Šta se dešava ispod mog prozora? Izveštaj iz Beograda

Foto: Matea Stanislavljević/Pixsell

Dejan Tiago Stanković, pisac i književni prevoditelj iz Beograda, za Index je napisao tekst o masovnim prosvjedima koji su proteklih tjedana blokirali Srbiju i uzdrmali vlast Aleksandra Vučića.

KAD sam u Beogradu, stanujem u ulici koju nikada ništa nije zaobišlo, svaki džumbus, svake demonstracije, sve bude ispod mog prozora. Recimo, kad su ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, bacili su ih kroz prozor na našu ulicu, kad su okupatori u ratovima besili na bandere, to je bilo baš ispred naše kapije, kad se skupio narod da zbaci Miloševića, izaći iz našeg ulaza bilo je teško kao ući u prepun autobus gradskog saobraćaja.

Skoro svake nedelje u našoj ulici neko protestuje protiv nečega, ali nas to ne uznemirava mnogo, nama su događanja naroda kao vremenske nepogode, navikli smo i znamo da razlikujemo kišu od olujnog nevremena. 

Dakle, ako neko ume da prepozna koje su demonstracije relevantne, to je policija i mi iz ulice. A mi vam možemo posvedočiti da su ovo što se događa već dve subote zaredom, a najavljeno je i za sutra, ozbiljne manifestacije, po energiji liče na one iz 97. i 2000. na kojima je Milošević na kraju pukao, mada je ovima sad metod drugačiji, mislim efikasniji, ne šeta se ulicama, nego se blokira saobraćaj. 

Uspeh je ogroman. A izgleda da je to tek početak

Jesam se nadao, ali nisam mogao da pogodim kad će tačno početi. Prošle subote sam bio načuo za ekološki ustanak, ali me iznenadilo kad je nekoliko hiljada ljudi uspelo da blokira autoput i nekoliko gradova po Srbiji. Vlast nije znala šta bi, bilo ih je strah da primene batinu, to je kod Srba kontraproduktivno, pa su u Beogradu reagovali sporadičnim policijskim bahaćenjem, dok su u Šapcu na demonstrante čak pustili huligane s letvama i bagerom, kojom prilikom su isti dobili po njušci i protest je uspeo.

Sledeće subote, ove prošle, osokoljen pobedom narod je izašao na ulice u mnogo većem broju i grad je uspešno blokiran na dva puna sata. Na mostovima su bile hiljade, na ključnim raskrsnicama stotine, niko nije prošao osim ambulantnih kola pred kojima se masa otvarala kao more pred Mojsijem. Blokirano je još 50 gradova u srbiji.

Uspeh je ogroman. A izgleda da je to tek početak, do izbora na proleće ima još 16 subota, biće zezanja pod mojim prozorom. Kaže mi stari komšija, tu stanuje već 70 godina: Blizu je Vučićev ured, ako ga budu besili za jaja, kako prete, opet će da bude pod našim prozorom.

A zašto bi neko Vučića besio za jaja, pitate se vi.

 

Zlodela režima

Toliko je zlodela koja je režim počinio da ne umem ni da ih pobrojim. Ukratko, korupcija je kao u Južnoj Americi, možda i gora, u Skupštini sede samo dve partije koje imaju koaliciju, vlast je korumpirana i kriminalci koji su uz vlast trguju drogom, ucenjuju, ubijaju, melju ljude u mašinama za meso.

Srbija je partijsko-mafijaška država. Sve to su simptomi samo jedroga - nepostojanja pravne države, tako da svako radi šta hoće, samo treba da je u vladajućoj partiji. Šta znači rade šta hoće? Tačno to, šta god im se prihoće, oni mogu, a uglavnom im se hoće nešto gde imaju račun, pa kolju narodnog vola za kilo mesa za sebe. 

To je ujedno i glavni razlog što Srbija već 30 godina pati od ogromnog odliva stanovništva, prazni se ne toliko zbog materijalnog stanja, već jer ljudi žele da žive u uređenom sistemu, gde se ima osećaj sigurnosti i nada za bolju budućnost. 

U poslednjih 12 godina je režim u Srbiji kao za vreme Miloša Obrenovića, sva vlast se koncentrisala samo na jednu ličnost, Vučića, koji odlučuje o svemu, za apsolutno sve se pita, sve bude kako njemu padne na pamet, kao da Srbija nema institucije. U Srbiji, međutim, u 21. veku institucije sistema formalno postoje, mada se vidno ne mešaju u svoj posao jer zašto bi kad Gazda to može sam. 

Srbija je sirotinjska verzija Putinove Rusije

Srbija je, dakle, sirotinjska verzija Putinove Rusije, bukvalno na sve su stavili šapu, sve drže pod kontrolom. Ako si trgovac, trgovaćeš samo ako ti dopuste, ako bi da zidaš, samo ako ti oni daju, ako bi da snimiš film, ne daju ti, a ako si jedan od njih, uopšte nema potrebe da se brineš oko zakona, on se na tebe ne primenjuje.

Zakon, naime, važi selektivno, naočigled svih se oslobađaju partijski ljudi od teških optužbi, npr. od ubistava u saobraćaju, od potkradanja državne fabrike oružja, od silovanja i podvođenja, masovno se zataškavaju korupcionaške afere. Istraživačke mreže svakodnevno otkrivaju toliko ozbiljnih korupcijskih skandala, u svačemu su ih uhvatili na delu, međutim, to do javnosti slabo dopire jer većina medija je ne samo cenzurisana nego kao da ih uređuje isti čovek. 

Osim korumpiranosti, bahatosti, ključna karakteristika režima u Srbiji je nekompetencija. Oni, naime, politiku shvataju kao priliku za privatni biznis i zanimaju ih samo dve stvari: da se lično obogate i da što duže ostanu na vlasti da bi dalje krali. Funkcionišu kao mafija, umeju da nanjuše gde ima para i da nađu načina da ih prisvoje, reketom, monopolom, ugovorima štetnim za državu, dakle umeju sve, osim da vode državu. 

Ima, naravno, i nekoliko slučajeva za koje su kompetentni. Umeju da prave kombinacije ispod žita (tako smo prvi dobili vakcine, jer su oni bili brži i veštiji za lov u mutnom nego drugi), ali kad treba da se radi ozbiljno, ustrajno, to niti umeju niti ih zanima. Neviđeno su kompetentni da pobede na izborima.

Kako pobeđuju, kad su tako loši, pitate se vi.

Sutra mogu da vam napakuju da ste ubili ili silovali

Odgovor je komplikovan. Delu građana odgovara status quo, uglavnom iz koristi, to su uglavnom uhlebi. Dobar deo glasa za njih iz straha, dovoljno je da ti strina radi u opštini i cela porodica mora da glasa za vlast, a oni proveravaju, treba svako da im pokaže fotografiju zaokruženog glasačkog listića i lične karte. Najsiromašnijima plaćaju da bi glasali za njih, to bude baš jeftino, a i tako se nakupi glasova.

Neki građani ne glasaju, demoralisani su jer u Srbiji nema opozicije. Zapravo ima opozicije, koja je bila na vlasti i nije idealna, ali je dokazano bolja od ovih, makar po tome što ju je bilo moguće izborima smeniti, Međutim, poslednjih godina je bila toliko demonizovana, kako u tabloidima tako u Skupštini, da je njezina popularnost spala na skoro ništa. Trebalo bi da se pojave nova imena, neokaljana, ali njih nema. Ko će da se kandiduje, a zna da mu sledi ozbiljna kampanja klevete po režimskim medijima, iz koje niko ne izađe neoštećen? Njihovi tabloidi lansiraju najluđe laži, sutra mogu da vam napakuju da ste ubili ili silovali. Zato čestiti ljudi zaziru.

Režim se, dakle održava na uceni i prevari, ali pre svega na laži. Kada bi sutra oslobodili medije, ne bi potrajali tri meseca. Međutim, opstaju već deceniju i dobijaju izbore jer su se blagovremeno potrudili da dobar deo Srbije živi u medijskom mraku, nacionalne frekvencije su podelili svojima, dakle građanin bez interneta i kablovske televizije ima pristup samo režimskim medijima koji lažu i prećutkuju kako je zgodno vlasti, tako da velikim delom unutrašnjost nema predstavu šta se u zemlji događa.

Neodrživ sistem

Predsednik republike se bukvalno svakodnevno slika za televiziju i sa ekrana zamajava publiku, s nekim se on tu svađa, raspravlja, žali se, preti, cmizdri, zapomaže, grdi, ponovo preti, kuka, optužuje, svađa se sa drugim narodima, osuđuje, kune, ucenjuje, preti da će da se besi, izaziva da ga ubiju, tvrdi da se ne boji, tvrdi da ga progone, i još mnogo toga, sve sa patosom glumca pučkog kazališta. Njegove nastupe je teško prepričati nekome ko ne razume naš jezik, misle stranci da preuveličavamo. Bitno je da on tim svojim besmislicama zauzme po pola svih TV dnevnika, tako da u ostatku vesti ne uspeju da nas obaveste o korupcijskim i drugim skandalima.

On svaki dan laže o najbrže rastućoj ekonomiji, obećava kule i gradove, obilazi nekakva gradilišta, navodi neke brojke koje nikome nisu jasne, dovodi neke ljude za koje kaže da su strani investitori, otvara spomenike (to obožavaju jer ni na čemu ne može da se ukrade kao na spomeniku od 32 metra za koji ni znamo koliko je koštao), otvaraju puteve, čak po nekoliko puta isti jer su loše urađeni pa im se dešavaju odroni i moraju da popravljaju, i svakodnevno blati onih malo nezavisnih medija optužujući ih da rade za strane sile i tajkune, ali i opoziciju koja em nije na vlasti već deset godina, em je izašla je iz Skupštine.

Ni sve to im nije dosta da ostanu na vlasti, nego kad i gde god mogu, kradu na izborima kao u trećem svetu. Svi pokušaji opozicije da pregovara s režimom oko uslova za izbore nisu urodili plodom, mada su njihovi zahtevi bili samo da oslobode medije za vreme kampanje i da ne kradu na izborima, dakle, da se poštuje zakon. I badava.

Svima je jasno da je takav sistem trajno neodrživ, da njima kraj samo što nije, ali njima se ne bataljuje zlatna koka, ima još toliko poslova koji nisu završeni, treba na brzinu pokupiti još neku kintu, svaki dan na vlasti je čist ćar. Osim toga, po onoj narodnoj, da prostite, „koga je gladan ku*ac pravio, taj se nikad leba ne najede“, oni su toliko alavi, toliko nezajažljivi, da im nikada nije dosta. Zato se režim svim sredstvima bori za svaki minut opstanka, ali znaju dobro da im je pitanje dana kad će im mečka zaigrati pred vratima.

Približava se kraj

Jasno je već neko vreme da će negde da pukne, znali smo da će biti na nečemu što nije politika, pretpostavljali smo da će pući na ekologiji i životnoj sredini. Naime, vlast nije sposobna da ugasi smetlište pored Beograda koje tinja i dimi godinama pa je u gradu, čim ne duva košava, vazduh toliko zagađen da se vidi. Otpadne vode se neprečišćene puštaju u Dunav, u Vojvodini gradovi nemaju pijaće vode, u nekim regionima pada kisela kiša od teške industrije, i sve to je prolazilo bez pobuna, jer je Vučić dosad uspevao da sve pokrpi svojim laganjem. 

Tad su se zeznuli do te mere su se osilili da su se utalili s ozloglašenim Rio Tintom koji u oblasti Jadra, uz Drinu, namerava da kopa litijum izuzetno prljavom tehnologijom. Nenadano su naišli na otpor lokalnog stanovništva, zainatili se seljaci i neće da prodaju zemlju da se na njoj rudari, pa se režim uplašio da će njihove provizije od Rio Tinta biti dovedene u pitanje, pa su se dosetili solomonskog rešenja: izmenili su zakon tako da država može da vrši eksproprijaciju privatne imovine ne samo za projekte od nacionalnog interesa nego i za projekte privatnih kompanija.

Znači, sutra ako neko poželi da na mestu naše zgrade s početka priče sagradi hotel, mogu da nam otmu stanove. To je pokušano da se neprimetno provuče kroz parlament u kome nema ni opozicije ni debate, i prošlo bi im da nisu krenuli protesti. 

Ko ima iskustva, vidi da se približava kraj nedemokratskog režima, znamo kako to ide, već smo videli s Miloševićem. Simptomi su isti. Nada nadjača strah i narod izađe na ulicu i, ovako ili onako, najuriće ga kao mangupa. Sve ranije proteste Vučić je nekako rešio u svoju korist, koje ignorisanjem dok se ne ugase, koje popuštanjem, koje batinama, ali ove, čini mi se, neće, jedino ako popusti.

Ovi su opasniji. Masovni su, imaju jasne zahteve, građanstvo se podiglo na noge u 50 gradova u Srbiji i njemu se tresu gaće.  Ako dignu ruku, padne li krv, pašće i režim. Zato bolje da se režim urazumi.

Zašto se ne uzmu u pamet?

P.S.

Taman sam ovo napisao kad stiže vest iz Beograda: Predsednik je očigledno stigao do istih zaključaka kao ja, pa je odlučio da povuče sporni zakon. Neće biti protesta za sada. To, međutim, ne znači da je Srbija zadovoljnija nego pre, građani su napokon shvatili kakvu moć imaju i računam da će na sledeći grubi faul režima opet izaći. 

I za kraj ponavljam svoju mantru koju sam već više puta podneo predsedniku na razmatranje: 

Bolje bi im bilo da sami odu, da uteknu avionom noću, kad niko ne gleda, nego da ih mi teramo govnjivim motkama, rezultat bi bio isti, a prva opcija, sa bežanjem tamo gde ima neko spreman da ih primi, značajno je priličnija i otmenija nego ova s motkama i krvoprolićem. Nije mi jasno šta čekaju, zašto se ne uzmu u pamet? Zašto se ne ugledaju na afričke diktatore, oni znaju da ocene kad treba da beže. 

Pročitajte više

 

Pročitajte više