Foto: Danijel Soldo / Cropix
JASMINA GAVRILOV rođena je Novosađanka, državljanka Republike Srbije. Jasmina je također i novinarka koja je već neko vrijeme građanka Zagreba, zbog čega su je sukobi navijača na Europskom rukometnom prvenstvu u Srbiji posebno pogodili.
Redakciji Indexa Jasmina se povodom nemilih događaja proteklih nekoliko dana obratila pismom, koje objavljujemo u cijelosti.
Ti meni majku, ja tebi nos - ili ipak može bolje od toga?
Srpkinja sam i živim u Zagrebu. Ovde me je dovuklo srce da ne budem odvojena od onog koga volim. Ono mi se svaki put slama kad vidim primere netrpeljivosti sa jedne i druge strane. Boli me to kao osobu, građanku sveta, onu "odande" koja je sada "ovde". Taman kada pomislim da stvari kreću put normalnih odnosa, novi incident pokori sva moja nadanja da ću na ovim prostorima ikad doživeti one mirne, "dosadne" osećaje - Poštujem ja tebe, poštuješ ti mene.
Pitam se kada će se zle strasti smiriti? Zbog čega nam dve decenije nije dovoljno da, ako bar ne možemo da živimo u slozi i dobrosusedskim odnosima, da bar prestanemo međusobno da se povređujemo? Da li smo kolektivno zaostali ako nam treba više vremena da to shvatimo?
Ako su polomljeni nosevi to što je potrebno da bismo, pored sećanja na rat, ipak mogli da živimo mirno, evo ja dobrovoljno prijavljujem i svoj nos i svoju glavu ako treba...
Ne tražim ni od kog da oprosti, niti merim kolika je čija uloga u sukobima iz prošlosti i sadašnjosti... Meni niko nije uzeo nekog koga volim i ne znam kako je to, ali između oprosta i mržnje veliki je prostor u kome ima mesta za sve, gde se može živeti normalno. Oprostite mi na mojoj naivnosti i na tome što odbijam da budem deo tradicionalne netrpeljivosti.
Znam da će biti i onih koji bi i meni, pored sve moje ljubavi prema ljudima odavde i želje da živim ovde reći da ja ne pripadam tu. Optužiti me da u tuđoj, njihovoj državi kradem nekom mesto - na poslu, u nečijem srcu, nečiji vazduh možda. Zbog čega je tim ljudima nepojmljivo da neko može voleti tuđe kao što voli svoje? Zbog čega je teško poverovati da bi stranac mogao biti bolji radnik, prijatelj, građanin neke zemlje samo zato što nije u njoj rođen. Možda mi je mana što ljubav prema državi ne umem da iskažem paljenjem, razbijanjem i vređanjem drugog. Oprostite, onda ne volim toliko ni vašu, ni svoju zemlju. Zapravo ni jednu državu na svetu nisam u stanju voleti tako. Optužite me da nisam dovoljno patriota.
Nažalost, vidim da u ovim sukobima učestvuje većina koja nije ni rođena kad se rat dešavao. Ko je njih tako vaspitao i hranio mržnjom i ko to ne mari zbog toga što mu dete rizikuje svoj mladi život da bi huliganstvom pokazao ljubav? Onaj ko je jednom iskusio rat, sigurna sam da to nikad nikom ne bi poželeo, jer zna koju tragediju on nosi sa sobom. Ako među svojim prijateljima imam i onih koji su izbegli i onih čiji su očevi bili hrvatski vojnici i generali, one i "sa jedne i sa druge strane" , ne, ne želim da mi govorite da mir nije moguć. Ne želim da ćutim dokle god se ovakve stvari dešavaju.
Kao neko čiji je život podeljen između dve države, stidim se stvari koje se dešavaju i stidim se ljudi koji to rade jer su to isti huligani, samo podeljeni na dve strane. Ponekad pomislim da jedni druge mrze, baš zato što u njima vide sebe.
Da biste nekome pripadali ne treba vam nacionalnost, da biste dokazali ljubav ne treba vam mržnja.
Ovaj tekst sa ciljem nije napisan sa prevodom jer se i dalje nadam da će svako razumeti reč ljubavi bez obzira na kom jeziku ona bila.
Jasmina Gavrilov