Foto: Cropix / Srđan Vrančić, Drago Sopta 

1967. 1982. 2000. To su neki od brojeva koje Dinamovci pamte, brojevi koji se i u ovoj krizi obilježavaju bar uz pivo i priču o dobrim, starim cajtima. Sa sjetom o devedesetima. Tko bi pred deset godina veroval da bu bilo gore? 4683. I taj broj bumo pamtili.

Ne amnestiram nikog, čak nebum ni napadal, moj mali bratić već zna tko je kad, kako i zakaj spigal moj klub. Ja sam jedan od onih gotovo 20 tisuća koji su pred nekih 5-6 godina gledali tekmu s Kamen Ingradom na Maksimiru, a tekmu s Portom na tv-u. Ni jedan organizirani bojkot nigdar ni bil, nit bu bil, jak kak je onaj koji ni organiziran.

Tišina grada. Muk. Moj deda bil je klerofašist, moj stari Sorošev plaćenik, ja sam Srbin i rušitelj Hrvatske. A samo smo Dinamovci, polako smo odrastali kak odrasta većina kibica plavih, markirali školu da stignemo na Sjever, bežali s faksa na Istok i žurili s posla na Zapad. Nismo tukli pandure 13. svibnja, nismo palili ložu, na krvavo Valentinovo pili smo gemišt kod Charlieja, al smo navek ponosno nosili plavo-bijeli šal, pokupili pendrek ak je trebalo i nikad, ali nikad nismo Dinamo zvali ni Croatijom ni, bože sačuvaj, HAŠK-om Građanskim. Kad se ugase reflektori, igrači sednu u aute, a redari zatvore tribine - ni po čem posebni, obični purgeri, klasična zagrebačka familija. Oni kojih danas nema na Maksimiru.

I oni kaj vređaju su isto Dinamo

I nema te karte po kunu koja bu me dopeljala gde sam odrastal, te sms nagradne igre, nema te osme najbolje internet stranice, mažoretkinja, besplatnih šalova i kapa, tog cifranja i tog PR-a koji bu me ubjedli da je to kaj obitava na Maksimiru moj Dinamo. I najte se kaj uvredit, gospon Mamić, ali nema tog prefiksa mom Dinamu koji bu zbrisal Vaše, da prostite na svom foringaškemu izrazu "nabijanje na kurac", i kolko god Vam se geltašn zdebljal u mom Dinamu, tolko bute kupili Židaka, Čičaka, Večernjaka, skupštinara, profesionalnih zviždača, harmonikaša i stručnjaka za odnose s javnošću, ali kak nikad nebute kupili javnost, nebute kupili ni razum. Puni džepovi i prazne tribine, naštelani uspjeh. Vrnite još jednu rundu, samo onda Vas vole.

Al to je tak. Ipak mi je žal svega jer, kak god se zeme, to je moj klub. Žal mi je kaj se vređa ljude kaj sede na zapadu jer su i oni Dinamo, znamo svi taj mentalitet, ima ih puno kaj su nekad drukali za Croatiju, a već s novom vlasti pričali priče o rušenju sistema. I oni kaj vređaju su isto Dinamo, s metodama kaj mi možda nisu preveć jasne, al bar su iskrene. Pa i taj anfal u upravi je Dinamo, ja verujem da i oni negde u dubini tog organa kaj je, valjda, srce, vole ovaj klub. Al badava. Kažu eksperti da je argument jak kolko ga prihvaća publika, al ovde više publike ni nema. Samo prazne tribine i bijele stolice kaj ispisuju ime kluba koji ih je nekad punil.

Danas su neka nova vremena, osvajačke vojske zamenili su novci, zabrane govora menjaju "zone slobodnog govora", svi smo fini i politički korektni, tak i treba, neka, pa ni klubovima više ne menjaju imena i grbove. Veli se da je najmanje slobodan onaj kaj lažno veruje u svoju slobodu. Najmanje je Dinamo, kad mislimo da je ovo Dinamo. Ne znam za vas, ja nisam tak star, tek sam vozački položil, ali moj Dinamo punil je stadion, plavil ulice i placeve i popjeval u tramvajima, moj Dinamo imal je cjenu. K vragu, smijal sam se pred par godina kak zenički Čelik ima karte po marku! A došel je Sheriff, pognute glave sam čekal u redu za Dinamo na rasprodaji, sve po kunu, i opet nejde, opet je grdo, prazno, Istok poziva na demokraciju i izbore, Zapad mu zviždi (?!), fakini sa Sjevera pak vređaju, a  gazda gleda sa smješkom. Divide et impera. Pa dok ide, ide.

Al ne bu još dugo. Dok god je Dinamo samo imenom, grbom i farbom Dinamo, dok god je seljački a ne građanski, dok god je uspjeh pohvala za organizaciju, dobra internet stranica i lajkovi na Facebooku, mesto pobjeda i punih tribina, dotle bute bili sami, Dinamovi šalovi krasili buju sobe, plavi dresovi punili ormare, a bokcija koju plaćate hitala bu vam osmjeh na lice celi dan, salutirali buju i komplimentirali dok im traje šihta, al jednu večer vi bute legli u krevet i skužili da ste tak siromašni da su penezi, zaprav, sve kaj imate u životu. Nadam se tek da buju vas izbori makli prije neg kaj vas makne pravda, jer u ovoj mojoj Hrvatskoj na to bum moral malo više čekati. Al ak treba, pričekal bum i zapalil vam pred reštom svijeću, plamičak vatre za ponovno rođenje Dinama.

>>> Poruku Zdravku Mamiću poslao je čitatelj Indexa (podaci poznati redakciji), a donosimo je u integralnoj verziji.