OVE godine sam za Božić dobila najbolji poklon ikad.

 

Brat mi je kupio helij.

 

Veliku plinsku bocu punu helija, za punit balone.

 

On mi je to naravno kupio za potrebe udisanja helija.

 

Krajnje djetinjast i beskoristan poklon iz perspektive odrasle osobe, ali svejedno najbolji poklon ikad. 

 

Kad sam bila mala, na Badnjak smo sjedili za “dječjim stolom.” Brat, sestrična i ja. Bio je manji od onog za odrasle, malo niži i imao je svoje posebne, “dječje stolice.” To su zapravo bile samo malo lošije stolice koje bi možda puknule pod odraslom osobom pa su se čuvale samo za nas, djecu. 

 

“Ne kaže se stolica, nego stolac!” - to bi mi sigurno dobacio netko od odraslih da sam rečenicu iznad izgovorila za tim istim stolom.

 

“Stolica se nosi doktoru u čašici, stolac je ono na čemu sjedimo.”

 

Tad bi se brat, sestrična i ja pogledali i prešutno dogovorili da ćemo se rugat toj odrasloj osobi čim nam dopuste da se dignemo od stola.

 

To su mi bili najdraži Badnjaci.

 

Svi bi došli kod moje tete na večeru, a prije hrane smo se družili u dnevnoj sobi.

 

Odrasli bi pili aperitiv, nas troje bi se igrali i čekali da odrasli popiju, jer jednom kad bi popili do kraja, krenulo bi.

 

“Došlo je vrijeme da vas zaključamo u sobu!”

 

To je bio najbolji i najgori dio. 

 

“Neee!”, vikali bi svi u glas jer smo znali što nas čeka.

 

Sad sam skužila da se ovaj uvod može pročitat na dva načina - prvi, kao običnu priču o Badnjaku i drugi, kao uvod u priču kak su me zlostavljali u Švedskoj na Badnjak. Radnja većina knjiga koje sam pročitala, a u kojima se djeca zaključavaju u sobu se odvija u Švedskoj, zato. Nas nisu zapravo zaključavali, samo bi nas potjerali u drugu sobu.

 

“Morate se sakrit, dolazi Isusek!” - potjerali bi nas i zatvorili vrata za sobom, da ne virimo.

 

Neki imaju Djeda Mraza, mi smo imali Isuseka, koji je isto imao funkciju Djeda Mraza ali nije bio debeli starac nego gola beba. Ovo nije vrijeđanje vjere nego činjenično stanje - mi smo Isuseka znali sa slika štalice i slikovnica, tamo je bio beba, a iz sobe su nas tjerali zato da Isusek može donijet poklone i ostavit ih na stolu.

 

Dakle, u našim dječjim glavama, Isusek je bio goli, maloljetni Djed Mraz.

 

Imali smo 4 godine, give us a break.

 

Čekanje u sobi je bio najbolji i najgori dio Badnjaka.

 

Najbolji, jer smo znali da će nas, kad nas pozovu nazad u sobu, dočekat stol prepun poklona.

 

Najgori, jer nismo smjeli vidjet tog Isuseka koji nam nosi poklone. 

 

A htjeli smo ga vidjet, em zato što nas je zanimao, em zato da mu osobno kažemo što želimo za Božić.

 

“Dođiteee!”

 

Uvijek bi nas brzo pozvali nazad, naši odrasli su bili dobro organizirani i trebalo bi im otprilike 3 minute da na stol poslažu sve poklone koje su negdje sakrili, da ne skužimo da Isusek zapravo ne dolazi.

 

U 3 minute što nas nije bilo, stol u sobi se iz dosadnog, praznog stola na kojem su stajali aperitivi, pretvorio u ovo.

 

 

To je najbliže što smo se ikad približili magiji.

 

Nakon toga nam je čak i manje smetalo što moramo za dječji stol.

 

Tamo smo u miru mogli planirati s čim ćemo se odmah otić igrat, čim pobjegnemo od stola.

 

Većinom bi izbor pao na Barbike, dvije cure protiv jednog dečka najčešće završi tako.

 

Ili Legiće.

 

Ali prvo je trebalo dočekat da nas ovi s odraslog stola puste da otiđemo.

 

Ponekad je to značilo da moramo pričekat dok zadnja osoba ne pojede do kraja.

 

Ponekad bi nam se smilovali i pustli nas ranije.

 

Sve je ovisilo o raspoloženju odraslih.

 

Mi za dječjim stolom smo jedva čekali da postanemo barem malo više kao oni.

 

Ne nužno skroz odrasli, ali barem dovoljno odrasli da budemo za njihovim stolom.

 

Na normalnoj stolici, koju ćemo onda namjerno zvat “stolac” jer to odrasli rade.

 

A mi smo full htjeli bit kao oni.

 

Odrasli ti mogu reć da smiješ otić od stola.

 

Odrasli piju aperitive.

 

Odrasli smiju ostat u sobi kad dođe Isusek.

 

Smiju vidjet Isuseka.

 

To znači da mu mogu osobno uručit želju za poklon i Isusek mora stvorit taj poklon jer mu je to posao. I jer je beba, a bebe moraju slušat odrasle.

 

Jedva smo čekali bit odrasli.

 

I evo nas. Jesmo.

 

Ja imam vozačku već 14 godina - ČETRNAEST godina, to su već dečki iz osmog razreda s brkovima.

 

Svi smo odrasli.

 

Imamo i djece. Četiri dečka. Dvojica znaju čitat i pisat, dvojica znaju šarat po zidovima i vikat blamblamblamblam!

 

Novi team za dječji stol.

 

Unatrag nekih 10 godina, imamo i “novo” pravilo koje su uveli odrasli.

 

“Pokloni se kupuju samo za djecu!”

 

Toliko smo se veselili odraslom stolu i sad…to.

 

Prvo saznaš da Isusek ne hoda po kućama u peleni i ne ostavlja poklone, onda još za kaznu sjediš za odraslim stolom, pričaš o ozbiljnim temama i odjednom voliš pečene paprike, zbog kojih bi se kao dijete radije odrekao Božića nego ih stavio u usta.

 

I ciklu.

 

I heljdu.

 

I govoriš stvari tipa: “Malo mi je ovo preslatko.”

 

To se događa za odraslim stolom.

 

Tamo je “preslatko” nešto što smije stajat u istoj rečenici s čokoladnom tortom.

 

Priča se o šećeru.

 

Kolesterolu.

 

Kiselosti i lužnatosti organizma.

 

“Ja ti svako jutro na tašte popijem malo mlake vode s iscjeđenim limunom. To alkalizira organizam” - svi imamo jednu takvu osobu u obitelji.

 

Onda se svi sjete jedne žene koja je nedavno umrla a nije trebala jer je bila premlada pa se zaključi da stvarno nije loše probat s tom vodom s limunom. Ne može škodit. 

 

Računi.

 

Porezi. 

 

Prirezi.

 

Ivica Todorić.

 

Staro meso u dućanima.

 

“Više ne znaš šta jedeš, zato ja na placu imam ženu s domaćim picekima.”

 

Masnoće. 

 

Šećer.

 

Sol.

 

Gluten.

 

“Čuj ova moja Greta s kojom idem na zumbu je prestala jest gluten i stvarno je smršavila i bolje se osjeća.”

 

Fuckin zumba.

 

Na koju ne stigneš zbog posla.

 

Posao.

 

Male plaće.

 

Moj šef je kreten.

 

Ne, moj je još veći kreten.

 

To je sve kamilica kad čujete koliki je moj šef kreten.

 

To su teme za odraslim stolom.

 

Za odraslim stolom su i pokloni  drugačiji.

 

Neki od nas si ih i dalje kupujemo iako nismo djeca.

 

Ali drugačije.

 

“Kaj da ti kupim za Božić?”

 

Sve češće to čujem kod ljudi.

 

“Bolje da si odabereš sama, lakše je meni a i draže mi je da znam da će ti se sigurno svidjet.”

 

Ne stigne čovjek uz sve te kredite, poreze, prireze, zumbe i šefove kretene još razmišljat šta će kupit osobi s kojom se tijekom godine stigne vidjet dvaput, ako stigne i to.

 

Pokloni više nisu na stolu, sad su ispod bora i ovi novi malci skaču i pucaju od znatiželje šta je u vrećicama. Sve rjeđe ih motamo u papire jer em dulje traje, em ti je draže da se ne moraš sramotit činjenicom da ne znaš motat poklone. Ukrasne vrećice su zakon.

 

Klinci se bacaju na poklone, jodlaju od sreće.

 

Mi koji si još poklanjamo stvari u miru otvaramo svoje poklone i u većini slučajeva znamo što je unutra.

 

Dogovorili smo se.

 

Tak je lakše.

 

Poklanjaju se korisne stvari, to je pametnije. 

 

Helij je zabavan ali mlijeko za tijelo je korisno!

 

Naučiš sebe da voliš korisne stvari, kao što si se naučio i da govoriš “stolac” iako ne želiš.

 

Želiš reć stolica. 

 

I želiš nešto beskorisno ali cool, ali to ne kažeš kad te netko pita što da ti kupi Božić.

 

A to te počnu pitat nakon nekog vremena, kad odluče da dovoljno dugo sjediš za odraslim stolom: “Što želiš za Božić, što ti treba?”

 

I onda mu kažeš i to i dobiješ.

 

Ono što želiš. Nešto što ti treba.

 

Tako funkcionira odrasli stol.

 

A ja to ne želim. Glupo je i nemagično.

 

Ne želim nešto što mi treba, želim nešto što ŽELIM.

 

Nešto što želim iako još ni ne znam da to želim.

 

Želim iznenađenje ispod bora, može bit i loše zamotano, ali želim iznenađenje.

 

Želim otvarat to nešto što je netko smislio za mene i ne znat što me čeka ispod papira.

 

Želim super poklone koje nisam ni znala da želim, ali osoba koja ih je smislila je znala.

 

Želim i užasne poklone zbog kojih moram glumit da su mi baš super iako su najlonke.

 

Želim gledat u te Schrodingerove vrećice u kojima je i dobar i loš poklon sve dok ih ne otvoriš.

 

Želim se osjećat ko ovi klinci koji i dalje vide magiju u poklonima koji su se stvorili ispod bora.

 

Želim sjedit za dječjim stolom, gdje su kolači samo fini, a ne i nešto što deblja.

 

Ovog Badnjaka sam pojela, digla se od odraslog stola kad sam htjela, jer smijem, i otišla za dječji stol.

 

Klinci su dobili plastelin set “Tvornica tjestenine” u kojem imaš mašinu koja radi špagete, tortelline i razne druge oblike u kojima ovi što tortu mogu nazvat preslatkom vide ugljikohidrate i gluten.

 

Zasrali su sve oko sebe. (Plastelinom). Radili špagete, šarene salate i torte od plastelina. Jodlali. Vrištali. Lijepili plastelin jedni po drugima. Po kosi. Po faci.

 

I ja skupa s njima.

 

Sljedeće godine ću im donijet helij da ga udišu.

 

Ne znam jel se to smije davat djeci, pitat ću.

 

(Opet zvuči ko zlostavljanje u Švedskoj).

 

Toliko dugo sam htjela bit za odraslim stolom, a ovo mi je bio najzabavniji Badnjak otkad sjedim za njim, jer sam se vratila za dječji stol. 

 

Tih nekoliko nekoherentnih rečenica koje sve zvuče kao blamblamblam i 15 minuta nekontroliranog jodlanja dok smo lijepili plastelin po nosu je najkvalitetniji razgovor koji sam imala ovog Badnjaka.

 

To vam svima želim.

 

Manje priča o dijeti i glutenu.

 

O računima, porezima i pedofilima. 

 

O šefovima.

 

O problemima i komplikacijama.

 

 I korupciji i kiselosti organizma. 

 

Ne želim vam sretan Božić, želim vam dječji Božić - to je onaj u kojem kolači ne debljaju, pokloni su magični i klinci žele postat VI.

 

Želim vam da za Božić vi postanete ONI.

 

Da uzmete stolac ili stolicu i da se svi prebacite za dječji stol.

 

I da se igrate za Božić.

 

Ko i moja mama koja je i dalje team dječji stol (i nema pojma da ispred nje pleše purica).

 

 

To vam želim, da se barem za vrijeme blagdana igrate kao da se nikad niste preselili za odrasli stol.

 

Za sve ostalo imate druge dane u godini.

 

Pssst! Ostale Andreine kolumne pročitajte OVDJE!