Foto: Joanna Paciorek, Ilustracija Index

BOK šareni prijatelju, kako si danas? Ja sam super. Lijepo mi je. Mjestimično sam nadrkana tu i tamo, ali generalno sam ok. Uglavnom, u zadnjih par kolumni sam se bavila širenjem ljubavi i tolerancije, pa danas neću jer je raznolikost važna. Ovo će bit hejterska kolumna o stvarima koje ne volim - možda ih ne voliš ni ti, ali nikad to ne kažeš jer nije popularno reć da ne voliš te stvari. Malo hejta uvijek dobro dođe, jel tak? Tak je. Ali prije nego što krenem sa “nevolim” dijelom, malo ljubavi.

Jesen je došla i sad je sve najljepše.

Od svih 7 godišnjih doba, jesen mi je uvijek bila najdraža. Znam da većina ljudi na nju gleda kao na početak kraćih dana, zubatog sunca i kiše koja šamara grad kad god stigne, ali meni je super. Nema mi ljepšeg osjećaja nego kad se na kišni, jesenji dan ušuškam pod dekicu, gledam seriju i podijelim čizkejk s dečkom - najviše zato što nemam dečka pa je čizkejk samo za mene #fitness #fitgirl #samojako

Volim jesen. Na štandovima se više ne peče kukuruz nego kestenje. Svi su se već vratili s mora i Zagreb nije pust. Noge se briju samo do koljena. I ti i ja i Beyonce, nećemo se lagat. Jesen je jednostavno moj tip godišnjeg doba, za razliku od ljeta.

Ljeto hejtam još otkad sam bila klinka. Vruće mi je. Ne da mi se. Svi su negdje drugdje, tramvaji smrde, žene nose haljinu i ljetne čizme i ne znam šta se događa… I uvijek je sve ljepljivo, ko na setu niskobudžetnog njemačkog pornića. Ne volim ljeto, nije moj tip, kao što mahune nisu nečiji tip. Mahune volim. Ljeto ne volim.

"NEMOGUĆE!" - nedavno mi je rekao jedan kolega kad sam mu rekla svoje mišljenje o ljetu. On je iz Dubrovnika i voli ga najviše na svijetu. "Ne volim ljeto, Marko, stvarno ne." Bio je u šoku… ne - bio je uvrijeđen. "Kako ne voliš ljeto, svi vole ljeto?!" A ja jednostavno ne volim ljeto, pokušala sam mu objasnit. "Ma to si ti izmislila, sad je moderno reć da ne voliš ljeto jer je ljeto mainstream - ti si hipster!" Marko mi ne da da ne volim ljeto.  Ispričala sam mu priču o tome kako volim jesen i zimu i prvi snijeg i snjegoviće i kuhano vino i toplu čokoladu s marshmallowsima i cuddling ispod dekice i termo čarape i skijanje i germknedle i srca koja nacrtaš u snijegu s inicijalom svoje simpatije i hladne nosiće i grudanje i Božić i bor i kuglice i puricu s mlincima i kobasice sa zeljem i sarmu i držanje za ruke u rukavicama i ostale romantike, pa mi je dopustio: "Ok, voliš jesen i zimu, ne voliš ljeto." Taman kad sam pomislila da sam uspjela napravit point, dodao je: "Ali nisi normalna. Svi vole ljeto. Moraš voljet ljeto."

A fakat ne moram.

Ne moram.

Ovog ljeta (zamisli slučajnosti divne) sam navršila 30 godina. To znači da sam već pet godina prestara da rodim, rekao bi moj bivši #truestory i baš mi je lijepo. Nisam očekivala puno kad sam navršila 30 i malo tog se zapravo promijenilo, ali kao da mi se u glavi dogodio neki klik. Skužila sam da se ne moram ljudima opravdavat za neke stvari. Po principu "I'm too old for this shit." Tipa to da ne volim ljeto. Svaki put kad bi to rekla, većina ljudi bi reagirala nečim tipa: "Ti nisi normalna osoba." Jesam. Samo ne volim ljeto. Ne volim. Nije moj tip.

Ne volim ni izlaske.

Nikad nisam, tj. jesam jednom davno kad je u Gjuri bio R'n'B Confusion srijedom - kad je Ashanti bila nova pjevačica, Beyonce je imala brkove a Snoop Dogg nije snimao narodnjake. Good old times kad si na mobitelu mogao samo poslat SMS, nazvat nekog, a najveći frajeri su se na šanku kurčili činjenicom da njihov mob ima POLIFONE melodije.

Danas ne volim ić van. Ne volim bit u klubu do 5 ujutro zgužvana ko sardina i doć doma smrdljiva ko kutija cigareta iako ne pušim. Ne volim stajat u neudobnim cipelama i glumit da sam iznenađena činjenicom da je DJ pustio California love jer ga uvijek pustiš, uvijek u isto vrijeme i svi još uvijek znaju otpjevat jedino "now let me welcome everybody to the wild wild west, a speks e sespektbl lajk ELIJEN NEST!" i onda svi šute do dijela "in the cityyyyy O PIJOLING!" Ne volim.
"Kak to misliš da ne bi išla van?" To me najčešće pitaju. U šoku, ko Marko kad mu kažem da ne volim ljeto.  Ne bi. Nije mi gušt. Ne volim. Ne želim. Želim jest sir u krevetu s dečkom koji mi je simpatičan, to je ono što ja želim radit u subotu navečer. Želim jest palačinke punjene palačinkama i milkyway čokoladicom. Želim radit što ja želim radit, a ne ić van u "kužiš to ti je prije bila tvornica gnojiva ali sad su je preuredili u klub i full je super mislim nije jer svira house koji ne volimo ali se full napiješ pa je svejedno" - ja to ne želim i kao odrasla osoba moje je pravo da kažem da to ne želim. Al to ne smiješ reć. Ne smiješ reć da ne voliš izlaske jer onda nisi normalan. Nisi normalna osoba. "Ti se ne znaš zabavljat jer se ne zabavljaš na identičan način kao ja!" Ne, znam se zabavljat, ali jebemu sunce, meni je zabavnije čitat kaj Stephen King ima za reć nego slušat kaj Ante na šanku ima za reć jer znam kaj će Ante reć. "Ošpoptšta?" Neću hvala. "Šta si ljuta?" Nisam ljuta Ante, samo neću ništa popit. "Kurvo." I sve pet, ima i Ante svoju publiku ali ja jednostavno nisam ta publika.

Ja sam Andrea, imam 30 godina i nisam napaljena na izlaske vikendom. Probaj ovo reć u društvu i svi će mislit da nisi normalna osoba ili te barem pitat jel sve u redu s tobom. Jer se ne uklapaš u normu. Vikendom moraš van. Moraš voljet ljeto. Moraš obožavat planinarenje i prirodu. Inače nisi kul.

I tako sam se neko vrijeme prisiljavala na izlaske u zgužvane klubove gdje me Ante pita zašto sam ljuta. "To rade normalni ljudi, moraš se uklopit." Da se više ne dogodi da me na poslu pitaju gdje sam zaružial preko vikenda pa kad kažem da nisam nigdje da dobijem odgovor: "Kako to misliš nisi išla van? Moraš ić van." E pa ne moram. Neću. Tj. hoću kad mi se da, ali kad mi se ne da, ne da mi se i to je moje Ustavno pravo. I'm too old for this shit - ne za izlaske, nego za to da se imam potrebu opravdavat kad nisam u nečijem kalupu. I za to da me strah reć da ne volim neke stvari koje "svi vole." Ovo su stvari koje ne volim, ali prešutim da ih ne volim jer ću ispast čudna. Ne volim. I baš me briga ak misliš da sam koza što ne volim. Ne volim.

Dan u prirodi bez interneta

Znam da je lijepo, znam da je zdravo, znam da puni dušu dubokim dubokostima, ali ne volim. Ne volim sjedit na blatnoj klupici i gledat glistu kak ide po blatu dok mi na mobitelu piše Edge. Mene to ne opušta i ne volim. I svaki put kad kažem da ne volim, moram slušat predavanje o kisiku i životu i Jugoslaviji. Ja volim Yify torrents i Heroes of Might and Magic i pusti me da volim što volim kao što ja tebe puštam da ti voliš što ti voliš.

Svadbe

Bok se sjećaš mene iz vrtića ajde dođi mi na svadbu znaš onaj produženi vikend koji si mislila iskoristit za opuštanje e nećeš jer ja sam se zaljubila pa mi daj novac u koverti iako se praktički ne znamo ali svejedno dođi i pleši na obrade Joleta iz veselog dijapazona skladbi benda Treća sreća dok čekaš hladnu janjetinu i pričaš s mojim ujakom iz Bosne kojem ne znam ime nije li ljubav divna evo ti par starih kolača za uspomenu stavi ružmarin na haljinu i slavi. Ljubav je super i sretna sam kad se ljudi vole, al svadbe ne volim jer su taaak dugačke i dosadne. Al ne smiješ to reć, sačuvaj Bože, odmah si hejter koji ne voli ljubav. Volim ljubav, ne volim svadbe.

Film Dirty dancing

Ne volim. Ne volim frajere koji senzualno plešu u satenskim košuljicama. "Nobody puts Baby in the corner!" Ja ne samo da bi ju stavila u kut, ja bi ju stavila u ToiToi wc u kutu, zaključala ju na 2 sata koliko traje film, u drugi wc bi zaključala Patricka Swayzea (God rest his soul), dovela bi Dolpha Lundgrena i geldala ga kak puca u svakog čovjeka koji na obično pitanje odgovara plesom. Znam da je lijepo i romantično i da nitko nikad ne smije pričat protiv ovog filma, ali jebemu mater dosadnu, ne volim. Volim Conan the Barbarian, i tamo ima plesa ali oko kotla u kojem su zmije. To volim.

Deep purple

I svu tu ostalu kvalitetnu mjuzu koju ljudi vole spominjat da pokažu da su duboki kad je u pitanju glazba. Ne volim, ali kažeš da ne voliš, onda ispadneš plitak i neuk i štajaznam. E pa ja ne volim. Ni Deep purple (pogotovo ekipu koja govori DIP PARPL), ni Davida Bowiea, ni Nicka Cavea and the slušaj kak su duboki i tamni Bad Seeds, ni sve one domaće Haustore i Đonije i Đimije i ostale rokenrole za koje kad kažeš da ih ne voliš dobiješ komentar "ti ne znaš šta je prava mjuza." Fak ju. Ja sam Andrea, imam 30 godina, volim Taylor Swift i možda ne znam šta je prava mjuza, ali znam da ti na Dip Parpl sigurno ne vrištiš ko ja na Style so fuck you very much! Pusti me da volim Taylor u miru i nemoj me silit da volim nešto što mi je dosadno.

Muzeje

Moja frendica Marija obožava muzeje. Voli gledat kamenje koje je u jednom trenutku povijesti bilo na pravom mjestu i sad je izloženo i ima priču. Voli gledat tepihe na kojima je Faraon taj i taj sušio penis nakon bitke. Voli glineni ostatak tanjura iz dinastije Ming. Kad god je u stranom gradu, ode u muzej da vidi kaj ima. Mariju to ispunjava i to je super. Ja to ne volim. Ja u stranom gradu volim lizat sladolede, jest hamburgere i doživljavat trenutke koji su sad a ne gledat kaj je bilo jednom davno prije kad je Sulejman... booooli me k. Al kad u društvu kažeš da nisi baš osoba od muzeja, odmah si plitka koza. Jesam, ja sam plitka koza koja voli sladoled. Mijau.

Minionse

Znam da je sve gore i gore, ali ne volim. Ne volim jer je moj heroj iz djetinjstva bio Dexter zajedno s Mandarkom, a ne nakupina žutih jednookih pedera na heliju i tužna sam što mi kao klinci nismo imali gdje kupit majice na Dextera a danas Minionsi vire iza svakog ugla. Nisu mi slatki, nisu mi smiješni i realno, ne razumijem kako iz filma u kojem postoji mala Agnes koja voli unicorne kao najveće zvijezde isplivaju mali žuti šupci koji viču BANANA! Ni to ne smiješ reć - jednom sam u društvu rekla da ne volim Minionse, ponašali su se kao da sam rekla da je pedofilija ok.

Balaševića

Ne mogu. Ne volim. Ne valja mi. Kad sam prije par godina radila s Lukom Bulićem, rastužio se kad je čuo da ne volim, natjerao me da zatvorim oči i 15 minuta mi uz gitaru pjevao Balaševića. Bilo je jako lijepo ali svejedno ne mogu. Ne volim. I stalno me tjeraju da ga volim ali nejde. "To ti je super, slušaj riječi." Slušam i ne mogu. Ja volim Đej Zi. Osjećam se kao da me guraju u prisilni brak u kojem moram voljet Đorđa a nemrem. Ne volim. "Kako misliš ne voliš Balaševića?" A daj me pusti da ga ne volim u miru. Jel ja tebe pitam "kako to misliš ne voliš ass to mouth?" Ne volim ni ja i ovo je full loša paralela, ali ljudi su različiti. Pusti me da ne volim.

Mandarine. Ne volim.

Dinju.

Tiramisu. (Ne zato što nisam probala tvoj).

Čokoladu s keksom, čak ni kad je Oreo.

Ne volim.

Eto sad mi je lakše.

Prethodne kolumne Andree Andrassy pročitajte ovdje.