Pušiona: U Djiboutiu život najviše vrijedi

Piše:
utorak, 3.5.2005. 15:12
Smanji veličinu slova Tekst Povećaj veličinu slova

Pušiona: U Djiboutiu život najviše vrijedi

UPEKLO u vražju mater. Toliko je vruće da se čak i meni koji sam davno raskrstio s nostalgijom ide u Dalmaciju.

Zapalija bi đoju negdje na osami blizu mora, a onda bi se nacalija ispod nekog bora, naručija pivu, raširija noge da mi povjetarac lagano pirka po jajima i gleda more di se meni diže.

I baš kad sam bio spreman ostavit ženu, dicu i punicu, faks i popratne djelatnosti te s ruksakom spičit do najbliže vode, Dalmacija se odlučila doći meni.

Zove rođak Luka da dolazi na kasting za Survajvor. Ka, triba mu pratnja po gradu da se ne izgubi. Kontam, kako bi na Mljetu preživija kad ga Zagreb toliko jebe, ali onda skontam gdje je zajeb. Tip može preživjeti u pustinji i prašumi, bilo gdje gdje mu je jedini zajeb priroda, ali kad je hrpa ljudi okolo, onda se skroz sjebe.

To se dogodilo čim smo došli kod SC-a. Istina, bilo je šest ujutro i tek ih je došlo dvadesetak, ali ovaj puko čim ih je vidio.

- Ma jebeš ovo, iden ja doma!
- Daj, rođak, ne seri! – ulećem – Neš odustat metar od mista događaja, baren probaj. Ovo su ti ionako sve šminkeri. Tri puta bili na planinarenju i misle da mogu preživit 45 dana bez ičega.

Nećka se. Uglavnom, pristaje kad je već došao, ostavljam ga i krećem radit.

Nalazimo se opet oko jednaest.

- Kako je bilo? Šta su ti radili?
- Ma ništa, jebate, snimilo me kameron ka zatvorenika, pročitali ono šta san napisa i ka, dođi večeras.
- Jesi sve napisa?
- Jesan. Da san instruktor raftinga, da san instruktor friklajmbinga, da san ronilac do pedest metara, da iman pit bula... Ma govorin ti, sve.
- Jesi Legiju spominja?
- Je, napisa san da san bija među pet na obuci, ali da me nisu primili zbog prstiju... cirkular mi ih zapila pa ova dva ne mogu savit.
- A dosje jesi spominja?
- Jesan. Samo nisan napisa da je bilo po kila nego da su me uvatili s đojon.
- I kako su reagirali?
- Pa ono, dobro. Tip se skroz sjeba kad je vidija sve to, onda mi namignija... Ka, super.
- Ma reka san ti ja, upadaš sto posto.
- A neman pojma, vidit ćemo.

Nakon sat vremena smo kod mene u stanu. On rola domaćicu, ja kuvan crni rižot. Atmosfera ka u Dalmaciji – mala kužina, otvoren prozor, sunce, vjetar pirka, miris rižota i trave.

Ja u totalnom transu brijem na rižot – malo ulja, malo vina, koja maslina zbog arome, a ovaj brije. Mislim, tip toliko toga ima za ispričat da bi bio zanimljiv i za tri, a ne jedan Survajvor.

- Stari, ako upadnen, skupit ćemo neke dvi pičke i idemo na krstarenje, ja častin. – počinje.
- Ma upast ćeš sto posto. Jebate, imaš biografiju za preživit Amazonu, a kamoli Mljet.
- A znan. Čoviće, to bi meni bilo ka odmor od misec i po dana. Pa moga bi tamo preživit i bez noge, jebate. Ima školjki, ima beštija, a siguran san da bi moga uvatit baren hobotnicu dnevnu.
- Jebate, koliko san ih izlovija u životu, da mi je kuna za svaku, bija bi bogat čovik.

- Ja i dalje brijem na rižot, samo nisu hobe nego lignje u điru. Izronio ih iz Ledova frižidera.

- Da vidiš sranja kad san ronija zadnji put. – nastavlja.
- Šta je bilo?
- Ma debil ovi šta je boce sprema. Riknija jedan feder od ona tri na disanju i debil stavija feder od kemijske.
- A konja u pičku materinu!
- Jebate, doša do deset metara i ne mogu udahnit. Totalno se sjeba, ne smin naglo vani zbog tlaka, a ne mogu disat. Onda san tuka po spravi, uspija malo udahnit, onda opet. Čoviče, kad san izronija, puna maska krvi mi bila. Udrila na nos ka luda. Zamalo san ga ubija.
- A jebiga, rođak. – kažem.

Rižot taman pri kraju. Doda žlicu ulja za kraj i stavija ga da se ladi. Ovaj nastavlja.

- Šta, je li stvarno misliš da bi moga uletit?
- Ma nemaš greške, rođak. Mislin, ne znan sad koji su in kriteriji, ali nekako mi se čini da imaš pun kurac šanse. Pa pogledaj koje si sve pizdarije radija u životu. Ako to nije dovoljno, ne znan šta je.
- Ma znan, samo da me sjebu ka u Legiji.
- Šta, radi ruke?
- Ma nije samo ruka, nego manekeni, jeba jin ja mater!
- Koji manekeni?
- To mi je čovik tamo u Legiji reka kad su me odjebali.
- Šta je bilo?
- Pa kažen ti, prođen obuku među prvi pet. Već kontan prijavit se za Djibouti, a ovi me, ka, na sistematskom bace. Ka, radi prstiju. Ali bolija bi nji kurac za prste da in triba ljudi za ginit, ali sad in tribaju manekeni za snage UN-a. Razumiš? A ja mogu ginit, ali da san maneken, Boga mi i nisan!
- Čekaj, šta za Djibouti?
- Pa imaš u Legiji ka cjenik. Ono, popis mista di moš ić. I sam biraš di bi. Ovi najluđi idu u Djibouti. Dobiješ najviše para, ali lako pogineš. Vječno se neka sranja tamo događaju, neka plemena, neman pojma.
- Šta, nemaš pojma ni di je to?
- Jebe mi se, samo da mi plate.
- Sa ćemo vidit.

Spajam se na net i tražim kartu Afrike. Djibouti je neka državica unutar Eritreje manja od Hrvatske. Zašto bi netko tamo ratovao, nikako mi nije bilo bistro, ali eto, ratuju čak i Francuzi. Čak i dobro plaćaju za to.

- I šta si onda?
- A ništa. Mater in jeben, drže te dva miseca na obuci, a onda te ka pasa izbace vani. Vucara san se misec dana ka klošar po Marseju dok nisan uspija skupit pare za vratit se.
- Zajeb!
- Ma ko in jebe mater! Njima i manekenima.

Izili rižot, bliži se sedmica. Ovaj sve nestrpljiviji, a ujedno mu se i spava. Nije spavao cilu noć. Nije navika na bus.

- Očemu čupat? – pita.
- Šta čupat?
- Donija san spida, zna san da ću krepat pa iman za ostat na nogan.
- Pa šta ne kažeš koji kurac?

Čupamo svaki po lajnetinu i krećemo po rezultate. Upadamo u totalnu gužvu, a ekipa raznolika ka da si na freek-show došao. Mamice s klincima, sretne obitelji iz provincije, zgodne djevojčice, tipovi s tetovažama... ma svega je tu bilo.

Ovaj totalno nervozan. Ja ga kuliran.

- Ma upadaš sto posto, rođak. Mislin, ako ne uletiš među dvista, onda su stvarno u kurcu. Onda će in show bit dosadan za popizdit. Pazi, ronjenje, friklajmbing, rafting, legija, ono, sve imaš u pičku materinu.

I tako smo naspidirani brijali u gomili, bustali mu samopouzdanje, a onda su krenuli čitati imena. Nema ga među prvih pedeset, ni među prvih sto... uopće ga nema, jebote!

- Koji je ovo kurac! – sad ja popizdio – Pa nisu normalni! Mislin, mogli su te izbacit u zadnjem krugu, ali ovo je totalno sranje!

Ovaj se samo skulirano okrenuo i kao da se godinam bavi medijskim radom provalio.

- Manekeni, rođak, manekeni... Svi ćemo jedan dan najebat zbog njih.

Denis Lalić

Vezano
Vijesti  |  Tagovi
  • Nema vezanih vijesti

Najpopularnije
Danas  |  Jučer  |  Tjedan

Najnovije