Foto: Shutterstock

MNOGO mačaka i pasa nestalo u vodenoj stihiji i jedino čemu se mnogi vlasnici mogu nadati jest da su se njihovi ljubimci uspjeli sakriti na sigurno.

Društvenim mrežama u regiji odnedavno je počeo kružiti tekst autorice Milice Petrović Ex Popović koji je mnoge čitatelje rasplakao i proširio se čak i medijima gdje skuplja tisuće lajkova. Riječ je o posveti ljubimcima koji su nastradali u poplavama koje su zahvatile regiju.

Tekst smo odlučili prenijeti u cijelosti:

"Kako sam ja sretan pas! Imam divnu kuću s prelijepim dvorištem. Imam gazde koji me obožavaju kao i ja njih. Sve bih dao za njih. Život svoj bih dao samo da njima bude dobro.

To su divni ljudi, mama Slavka, tata Đuro i njihova divna kćerkica, a meni najomiljenija mlada gazdarica Ana. Ona je divna djevojčica, mama kaže da je ona jučer napunila tri godine. Baš sporo raste! Mi psi puno više narastemo za tri godine.

Mene zovu Čupko, kažu da sam nekakav mješanac retrivera... I ja imam tri godine, ali sam nekako veći od Ane... Mama Slavka i tata Đuro su me pronašli kad sam bio jako mali, kažu da su me našli u kontejneru. Ne znam što je to, ali bih po priči rekao da je to neko grozno mjesto, jer kažu da sam pronađen sav prljav, smrdljiv i čupav. Otud mi i ime Čupko.

Kad sam ja došao u njihovu prelijepu kuću s prekrasnim dvorištem i vrtom, oni su već imali Anu, ali je bila užasno mala i nekako sva zamotana u neke bijele krpe. Baš sam je zavolio. Odrasli smo zajedno… Doduše ona nešto zaostaje, ali nema veze, OBOŽAVAM JE!
Našu kuću isto obožavam, divna je, prostrana, uvijek ima hrane... Imam i divan krevet u dnevnoj sobi.

Čekajte, moram ovo čuti!!! Oprostite što prekidam svoju priču!
Mama i tata slušaju onaj veliki aparat iz kojeg pričaju ljudi.
Uplašeni su! Što se događa?

Dotrčao sam do njih, mašući repom da ih razveselim, ali su me samo blago odgurnuli i rekli mi: "Ne sada Čupko”.

Možda su ljuti jer kiša pada već dva dana, pa kad izađem, unesem i malo blata u kuću?

Ne, nije to, gledaju kroz prozor, izlaze i ulaze u kuću, prestravljeni su!!!! Što se događa?????? Hoću i ja pomoći!!!!

Počinju tražiti neke stvari po kući, oblače se, oblače i Anu... Evo, zovu me da s njima odem na kat, možda im ipak mogu pomoći. Penjemo se, nešto se čuje iza mene... Okrećem se... Otkud voda u kući??????

Sada smo na katu, mama telefonira, Ana je počela plakati. Ovo je nešto stvarno ozbiljno!

Ja mislim da je ona voda koja ulazi dole u kuću problem.

Mama stoji na terasi i čeka nešto. Tata drži Anu i tješi je, kaže da će sve biti u redu!

Evo zove nas mama da i mi dođemo na terasu. Istrčavam s njima. Neki čamac stoji pored prozora i neki ljudi unutra.

O Bože koliko vode!!! Pa zar mi nismo na katu????

Čujem ljude iz čamca: "Svi moraju napustiti Obrenovac, ali on ne može, takva je naredba!"

Ovo moram čuti... Sad se mama dere: "Molim, vas, preklinjem vas, imamo velikog psa, ljubimca nas i djeteta, povedite i njega. Molim vas!", počinje plakati.

Ana počinje vrištati, tata pokušava smiriti situaciju i govori ljudima: "Dobro, ako njega ne možete povesti s nama, nećemo ići ni mi. Povedite samo dijete".

- Štooo??? Pritrčavam tati, diram ga šapom, on se saginje… Vidim mu jednu suzu u oku.

Shvatio sam sve! Fiksirao sam pogledom tatu i prenosim mu očima riječi: "Idite vi, molim vas, idite, potrebni ste Ani, molim vas, ja želim da idete! Nemojte brinuti za mene, ostat ću, plivat ću, pokušat ću se spasiti, a vi ste potrebni našoj Ani!"

Gurao sam ih njuškom prema čamcu. Shvatili su! Suze su im tekle niz oči.

- Znam, sve, znam, i vi mene volite.

Volim i ja vas i zato želim da idete, ne brinite za mene. Ja ću biti sretan što znam da ćete vi biti dobro.

Ušli su svi u čamac. Ja sam ostao na terasi.

Zvuk motora čamca se udaljio.

Uhhh, baš je tiho!

Čujem samo svoje dahtanje. Uhhh šape su mi već u vodi... Čekat ću još malo... Što da radim?

Odoh se najesti, ostavili su mi u sobi hranu.

Pojest ću to, dok ne dođe voda i do tamo.

Jedem, ali mi ne odgovara.

Uffff, evo vode i u sobi, već mi je do trbuha došla.

Ne vrijedi, još malo ću čekati, ali moram se pripremiti da pokušam otplivati negdje, naravno izaći ću kroz terasu koja je otvorena.

Počinjem plutati. Odoh!

Uffff, plivam i plivam već tko zna koliko, ali nigdje ne vidim gdje da stanem na suho, svugdje vidim samo vodu... Kako je svuda tiho... Ček',ček'... Čujem neki lavež... Netko zove upomoć

Evo vidim ih! Pa to su moji prijatelji iz susjedstva, Laza, Pepi, Lunja i Doroti !

O BOŽE, PA ONI SU ZATVORENI U BOKSOVIMA. DOROTI JE POKRAJ KUĆE, ALI VEZANA JE LANCEM !!!!

Ne mogu ih pustiti, o bože, ne mogu im pomoći, pa oni ne mogu pobjeći, utopit će se!!!

Možda su im se gazde utopile, prije nego što su ih uspjeli pustiti!

Ne vrijedi, moram dalje plivati... Već se vide samo krovovi kuća... Opet ta strašna tišina, ni muha se ne čuje... Hladno mi je... Auuu baš mi je hladno... Šape su mi se nekako ukočile... Mislim da neću uspjeti... Važno da su mama, tata i Ana na sigurnom... Uf, to je najbitnije, sada mi je svejedno, spokojan sam.

Bože, kakva tišina... I mrak je pao, ništa ne vidim...

Ali se više ni ne mičem... Ne mogu...

Ana, Slavka, Đuro, tako sam sretan što ste dobro. Bili ste divni, hvala vam na svemu. Nadam se da sam se odužio za vašu plemenitost prema meni, kada ste me spasili... Sad se pružila meni prilika da vam uzvratim... Voli vas vaš Čupko!!!!!!

Ipak mislim da me ubila samo tišina! Volim vas!"