Screenshot: AS Magazin

LITO je. Svak putuje, odmara se, godi život. Triba se micat. Triba živit. I ja san se da u velike vijade. Prošlu nediju bija san sve do Šolte. Smijete se. E, do Šolte? Ka da je Šolta blizu?

Koliko san putova do Šolte, komodno san moga doć u London.

Interesantno da je Šolta Marku Maruliću pri pesto godin bila blizu. U jednu svoju poslanicu je pisa kako mu je skoknit do Šolte do svoga kuma u Nečujam čas posla. I to leuton na vesla.

Sa gajeton na vesla odija san pri pedeset godin sa pokojnin ocen svitlit pod Šoltu. Nije bilo daleko.

Pet vesa! ­ manje od dvi ure.

A sa našin moderniziranin pomorskin saobraćajen prilagođenin potriban morernog vrimena ja san se niki dan do Maslinice vozija dvi i po ure.

Prošlo me učas. Nisan ni uliza na brod, a trojica su već sidila, mišali karte i čekala četvrtoga.

Kad po svitu judi putuju feratan i reoplanima, čitaju foje i žurnale; kad putuju vaporima, čitaju libre, a naši kad putuju, igraju na karte.

Akužava san, činija duge napolitane, batija san, strišava, akužava trice i aše, ija karige i do Maslinice se štufa i igrat.

Bidna Šolta, koliko ju je "Jadrolinija" odalečila od Splita!

Draga butiga

I kako to: nima više vikend biljeti?

Pri, kad nije bilo vikendi i vikendic, na šalterima su se prodavale vikend­karte. Zanji godin, kad od vikendic disat ne moš, vikend­biljeti su ukinuti?

Jedva san pronaša u dnu vale butiga u koju neizostavno svratin kad dojden u Maslinicu. Jedna puno, puno smišna butiga!

Pri jedno dvadesetak godin diretur svi šoltanski oteli pok. Šanto Ruić priredija je okrugli stol sa strancima koji su litovali u Maslincu.

I svi su se bunili da je taka butiga sramota za turističko misto, a onda je skočija jedan bečki likar, pametan čovik, koji je usta u obranu te butige.

Za njega je to najlipja, najinteresantnija butiga na svitu. Oni koji je cili svit obaša nidir taku butigu nije vidija.

Sve ča čovik triba, sve si moga kupit u tu malu škatulicu od butige. Uvik je bilo dvi vrsti manistre, angriza, cukra, kafe, mortadele, dvi vrsti španjuleti, šuferini, a koji put i kruva, ako si se dan unaprid priplatija.

I meni je ta butiga bila draga i sićala me na drage butižice u Velome varošu u kojima su ribari dizali spizu na libret.

Po ovakvim butižican kupuje se ono ća ti nužno triba; po velikin samoposlugan kupuje se bar trideset posto nepotribni artikli.

Ovako mala butiga bila bi u skladu i sa mirama štednje.

Butiga je ostala ista, a isti su ostali turisti i vikendaši. Deset me nji fermalo i nagovaralo da pišem kontra te butige.

A ja ne mogu.

Oko vikendica

Neš ti problema ako vikendašima koji lituju u Maslinici triba dva puta na nediju skoknit do splitskog pazara. A onda, ko jema vikendicu, san je sebe osudija na to da za svaki vikend mora na vapor vuć puste borše, gamele, metle, rusake, demejane.

Kad gledan vikendaše, uvik iznova zafalijen Bogu ća me skrojija ovako pametnoga pa mi ne triba, kad gren na vikend, ništa sobon vuć nego samo stavit mudantine u žep.

Ko jema vikendicu, ti je sebe osudija da do smrti putuje u isto misto, u istu valu, a nan koji je nimamo otvoreni su po cilu godinu svi oteli, čekadu nas kogi, kamarjeri, sobarice, bazeni...

Ne bi nosija na vijađ dvi borše zeja i bocu butan gasa za šest vikendic!

Oli ove zadnje dane nestalo uja. Svit se uzbudija: uja nima!

Friga se mene da nima uja. Nin u otel. I žena mi ne triba kuvat.

Niman ni kafe. Kafu pijen u kafani.

Oli tako ne moredu živit i svi oni koji jemadu vikendice? Prodadu vikendicu i moredu bar deset godin po otelima godit.

Moja mala

Dok san se kupa i lovija, uza me se sunčala jedna mala Njemica. Bila je sama. Jemala je samo male mudantice, a gori ništa (je li se to reče toples?) Ni mi mrzak toples, u prvi trenutak samo je prikrižila ruke na prsi, pokrila čiče, ali je brzo zaboravila i spustila ruke.

Potvrdija san glavon da odobravan njezin postupak i reka jon:

"Sehr gut! Danke!"

Kad se mazala picbuinom da boje pocrni, ostavi san tunju i opra ruke, nada san se da će me pozvat u pomoć da je malo namažem. Zaludu san čeka.

A kad je zagucala komarča i kad san skočija i počeja je istizat, skočila je i moja mala. Pomogla mi je (činija san fintu da mi pomaže).

I kad se komarča praćkala na šaliž, mi smo skakali i jubili se.

Interesantno da je posli tega pokazivala više interesa za komarču koju je sa svi stran razgledala, nego za lovca.

Uvridila me.

Pozah podne san se vrtija po mistu. Jedna draga gospoja pozvala me u vikendicu na gavune. Popija san i po litre gustoga šoltanskog vina puna tanina.

To taninozno vino po ricetan japanski stručnjaka sprečava rak na črivima. Popija san još po litre da se zaštitin.

Do vapora zvali su me još u dvi kuće.

Vazeja san lipu preventivu i dobro se zaštitija od se vrsti raka.

Žena me dočekala:

"Dobro si pocrvenija!"

"Di neću kad san sta na sunce".

"Otkad sunce tako vonja po bačvi?"

Dok smo večeru jili komarču, mislija san na moj mali toples. Da ona zna ko mi je pomoga, progorčala bi jon komarča.

Sve krcato

Sinoć san s jednin prijatejen koji žive u inostranstvo šeta po gradu. Bili smo na dva­tri mista, da vidi kako naš grad žive.

Terace, bašte, restorani, bufeti, pečenjarnice, čevabdžinice. Svuda sve puno. Po bufetima i ćevabdžinican stoji se u file.

­ Nima ovega na svitu ­ govori moj prijatelj. ­Nidir nima gužvi pred šankovima.

Da van kažen iskreno, ni meni nije to baš sasvim jasno. Dimi vanka do bota, a ujutru u pet se diže, vozi kamion, rišava spise, čini nacrte, vodi knjigovodstvo.

Žilav je naš mladi svit. Napoleon je spava samo četir ure na dan. U nas sve puno Napoleoni.

Od noći su vanka, ujutro radu, poza podne se kupadu.

Moj prijatelj mi govori da u sva mista na svitu, od Milana do Berlina, Tokija i Moskve, počinju radit u osam i u devet uri pa jopet svi gredu rano doma, da budu sutra odmorni, friški na poslu.

Izlazi se vanka jedan, dva puta na nediju, i to petkom i subotom, kad se ujutro ne radi.

Gospe moja, koji je to lini svit! Koje krepaline!

Naš radni čovik uvečer nikad ne bi lega; ako je doma, on će čekat i film koji počimje u deset, u deset i po; ujutro se digne u pet, radi po dva bota i uspije se još okupat i učinit koju faturetu.

Dok san bija mlaji, i ja san sta vanka dokle kod ne bi i zanji lokal zatvorili. Kako mogu poć doma spavat kad su lokali otvoreni? Koji bi ja to onda bija čovik?

Sad san malo ostarija pa, kad ujutro moran radit, onda uvečer malo jin, pripremin se, rano gren spavat. Jesan li uvečer malo prikardašija, dva dana nisan sposoban za makinju sest.

A mladi čovik je žilav, more radit i štrapacirat.

A kad ga stisne, kad se izmori, gre desetak dan na bolovanje pa se pošteno odmori, švoga i jopet iznova.

Tako jopet produži dva ­ tri miseca, onda gre na godišnji.

Vedre note

Puno me drag spliski festival vedri noti, samo mi nije drago pet­šest dan pri nego počme i dva­tri posli nego svrši.

Navika san prid podne sidit u ladovinu ispod Prokurativi, pit kafu, štit novine, a poza podne se pripomistin isprid »Belvija« da me ladi bava s mora.

I lipo mi je dok ne počme izgradnja pozornice.

Po cili dan klapadu mlati, mičedu željezne katrige i nike tube, zavidaju, odvidaju, bubaju, klapadu, proizvodu šumove koje mi gricule činidu.

Kad su to očinili, onda provaju mikrofune i cili u boga dan viču: OSAM, OSAM, OSAM...

Normalan čovik ne more to izdurat.

Ali zato kad počme festival, guštan boga svoga.

Sve četiri festivalske večeri sidija san u "Belvija". I sve četiri večeri jija san pašta šutu na pome.

U razmaku od tridesetak godin, bar san trideset puti u novine napisa i trista puti kamarjerima reka da je sramota ča se u ni jedan naš otel nikad nije skuvala ta manistra na pome.

I sad posli trideset godin "Belvi" me demantira. Čin san se pojavija, trče mi šef sale, tare ruke i veselo mi govori :

"Jemamo manistre na pome!"

I tako san vrtija špagete na perun, maćava se po košuji i sluša ovogodišnju produkciju pismic.

Drag mi je ovi naš festival jer jema ništo od pučke fešte, od derneka, samo falidu janjci na ražnju i da se toči vino iz bačav.

Sidin, slušan, špagete vrtin, a prolazidu puste mlade žene: lipo, festivalski obučene, vrtidu se gori-
doli užgane, oči in svitlidu i tako su uzbušene da pari ka da će svaka nastupit i pivat na pozornicu. 

(AS magazin, 1983.)

Podsjećamo, Index u suradnji s YugoPapirom svakog ponedjeljka predstavlja najbolje iz prošlosti. Usporedite što se otad promijenilo, prisjetite se kako se nekad živjelo ili, ako ste nešto mlađi, kako su se zabavljali vaši roditelji.