- Dobro, ajde, nać ću van nešto šta HDZ nije još popunija.
- Ajde, vidimo se.

Dan poslije sam na selu. Nalećem na Krlu.

- Šta ima novog? – pitam.
- Ubija se mali Neno i pop kupija novoga Golfa.
- Čekaj, jebemu mater, ne moš mi to u istoj rečenici reć.
- Pa pita si šta ima novoga.

Tu sam ja krenuo mozgati ima li ikakvog smisla vijest o samoubojstvu dvadesetogodišnjeg momka i vijest o popovom novom autu stavljati u istu rečenicu. I moram priznati da ima, ali to bi zahtjevalo jako ozbiljan pristup i nekih tridesetak stranica sociološko-psihološke analize ovih krajeva, a to nema smisla raditi. To svi već znaju, čak i Krle koji to dvoje iz pičke stavi u istu rečenicu. Njemu je, eto, sve jasno.

Odlazimo do crkve na joint.

- Šta ima inače? Nisan te vidija ima pun kurac.
- A ništa strašno, odjeba san faks, ne izlazin više, samo zujin po selu. Još malo i dobit ću puni status redikula. A još me sere u prometu pa san u zadnji misec dana u tri prometne bija.
- Šta, "mi smo pijane budale"?
- Aha, ali ništa strašno, ogreba se malo po faci i slomija ruku.
- A jebi ga. Je li se pucaš još?
- Čime?
- Pa kemija, hors i te šprehe.
- Ništa. Brale, ne bi više botun uzeja da mi platiš. To je za dicu.
- Sereš.
- Šta?
- Pa tebi su prednji zubi pukli od toga, a sad mi prodaješ priču da je za dicu.
- Pa je, jebiga. Šta, ti još čvačeš?
- Nisam više, skulira se lagano, ali mislija san daš mi reć da san pička, a ne da je to OK. Mislin, ti?
- Godine, jebiga. – varimo obojica.

Ponedjeljak. Nalazim se s rođakom prije skupštine i dajem mu nekakav uvodni govor i natuknice za moguća novinarska pitanja.

- Dobro si ovo sastavija.
- Znan, to mi je posa.

Daje mi 1000 kuna i ključeve stana za sljedeće ljeto (kako sam jeftin). U međuvremenu ispod palme popio tri pića, na plaži spržio joint i vrati se na konferenciju.

Tamo nekih šest-sedam novinara koji tek počinju karijere pa ih redakcije šeću po tiskovnim konferencijima stranaka i strančica. Rođak počinje.

Nas mnogi smatraju euroskepticima. Neki nas smatraju čak i preprekom ulasku u Europsku Uniju. Danas izabrani ljudi svojim će radom i zalaganjem pokazati da je to daleko od istine.

Naravno, ne odustajemo od našeg skepticizma prema toj Europi koja nam se predstavlja kao zvijezda na kraju tunela koja više nije crvene nego žute boje, ali cilj nam je služiti narodu kao osigurač koji će detaljno razmotriti sve uvjete našeg ulaska i pobrinuti se da i ovaj put naš narod ne uđe u jednu federaciju kao guska u maglu nego da nakon izborene slobode bude ravnopravan čimbenik.

Mi nismo protiv ulaska u EU, ali okom sokolovim ćemo paziti da naš narod od tog bude imao više koristi nego štete.

Pitanja, naravno, nije bilo. On je znao da sere, oni su znali da sere. Ukratko, svima je bilo jasno da se radi o čistom sranju, ali nitko nije reagirao nego su svi sretni otišli kućama.

Osim mene. Ja sam nazvao Gogija i našao se s njim na plaži. Gogi je, inače, tip koji izgleda kao hodajući kostur. Bio je snajperist u ratu i svakoj svojoj žrtvi vidio facu samo sekundu prije smrti baš kao i frendu koji se u bunkeru upucao kalašnjikovom u usta.

Gogi vadi dim i rola.

- Šta ima novo, Gogi? – pitam.
- A... tablete. Znaš... nisan ji pija... sad ji opet pijen... znaš, ono, dobro san.
- Čekaj, kurca te ne kužin, kakve tablete.
- One... šta san mora pit... pa ji sad opet pijen.
- Čekaj, jebate. Moraš pit neke tablete, ali ih nisi uzima jedno vrime pa ih sad opet uzimaš pa si OK.
- E... je.

Duvamo.

- Šta ima po gradu?
- A sranje je... ono, sranje...
- Kužim, Gogi, na svim razinama, je li tako?
- E... je.

Pola sata kasnije, ustajemo i odlazimo do grada.

- Dena, ... oš mi moć posudit... ono... deset kuna... duvan mi triba.
- Koliko ti triba?
- A... jedanest... za ronhil... iman kunu.

Vadim onih tisuću i dajem mu pola.

- Dena... ma samo za duvan... nisan mislija sad...
- To ti je od Države.

Profil Denisa Lalića

Vezano
Vijesti  |  Tagovi
  • Nema vezanih vijesti

Najpopularnije
Danas  |  Jučer  |  Tjedan

Najnovije