Foto: Šome Eškinja, Ilustracija Index

BEBICEEEE! Od prošlog tjedna moja obitelj je bogatija za dvije nove bebe. Sestrična je rodila dva mini kolačića sreće i tak su jako mali. Ko dva malo veća čizburgera. Full želim dijete sad. I čizburger.

Osim što sa 30 godina moja sestrična već ima tri sina (jednog petogodišnjaka je već naučila vezat cipele), ima i karijeru - završila je medicinu i radi kao doktorica. To u prijevodu, draga djevojko s Ekonomije/Filozofskog/Visokog Učilišta Bogati Otac, znači da STIGNEŠ naučit za rok al si lijena i padaš ispit jer umjesto da učiš, citiraš Ivana Zaka po Fejsu. Ak moja sestrična stigne završit Fakultet popravljanja ljudskog tijela i stvorit tri sina u međuvremenu, ti stigneš naučit odgovor na pitanje "što su javne financije?"*

*Ovo posvećujem curi koja je sjedila sa mnom u kabinetu kod profesora iz Javnih financija na usmenom ispitu iz Javnih financija i kad joj je profesor postavio pitanje koje svi želimo dobit, a koje glasi: "Što su javne financije", cura je rekla nešto zbog čega bi ju ja stavila u lonac i kuhala ju dok od nje ne ostane samo fina kokošja juha: "Joooj… samo malo… um… javne….um… baš taj dio nisam naučila." Baš taj dio. To je prva rečenica u knjizi. Kokoš sa Farmvillea bi uspjela dogovorit na to pitanje.

Uglavnom - bebice. Ovo su već drugi blizanci u mojoj obitelji ove godine - rodila ih je još jedna sestrična s druge strane, što znači da s obje strane imam gen za blizance, što je super jer kao i s čizburgerom, dva su bolja nego jedan. Sve sam već isplanirala - bit će dečko i curica, zvat će se Lino i Lada i to će bit najbolje ikad. Znam da će ih mlatit u školi zbog imena, al neka, to gradi karakter. Btw pala mi je na pamet super stvar - Igor i Olja Vori moraju imat još djece, i moraju ih nazvat Ot i Zat. Ja bi da se to dogodi. Ili barem još jednog sina kojeg će nazvat Krivot. Krivot Vori. On će radit u Holdingu.

Pred mojom sestričnom je težak zadatak. Tri sina. Tri. Mora odgojit tri muškarca, što u današnje vrijeme nije najlakša stvar na svijetu. Možda se ja krećem u krivim krugovima, ali danas je toga sve manje. Baš onako pravih muškaraca. Ima ih tu i tamo, tipa Anica Kovač, ali kao i mobiteli s tipkama, izgleda da su izumiruća vrsta. Sve je više nekih hibridnih Đastin Bibera u dekolteu sa ženstvenim frizurama. Točno ga vidiš da u drogeriji ne zna dal bi kupio kondome ili sjajilo. Ne kažem da se moramo vratit u vremena kad je simbol za seksi muškarca bio Cruz iz Santa Barbare, al ovi mlađahni dečki koje ja vidim po tramvaju ne da nisu Cruz, oni su u najboljem slučaju Timmy iz Strasti (imala sam napadaj gledanja starih serija preko vikenda). Mlada Emilija Kokić je muževnija od nekih današnjih muškića.

Nedavno sam bila na kavi s frendicom koja ima problem upravo s tim - nedostatkom muškaraca. Krenula se viđat s tipom i sve se činilo super, ali nakon dva, tri puta je odlučio da on ipak ne bi. Ne zato što mu se ne sviđa. Ne zato što nisu kompatibilni. Ne zato što joj je bratić. Odjebao ju je zato što se boji. Ne nagađam - imamo provjerenu informaciju i službenu izjavu njegove frendice: "Ona je njemu super, i pametna, i draga, al on se boji." Jbg, moja frendica ima karijeru, samostalna je i ne pada joj na pamet čekat pored telefona da joj se netko javi, pa je tipu to malo zastrašujuće. I sad je tužna, jer je bio fakat zgodan i super i ostala sranja zbog kojih su žene tužne.

"Moraš se malo suzdržavat" - to je savjet koji joj je dala frendica koja zna stvari o stvarima. "Muškarci se vole osjećat nadmoćno, a ak vide da si jaka, samostalna žena, osjećat će se ugroženo. Malo glumi da si nemoćna damica i dobit ćeš ga." Hvala Marty McFly što nas vodiš u prošlost bez da smo tražili. Upravo takav savjet/kritiku sam i ja dobila prije malo više od godinu dana od iste frendice, jer je ona tako upecala svog dečka.

"Jbg Andrea, tebe se frajeri boje jer imaš karijeru. Budi nemoćna. Glumi da ne možeš otvorit teglu od krastavaca, pusti njega da plaća sladoled kad ste u šetnji, daj mu da bude junak. Ak to nećeš radit, teško ćeš nać dečka." To bi bio super savjet da smo u seriji "Sjever i Jug" i da je 1861., ali nismo, pa nije.

Super je to - kad si muško i imaš karijeru i ganjaš projekte, onda si kul i poželjan, al kad si žena i radiš istu stvar, onda ne valja. Onda je sasvim normalno da ti ljudi govore: "Pa da, tebe se frajeri boje jer si izašla iz kuhinje i pričaš rečenice naglas." Čega se bojiš prijatelju frende? Kaj sam ja, kredit u švicarcima? Ebola? Putin? Ne možeš se mene bojat - imam metar 67 i 50 kila, što znači da sam malo veći patuljak. Kaj misliš da ću ti napravit, "Ličko rukovanje"? Neću,  osim ako me full lijepo ne zamoliš (ili nam je mjesec dana i onda se mora).

Kad mi se prvi put dogodio "frajer koji me se boji", zbedirala sam se. Jbg, čudno je kad je nešto zbog čega te pohvale na Božićnom ručku, u svijetu spojeva nešto zbog čega frajer pobjegne. Čak mi je palo na pamet da sljedećem dečku fakat odglumim da " jooooj ne mogu otvorit teglu od krastavaca, možeš mi tiiii Thompsone moj mačoviti?" Al onda sam skužila jednu super stvar. Ne boje se mene muškarci, nego mali Đastin Biberi. A njih ne želim. Šta da radim s takvim jednim? Da češljamo Barbike skupa i igramo gumi-gumi? Eng-le-ska, ško-li-ca! Da si lakiramo nokte, slušamo "Uberi ljubicu" od Minee  i grlimo se dok nam se ne usklade menge? To mogu radit i sa sestričnom. Od dečka ipak očekujem da bude muško do te mjere da mi se pored njega aktivira hormon za pečenje kolača, a ne da se moram brinut dal će obuć moje čipkaste gaće kad ide na posao.
Nemam niš protiv nježnih frajera, naprotiv - možemo se mi grlit i plakat u istu maramicu dok zajedno gledamo Titanic, ali ako nam u tom trenutku u stan uđe lopov, želim da se pretvori u onu "Ae reko štaje" gospođu i ukloni ga, a ne da se pokaka u pelenu i gađa ga vlastitim viklerom. Ne želim frajera koji će menstruirat na kauču dok ja krečim stan - želim da ga krečimo zajedno, i kad kažem zajedno, mislim TI. Izvoliš bit dovoljno muško da ja ne moram glumit da si ne znam izvadit krastavac iz tegle. To su moji uvjeti. Znam da to sužava moj izbor kad su dečki u pitanju, što zvuči problematično, ali zapravo nije - to samo znači da neću pristat na kompromis i bit s nekim tko se osjeća muževno samo uz potlačenu, tihu ženicu.

Uopće nije problem odglumit da me treba spasit u situaciji s krastavcima - dama u nevolji je jedan od najstarijih trikova na svijetu - problem je u tome da ak jednom kreneš tim putem, nema povratka. Do kad da glumim? Do kud? Oćeš mi otvorit teglicu? Oćeš mi sparkirat autić? Oćeš mi narezat meseko na kockice jer sam ja mala i ne znam? Oćeš mi davat džeparac za sladoled? Da dam otkaz, pustim brkove i posvetim život razvlačenju juvke zato da bi se moj "muškarac" osjećao kao muškarac? Neću. Fak of. Neću glumit da sam nesposobna zato da bi se netko kome se nisu spustili testisi osjećao nadmoćno - ja želim frajera koji će bit nadmoćan čak i kad ja dajem sve od sebe, i koji će moje uspjehe gledat kao svoje, a ne se bojat da to znači da imam veći penis od njega.
Zato mislim da ni jedna žena ne smije bit tužna kad joj propadne kombinacija s tipom jer je njega strah. Ja više nisam kad  čujem rečenicu: "Muškarci se tebe boje Andrea, jbg." Ne boje me se muškarci. Boje me se dečki s vaginicom. To nisu muškarci, to su MUFkarci. Takvog ne želim držat za ruku -  za ruku ću držat frajera koji me ima hrabrosti pozvat van čak i ako jesam Putin. Ili Anica Kovač.

S takvim ću jest sladoled - koji put će ga platit on, koji put ću ga platit ja, ali neovisno o tome tko ga plaća, jedno je sigurno - svi oko nas će znat da frajer pored mene ima muda.

Prethodne kolumne Andree Andrassy čitajte ovdje.