Čitajte s nama: Osmo poglavlje "Prave propasti"

Čitajte s nama: Osmo poglavlje "Prave propasti"

Foto:

Osmo poglavlje


Oz


Abby se onesvijestila prije mene. Disanje joj se ujednačilo, a tijelo opustilo uz moje. Bila je topla, a dok je spavala nos joj je slatko svirao neku melodiju. Uživao sam držeći je
u naručju. Mogao bih se naviknuti na to. Koliko god me to
plašilo, nisam se mogao ni pomaknuti. Poznavajući Abby, probudit će se i prisjetiti da je tvrdo-
glava; vikat će što sam dopustio da se ovo dogodi, ili još
gore, odlučiti da se ovo više nikad ne smije dogoditi.
Nisam bio dovoljno glup da se nadam drukčijem, ali ni
dovoljno sposoban ignorirati svoje osjećaje.
Ovo iskustvo mi je otvorilo oči. Nisam tako jak. Ne kad
je u pitanju Abby.


I moje se disanje usporilo, a tijelo utonulo u madrac, ali
borio sam se protiv umora koji me, polako ali sigurno, obu-
zimao. Nisam želio zaspati i propustiti ni trenutak Abbyne
blizine. Pomaknula se, a ja sam se skamenio. Prsti su joj stiskali
moju kožu, a onda se ponovo obavila oko mene i polako
opustila. Poljubio sam je u kosu i naslonio obraz uz njezino
čelo. Samo na trenutak, zatvorio sam oči i udahnuo.
Kad sam ih opet otvorio, bilo je jutro. Jebi ga. Znao sam
da nisam trebao.

Abby se migoljila, pokušavajući se izvući ispod mene.
Noge su mi bile prebačene preko njezinih i još uvijek sam
je držao za ruku. „Prestani, Golube. Spavam“, rekao sam, privlačeći je
bliže. Izvukla je noge ispod mene, jednu po jednu, a onda
sjela na krevet i uzdahnula. Ispružio sam ruku preko kreve-
ta i došao do vrhova njezinih malih, nježnih prstiju. Bila mi
je okrenuta leđima i nije se okretala.
„Što nije u redu, Golube?“
„Idem po čašu vode, hoćeš ti nešto?“
Odmahnuo sam glavom i zatvorio oči. Ili će se pretvarati
da se ništa nije dogodilo, ili će biti uzrujana. Nijedna vari-
janta nije sretna. Abby je izašla, a ja sam ležao, skupljajući volju da se
pokrenem. Mamurluk je koma, i u glavi mi je bubnjalo.
Mogao sam čuti Shepleyev prigušeni, duboki glas, pa sam
se odlučio izvući iz kreveta.
Bosim stopalima šljapkao sam po drvenom podu, dok
sam teturao prema kuhinji. Abby je stajala u mojoj majici
i boksericama i nalijevala čokoladni sirup u kipuću zdjelu
zobene kaše.

„To je bolesno, Golube“, promrmljao sam, pokušavajući
izvući krmelje iz očiju.
„O. Dobro jutro i tebi.“
„Nego... Čujem da ti je uskoro rođendan. Posljednji dani
tvojih tinejdžerskih godina.“
Namrštila se, iznenađena. „Da...ali ja ti nisam od nekih
rođendanskih slavlja. Mislim da će me Mare odvesti na
večeru ili nešto slično.“ Nasmijala se. „Možeš s nama ako
želiš.“
Slegnuo sam ramenima, pokušavajući se pretvarati da
njezin smiješak nije dopro do mene.
Ona želi da idem s njima.
„U redu. To je u iduću nedjelju?“
„Da. A kad je tebi rođendan?“

„Tek u travnju. Prvog travnja“, rekao sam, nalijevajući
mlijeko po svojim žitaricama.
„Daj, ne zafrkavaj me.“
Uzeo sam zalogaj, zabavljen njezinim iznenađenjem.
„Ma ne, stvarno. Ozbiljno.“
„Tvoj je rođendan na aprili-li?“
Nasmijao sam se. Izraz lica još uvijek joj je bio neprocje-
njiv. „Aha. I požuri, zakasnit ćeš. Bolje da se odjeneš.“
„Mare vozi.“ To kratko odbijanje palo mi je puno teže nego što bi
zapravo trebalo. Dosad je do studentskog naselja išla sa
mnom, a sad, odjednom, ide s Americom? Pitao sam se je
li to zbog onoga što se dogodilo sinoć. Vjerojatno se opet
pokušavala udaljiti od mene, što je bilo poražavajuće.
„Kako želiš“, rekao sam pa joj okrenuo leđa, da ne vidi
razočaranje u mojim očima.
Cure su u žurbi zgrabile ruksake. America je odjurila s
parkinga kao da su upravo opljačkale banku.
Shepley je izlazio iz svoje sobe navlačeći majicu. Namr-
štio je obrve. „Jesu li otišle?“
„Da“, rekao sam odsutno, dok sam ispirao svoju zdjelicu
za žitarice i istresao u smeće ostatke Abbyna doručka. Jedva
da ih je okusila.
„Pa, koji im je kurac? Mare se nije ni pozdravila sa
mnom.“

„Znao si da idu na predavanja. Ne budi plačipička.“
Shepley je uperio prst u svoje grudi. „Ja sam plačipička?!
Sjećaš li se prošle noći?“
„Umukni.“
„Tako sam i mislio.“ Sjeo je na kauč navlačeći tenisice.
„Jesi li pitao Abby za rođendan?“
„Nije mi rekla puno, osim da baš ne voli slavlja.“
„Pa onda, što ćemo?“
„Priredit ćemo joj zabavu.“ Shepley je kimnuo, čekajući
da mu objasnim plan.94
„Mislio sam da je iznenadimo. Da zamolimo Americu da
je odvede nekamo, a mi u međuvremenu pozovemo neke
od naših prijatelja.“
Shepley je uzeo bijelu šiltericu i nabio je tako nisko da
mu nisam mogao vidjeti oči. „Može. Još nešto?“
„Što misliš o psiću?“
Shepley se nasmijao. „Brate mili, pa nije meni rođendan.“

Obišao sam kuhinjski pult i naslonio se na jedan od sto-
laca. „Znam, samo... Ona živi u domu. Ne može tamo držati
psića.“ „Što misliš, da ga drži ovdje? Stvarno? Što ćemo mi sa
psom?“ „Na internetu sam pronašao škotskog terijera. Savršen
je za nju.“ „Molim?“ „Golubica je iz Kansasa. A to je onakav pas kakvog je
imala Dorothy u Čarobnjaku iz Oza.“
Shepley me gledao u čudu. „Čarobnjak iz Oza?“
„Da, pa što? Volio sam takve likove kad sam bio mali.
Pogotovo strašilo. Daj, jebote, začepi.“
„Srat će posvuda, Travis. Lajat će i cviliti... I, ne znam.“
„Pa to radi i America... Osim što ne sere po kući.“
Shepleyu to nije bilo smiješno.
„Ja ću ga šetati i čistiti za njim. Bit će u mojoj sobi. Nećeš
ni znati da postoji.“
„Ne možeš ga ušutkati da ne laje.“
„Samo razmisli. Moraš priznati da će je to osvojiti.“
Shepley se nasmijao. „Znači, to je pravi cilj? Osvajanje
Abby?“

Namršio sam se. „Prestani.“
Oduševljeno se nasmijao. „Možeš uzeti prokletog psa...“
I ja sam se nasmijao. To! Pobjeda.
„...ako konačno priznaš što osjećaš prema Abby.“
Namrštio sam se. Jebiga! Poraz!

„Daj, čovječe!“
„Priznaj!“
Shepley je prekrižio ruke na prsima. Kakav moron.
Stvarno će me natjerati da mu sve priznam.
Spustio sam glavu i gledao svuda uokolo, osim u kretena
Shepleya. Neko vrijeme sam pružao otpor, ali ideja o psiću
bila je jebeno sjajna. Abby će se raspametiti od sreće (barem
jednom), a ja ću ga držati u stanu. Htjet će biti ovdje svako-
ga dana.
„Sviđa mi se“, procijedio sam kroza zube.
Shepley je stavio ruku na uho. „Što si rekao? Nisam baš
najbolje čuo.“
„Ti si idiot! Jesi li sad dobro čuo?“
Shepley je ponovo prekrižio ruke. „Reci.“
„Sviđa mi se. U redu?“
„Nije dovoljno dobro.“

„Osjećam nešto za nju. Stalo mi je do nje. Puno. Ne pod-
nosim kad mi nije blizu. U redu? Jesi sad sretan?“
„Zasad.“ Zgrabio je svoj ruksak s poda. Stavio je jednu
ručku na rame, a zatim uzeo mobitel i ključeve. „Vidimo se
na ručku, pičkice.“ „Jedi govna“, promrmljao sam.
Shepley je uvijek bio zaljubljeni idiot koji se ponašao kao
budala. Popit će mi krv na slamku zbog ovoga.
Trebalo mi je samo nekoliko minuta da se odjenem, ali
zbog cijele te priče i ja sam kasnio. Navukao sam kožnu
jaknu i stavio šiltericu naopako. Imao sam samo predavanje
iz kemije, pa mi nije trebao ruksak. Valjda će mi netko posu-
diti olovku ako budemo pisali test.
Sunčane naočale. Ključevi. Telefon. Novčanik. Obuo sam
čizme, zatvorio vrata i sjurio se niz stepenice. Voziti Harleya
bez Abby uopće nije toliko uzbudljivo. Jebiga, sve mi uni-
štava.

U hipu sam protrčao kroz studentsko naselje kako bih
na vrijeme stigao na predavanje. Imao sam samo nekoliko
sekundi da sjednem za stol. Dr. Webber je zakolutala očima,
nimalo zadivljena mojim tajmingom, i vjerojatno pomalo
iznervirana činjenicom da nisam imao sve radove koje sam
trebao imati. Namignuo sam joj i vidio da sam joj izmamio
maleni, majušni smiješak. Odmahnula je glavom, a onda
opet prebacila pozornost na papire pred sobom.
Nije mi trebala olovka, a kad je predavanje završilo, oti-
šao sam do kantine.

Shepley je čekao cure nasred parka. Zgrabio sam njego-
vu šiltericu i, prije no što ju je uspio dohvatiti, bacio sam je
preko livade poput frizbija.
„Super, seljačino“, rekao je, odlazeći je pokupiti.
„Ludi Psu!“ viknuo je netko iza mene. Prepoznao sam taj
duboki glas. Približavao nam se Adam, a po izrazu njego-
vog lica znao sam da imam novi posao.
„Pokušavam dogovoriti borbu. Budi spreman na telefon-
ski poziv.“
„Uvijek smo spremni“, rekao je Shepley. On je bio neka
vrsta mojeg menadžera. Pazio je na to da se na vrijeme za
sve zna, i brinuo da budem na pravom mjestu u pravo vrijeme.

Adam je kimnuo, pa krenuo dalje prema svom odredi-
štu, gdje god to bilo. Nikad nisam bio s njim na predavanji-
ma. Nisam čak ni bio siguran da studira ovdje. Ali, dokle
god me plaćao, nije me bilo briga.
Shepley je gledao Adama kako odlazi i nakašljao se. „Jesi
čuo?“
„Što?“
„Popravili su bojlere u domu.“
„I?“

„America i Abby će vjerojatno večeras otići. A mi ćemo
im morati pomoći odnijeti stvari natrag u sobe.“
Snuždio sam se. Pomisao na to da se Abby pakira i odla-
zi natrag u Morgan, bila mi je poput šamarčine. Vjerojatno
će biti sretna što odlazi, pogotovo nakon sinoćnje večeri.97
Možda više neće htjeti ni pričati sa mnom. Mislima mi je
proletjelo milijun scenarija, no nisam se mogao sjetiti ničega
čime bih je zadržao.
„Jesi dobro, čovječe?“ pitao je Shepley.
Cure su se pojavile, vesele i nasmijane. Pokušao sam se
nasmijati, ali Abby je očito bilo neugodno zbog nečega što
je America prepričavala.
„Hej, dušo“, rekla je America i poljubila Shepleya u usta.
„Što je tako smiješno?“ upitao je.
„Tip na predavanju je sat vremena buljio u Abby. Bilo je
preslatko.“
„Dokle god je gledao samo u Abby“, namignuo je She-
pley.

„Tko to?“ pitao sam bez razmišljanja.
Abby se promeškoljila i namjestila ruksak. Bio je pun
knjiga, a zatvarač ih je jedva zadržavao da ne poispadaju.
Sigurno je bio težak. Skinuo sam ga s njezinog ramena.
„Mare umišlja stvari“, rekla je, kolutajući očima.
„Abby! Ti si jedna lažljivica! Bio je to Parker Hayes i bilo
je tako očito. Čovjek je doslovce slinio.“
Pao mi je mrak na oči. „Parker Hayes?“
Shepley je povukao Americu za ruku. „Idemo na ručak.
Hoćete li i vi danas uživati u jelima iz kantine?“
America ga je poljubila u znak odgovora, a Abby ih je
slijedila, pa sam i ja krenuo za njima. Hodali smo zajedno u
tišini. Sad će saznati da su bojleri popravljeni i vratit će se u
Morgan, a Parker će je pozvati van.
Parker Hayes je bio drkadžija, ali mogao sam razumjeti
da je Abby zanimljiv. Roditelji su mu besramno bogati,
studira medicinu i naizgled je solidan dečko. Na kraju će
završiti s njim.

U glavi su mi se nizale scene ostatka njezinog života, i to
je bilo jedino što sam mogao napraviti da se smirim. Poma-
galo mi je zamišljati kako obuzdavam svoju narav i pakiram

Tekst se nastavlja ispod oglasa
je u kutiju.

Abby je stavila pladanj između Americe i Fincha. Prazno
mjesto, nekoliko stolica dalje, bilo bi bolji izbor za mene
nego da pokušavam nastaviti razgovor kao da je nisam
upravo izgubio. Ovo će biti grozno i nisam znao što učiniti.
Toliko sam vremena potrošio na igranje igrica. Abby nije ni
dobila priliku upoznati me. Čovječe, čak i da jest, sigurno bi
joj bilo bolje s nekim kao što je Parker.
„Trav, jesi dobro?“ pitala je Abby.

„Ja? Dobro sam. Zašto?“ pitao sam, pokušavajući se rije-
šiti teškog osjećaja koji mi se nastanio u svaki mišić na licu.
„Nekako si tih.“
Nekoliko članova nogometnog tima približavalo se stolu
i sjeli su, glasno se smijući. Samo od njihovih glasova došlo
mi je da udaram šakom u zid.
Chris Jenks je dobacio krumpirić na moj tanjur. „Što je,
Trav? Čuo sam da si povalio Tinu Martin. Psuje te cijelog
dana.“
„Jenks, daj začepi“, rekao sam, gledajući u hranu. Ako
pogledam njegovo jebeno, glupo lice, vjerojatno ću ga išču-
pati s tog stolca.

Abby se nagnula naprijed. „Chris, odjebi.“
Pogledao sam je i, iz nekog razloga kojeg nisam mogao
sebi objasniti, istog sam trena pobjesnio. Koji kurac me ona
brani? Istoga trena kad sazna za Morgan, otići će. Nikad
više neće ni pričati sa mnom. Iako je to bilo suludo, osjećao
sam se izdano. „Mogu se sam brinuti za sebe, Abby...“
„Žao mi je, ali...“

„Ne želim da ti bude žao. Ne želim da ti bude išta“,
prekinuo sam je. Njezin izraz lica bio je posljednji udarac.
Naravno da ne želi biti sa mnom. Pa, ja sam infantilni kreten
koji ima emocionalnu kontrolu trogodišnjaka. Odmaknuo
sam se od stola i progurao kroz vrata, ne zaustavljajući se,
sve dok nisam sjeo na motor. Gumene ručke zacviljele su mi
pod dlanovima, toliko sam ih stezao. Motor je zaurlao, a ja
sam podigao papučicu i jurnuo ulicom poput rakete.99
Vozio sam se sat vremena, ali nije mi bilo nimalo bolje.
Sve me vuklo na samo jednu adresu i, premda mi je dugo
trebalo, na koncu sam se predao i odvezao se tamo. Parki-
rao sam pred tatinom kućom.
On je izašao na trijem i kratko mi mahnuo.
Preskočio sam stepenice u dva koraka i prišao mu. Nije
oklijevao. Zagrlio me, privio uza svoj mekani, obli trbuh i
poveo u kuću.

„Baš sam mislio da je vrijeme za tvoj posjet“, rekao mi je
i umorno se osmjehnuo. Kapci su mu bili obješeni, a koža
ispod očiju otečena, kao i cijelo njegovo podbuhlo lice.
U svega nekoliko godina nakon mamine smrti, tata je
skroz propao. Thomas je na sebe preuzeo puno više odgo-
vornosti nego što bi to trebalo dijete njegovih godina, ali
bilo nas je puno i bilo je puno problema, pa se tata odjed-
nom sasvim pogubio. Nikad nije pričao o tome, ali nije ni
propuštao priliku da nam to nadoknadi.
Iako je veći dio mojeg odrastanja bio tužan i ljutit, nisam
ga smatrao lošim ocem. Bio je izgubljen bez svoje žene. A
sad sam znao kako se osjećao. Vjerojatno sam prema Golu-
bici osjećao samo mrvice onoga što je on osjećao prema
mojoj mami, a svejedno mi je bilo loše od same pomisli da
moram dalje bez nje.
Sjeo je na kauč i pokazao mi na izlizanu fotelju. „Pa?
Sjedni, hoćeš li?“
Sjeo sam, vrpoljeći se, dok sam pokušavao smisliti što ću
mu reći.
Gledao me neko vrijeme, a onda uzdahnuo. „Nešto nije
u redu, sine?“
„Postoji jedna cura, tata.“
Malo se nasmijao. „Cura.“
„Mrzi me, ali ja je ipak...“
„Voliš?“
„Ne znam. Mislim da ne. Mislim... Kako bih mogao
znati?“

Smijao se sve šire. „Pa, tako što o tome pričaš sa svojim
starim, jer nemaš pojma što bi drugo napravio.“
Uzdahnuo sam. „Tek sam je upoznao. Dobro, prije mje-
sec dana. Ne mislim da je to ljubav.“
„U redu.“
„U redu?“
„Vjerovat ću ti na riječ“, rekao je pomirljivo.
„Samo... Mislim da nisam dovoljno dobar za nju.“
Otac se nagnuo prema meni i stavio prst na usta.
Nastavio sam. „Mislim da ju je već ranije netko povrije-
dio. Netko poput mene.“
„Poput tebe.“
„Da.“ Kimnuo sam i uzdahnuo. Posljednje što sam želio
bilo je priznati tati svoje namjere.
Ulazna vrata su se s treskom zalupila. „Vidi tko je odlu-
čio navratiti doma“, rekao je Trenton cerekajući se. Nosio je
u naručju dvije smeđe papirnate vrećice.
„Hej, Trent“, rekao sam i ustao. Slijedio sam ga u kuhinju
da mu pomognem pospremiti namirnice za tatu. Gurkali
smo se laktovima i ramenima. Trenton je prema meni uvijek
bio najstroži kad se nismo slagali, ali bio mi je bliži od sve
druge braće.
„Nedostajao si mi u Crvenim vratima neku večer. Cami te
pozdravlja.“
„Imao sam posla.“
„S onom djevojkom s kojom te Cami nedavno vidjela?“
„Da“, rekao sam.
Izvukao sam iz hladnjaka praznu bocu kečapa i neko
trulo voće i bacio ih u smeće, pa se vratio u sobu. Trenton
se svalio na kauč i potapšao me po koljenima. „I, što namje-
ravaš, luzeru?“
„Ništa“, rekao sam, gledajući prema tati.
Trenton je pogledao oca, a onda mene. „Jesam li vas pre-
kinuo u nečem?“
„Ne“, rekao sam, odmahujući glavom.

Tata je odmahnuo prema njemu. „Nisi, sine. Kako je bilo
na poslu?“
„Užas. Ostavio sam ti jutros na ormariću novac za režije.
Jesi ga vidio?“ Tata je kimnuo glavom i blago se nasmiješio.
Trenton mu je uzvratio kimanjem.
„Ostaješ li na večeri, Trav?“
„Ne“, rekao sam, ustajući. „Mislim da idem kući.“
„Volio bih da ostaneš, sine.“
Namrštio sam se.
„Ne mogu. Ali, hvala tata. Hvala ti.“
„Na čemu?“ pitao je Trenton. Tata je gledao čas jednoga,
čas drugoga, kao da gleda teniski meč. „Što sam propu-
stio?“
Pogledao sam u oca. „Ona je Golubica. Definitivno je
Golubica.“

„O?“ Tatine su oči zasjale. „Ta djevojka?“
„Da, ali bio sam ranije kreten prema njoj. Osim toga, čini
mi se da zbog nje postajem sve luđi.“
Trenton se najprije nasmiješio, a onda mu se osmijeh
proširio po cijelom licu. „Moj mali braco!“
„Dosta“, namrštio sam se.
Tata je ćušnuo Trentona po glavi.
„Što je?“ viknuo je Trenton. „Što sam rekao?“ Tata me
slijedio u hodnik, do vrata, i blago me dodirnuo po ramenu.
„Shvatit ćeš sam. Uopće ne sumnjam u to. Ona mora biti
nešto posebno. Mislim da te nikad nisam vidio ovakvog.“
„Hvala, tata.“ Nagnuo sam se i obgrlio ga oko njegovog
velikog tijela što sam bolje mogao, a onda krenuo prema
Harleyu.
Vožnja do stana trajala je cijelu vječnost. U zraku je osta-
la samo naznaka ljetne topline, neuobičajena za ovo doba
godine, ali dobrodošla.
Noćno je nebo navlačilo tamu svuda oko mene, od čega
sam bio još tjeskobniji. Vidio sam Americin automobil,
parkiran na uobičajenom mjestu i odjednom postao nervo-102
zan. Činilo mi se da sam svakim korakom sve bliži smrtnoj
presudi.
Prije nego što sam došao do vrata, ona su se otvorila i
America je stajala tamo, praznog izraza na licu.
„Je li ona tu?“

America je kimnula. „Spava u tvojoj sobi“, rekla je tiho.
Prošao sam pored nje i sjeo na kauč. Shepley je sjedio u
fotelji, a America je sjela pored mene.
„Dobro je“, rekla je America. Glas joj je bio sladak i ohra-
brujući.
„Nisam trebao tako pričati s njom“, rekao sam. „Jedan
tren je odgurnem od sebe i ljutim se, a već u idućem bojim
se da će se opametiti i izbaciti me iz svog života.“
„Daj malo vjeruj u nju. Ona točno zna što radiš. Nisi joj
prva takva epizoda.“
„Upravo tako. Zaslužuje bolje. Znam to, a istovremeno
ne mogu odustati. Ne znam zašto“, rekao sam i uzdahnuo,
trljajući sljepoočnice. „Nema smisla. Ništa od ovoga nema
smisla.“

„Abby to razumije, Trav. Nemoj se time zamarati“, rekao
je Shepley.
America me gurnula laktom. „Idete na tulum za parove.
Što ima loše u tome da je pozoveš van?“
„Ne želim hodati s njom; samo želim biti u njezinoj blizi-
ni. Ona je... drugačija.“
Bila je to laž. America je znala, i ja sam znao. A, zapravo,
da mi je stvarno bilo stalo do nje, ostavio bih je na miru.
„Drugačija na točno koji način?“ upitala je America, zvu-
čeći iznervirano.
„Ne trpi moja sranja, što je pravo osvježenje. Rekla si i
sama, Mare, ja nisam njezin tip. To jednostavno... nije tako s
nama.“ Čak i da jest, ne bi trebalo biti.
„Ti si više njezin tip nego što misliš“, rekla je America.
Pogledao sam je u oči. Bila je posve ozbiljna. America
je bila poput Abbyne sestre, zaštitnički raspoložena poput103
medvjedice. Nikad ne bi dopustila da je itko povrijedi. Prvi
put sam osjetio naznaku nade.
Začula se škripa vrata i svi smo zastali. Zatvorila su se
vrata moje spavaće sobe, a onda su se u hodniku začuli
Abbyni koraci.
„Hej, Abby“, rekla je America smiješeći se. „Jesi se nas-
pavala?“
„Spavala sam pet sati. To je više bilo koma nego spava-
nje.“

Pod očima joj se razmazala maskara, a kosa joj je bila
slijepljena uz glavu. Bila je predivna. Nasmiješila mi se, a ja
sam ustao, uzeo je za ruku i odveo ravno u sobu. Abby je
izgledala zbunjeno i prestrašeno, zbog čega sam se još više
želio pomiriti s njom.
„Jako mi je žao, Golube. Bio sam seronja prema tebi.“
Ramena su joj se spustila. „Nisam imala pojma da se ljutiš
na mene.“

„Nisam se ljutio na tebe. Samo imam lošu naviku istresa-
ti se na one do kojih mi je najviše stalo. Znam da je to jadan
izgovor, ali žao mi je“, rekao sam i čvrsto je zagrlio.
„A zbog čega si bio ljutit?“ pitala je, naslonivši obraz na
moja prsa. Čovječe, to je bilo tako dobro. Da nisam takav
kreten, objasnio bih joj da sam čuo kako su bojleri poprav-
ljeni i da sam se prestravio od mogućnosti da ode, i provo-
di više vremena s Parkerom. Ali, nisam joj to mogao reći.
Nisam želio uništiti trenutak.
„Ma, nije važno. Ti si jedino što mi je važno.“
Pogledala me i nasmijala se. „Mogu se nositi i s tvojim
promjenama raspoloženja.“
Gledao sam njezino lice nekoliko trenutaka, prije no što
sam se lagano nasmiješio. „Ne znam zašto me trpiš, ali ne
znam ni što bih da to ne činiš.“
Lagano je podigla pogled prema mojim usnama i počela
brže disati. Naježila mi se svaka dlačica na tijelu i nisam
uopće bio siguran dišem li ili ne. Nagnuo sam se prema njoj,iskušavajući hoće li se pobuniti, i... tad mi je zazvonio jebeni
mobitel. Oboje smo se trgnuli i poskočili.
„Da?“ rekao sam nervozno.
„Ludi Psu. Brady će biti u Jeffersonu za sat i pol.“
„Da? Hoffman? Isuse... U redu. Bit će to laka lova. Jeffer-
son?“

„Jefferson“, rekao je Adam. „Jesi za?“ Pogledao sam u
Abby i namignuo. „Bit ćemo tamo.“ Prekinuo sam vezu,
stavio mobitel u džep i zgrabio Abbynu ruku. „Idemo.“
Odveo sam je do dnevnog boravka. „Zvao je Adam“,
rekao sam Shepleyu. „Brady Hoffman bit će u Jeffersonu za devedeset minuta.“

 

Ovaj, i još mnogo drugih zanimljivih besteselera potražite u Fokusu!

Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?
Učitavanje komentara