Dnevnik gradske cure: Stan u centru

Foto: Joanna Paciorek, Ilustracija Index

OPET je utorak. Vrijeme leti. Ko da je još jučer bio ponedjeljak, a vidi sad. Utorak. Tempus fugit, rekao bi jedan lik kojeg znam i koji mi ide na živce jer govori "tempus fugit.” Nije problematično što taj lik govori "tempus fugit" - problematično je što taj lik ima 8 godina i govori "tempus fugit." Znam da te zanima otkud uopće znam osmogodišnjeg lika i to je sasvim legitimno pitanje #jped, ali nije bitno. Bitno je da me taj mali čovjek kad me vidi uvijek pita: "Inače?" i ponaša se kao iskusni sveučilišni profesor a u stvarnom životu još nije ni dobio predmet Priroda i društvo. Zašto ovo pričam? Jer sam započela rečenicu i full mi se nije dalo prekidat tijek misli al inače nema neke veze s današnjom pričom. Uglavnom, tempus fugit.

Vikend fugit pogotovo. Di si bila za vikend, Andrea? Marko, ti si moj vjerni pratitelj, hvala ti što uvijek pitaš. Bila sam na razuzdanom festivalu. Na Ultri, Andrea? Ne, Marko, ne na Ultri. Aaa, na Exitu si bila, super! Nisam bila ni tamo Marko. Asti Gospe, a di si onda bila, pa nabroja san sve festivale kojih san se moga sitit? U kojem trenutku smo odlučili da si ti Dalmatinac, Marko? Nisi. Iz Dugava si. Prestani glumit da si iz Dalmacije. Iz Dugava si. Kvariš flow ovog imaginarnog razgovora. Znaš na kojem festivalu sam bila, Marko? Na kojem, Andrea? Sad ću ti reć, rekla bi ti i prije da ti nisi dobio potrebu glumit da si iz Kaštel Sukošana. Bila sam na festivalu vlažnih gospođa.

Išla sam gledat Međik Majk. Znaš onaj film sa stripperima koji je bio najbolji jer je u prvom nastavku glumio Metju Mekonahi? E, taj. Sad više nije dobar. Metju više nije u filmu jer je život škarnicl žalosnih odluka. Znaš ko je došao na mjesto Metjua? Oćeš da ti kažem? Toliko je loše da čak nije ni spoiler alert, mislim je spoiler ali ne spoiler koji će ti pokvarit film nego spoiler koji će ti pokvarit život. Umjesto Metjua. Stiže. Jada Pinkett-Smith! Da. DA. Muž od Willa Smitha je došla umjesto Metju Mekonahija (nisam se zabunila u rodnim obilježjima). Na skali od 1 do Herbalajf, ovo je najveća prevara ikad. To je ko da jedan dan pozoveš goste na večeru i poslužiš im čizkejk od Nutelle i domaći burek, i onda ih opet pozoveš na večeru ali umjesto čizkejka i bureka poslužiš rektoskopiju. Znam da Metju više nije htio glumit u filmu i bit gol jer mu to ne odgovara, ali nije bitno što Metju želi.  “The needs of the many outweigh the needs of the few, or the one.” Žene koje žele vidjet golog Metjua su MANY. Žene koje ne žele vidjet golog Metjua su Helen Keller, tj. FEW. Metju je ONE. Logično da logičnije ne može bit. Direktno si prekršio Spockovo pravilo, Metju, i ne znam kak se osjećam po tom pitanju. Al dobro, Joe Manganiello pleše gol na Backstreet boyse što je najbolja scena koja se ikad dogodila filmskom platnu tako da ajde, film je ok. Plus, dobila sam ekstra sir za nachose jer cura koja radi na kokicama čita moje kolumne i zna da volim sir. Bok. Hvala ti. Bilo je fino.

Pazi kak sam dobar prijelaz smislila za povezivanje tema, full je treš. Gle.

Često je to tako u životu - reklamira ti se jedno, a dobiješ nešto sasvim drugo. Svatko tko je ikad bio u podstanarstvu zna o čemu pričam (kužiš, full treš prijelaz ali "suptilno" smo došli do teme o kojoj želim pričat danas). PODSTANARSTVO.

Unatrag nekoliko godina iznajmljujem stan u centru (i prijavljujem Poreznoj jer nisam full bogata pa moram). Ovo full nije oglas za to - 50 kvadrata, blizina autobusnog i glavnog kolodvora, idealan za studente, blizina fakulteta (osim ak studiraš u Rijeci) i Gajeve (ako si prostitutak koji želi živjet blizu posla). Mislim da sam ok stanodavac. Ne gnjavim te. Ne pitam puno. Ne ulazim ti u stan dok te nema da ti mogu snifat gaće. Ne branim ti da imaš zabavne hobije tipa druženje s prijateljima, vegetarijanstvo ili ritualna ubojstva tupim škaricama - ako si miran i pristojan, ja sam isto miran i pristojan.

Tempus fugit, stan je već vidio puno podstanara. Neki su bili divni ljudi koji su plaćali na vrijeme i ostavili stan relativno čistim kad su izašli. Neki su bili neotesana stoka kao jedna gospođa koja nam je pobjegla s dugovima ali je instruktorica tae kwon doa pa smo napravili prešutni kompromis: Mi nećemo od nje tražit da plati račune za stvari koje je potrošila, ona nama neće potrgat udove i to je to. Džentlmenski smo se dogovorili da se ne slažemo oko nekih minornih životnih svjetonazora, tipa mi vjerujemo da moraš platit režije, ona je iz spilje i te neke glupave sitnice koje su krajnje nebitne. Uglavnom, podstanarstvo je zabavno!

Međik Majk je bio samo kratka pauza u mom vikendu - subotu i nedjelju sam provela u čišćenju stana. Centar. Divna krovna terasa. Blizina tramvaja. Blizina Tomislava Karamarka (što zvuči loše, ali zapravo znači da je full sigurno). Tu će uskoro useliti neki studenti i bit će im lijepo. Sjećam se kad sam ja išla u podstanare na prvoj godini faksa.

"Ko je vidio učit za prijemni" - rekla sam ja s 18 godina, YOLO hip hop Tram 11 bunt! Napisala sam ga dobro unatoč neučenju. I prošla. I završila 3 mjesta ispod crte, što znači da nisam upala. Da mi kompa bude Mažuranić, frend Stjepan Radić - to ću za kaznu slušat u busu sljedećih godinu dana jer sam da ne gubim godinu upisala faks u Osijeku. Nije to loše, Ekonomija u Osijeku, ali kad uzmeš u obzir da do Ekonomije u Zagrebu imam 7 minuta pješke, malo je loše, ili je barem lošije od dobro. Ali šta je, tu je. Podstanarstvo, hir aj kam!

”Soba u centru, 800 kuna." Oglas u osječkom oglasniku. Centar, 800 kuna. Jeftino. Blizu. Najbolje. (Nije najbolje, to je full skupo za sobu u Osijeku, ali kad si iz Zagreba i ne znaš ništa o ničemu, 800 kuna u centru zvuči kao Metju Mekonahi. A u biti je Jada Pinkett-Smith). Gospođa Zdenka. U šlafroku, ugodno popunjena, djeluje kao jedna od onih finih baka koje rade najljepše kolače. Vodi me do sobe za 800 kuna. Sobičak od par kvadrata u kojem je mali krevet, mali stol, mali ormar i nema mjesta čak ni za to da malo prdneš. MOŽE! Dijelit ćemo stan od 75 kvadrata. Smijem koristit kuhinju, kaže, što je super je ja obožavam kuhat a ima i prekrasan novi štednjak pa će bit baš veliki gušt. U kupaoni prostrana kada, skoro kao i doma, bit će mi lijepo. U dnevnoj sobi nema televizora jer Zdenka serije gleda u spavaćoj sobi, ali dobro, ne može sve bit savršeno. Uzimam!

Prvi dan, 9 ujutro, u krevetu sam jer STUDENTSKI ŽIVOT. Počela mi se nakašljavat pred sobom već u 8. U 9 i 10 su došle tri “koleginice” da me vide, jer sam ja koala iz Zagreba i treba me razgledat. Izlazim iz sobe u 9.15 jer moram oprat tijelo. "Ti ćeš uvijek tako dugo spavat?" - pita me Zdenka u 9.15 a ja joj se nasmijem jer se sigurno šali. Skuhala mi je finu tursku kavu, a prijepodne sam provela u ćakuli s osječkim gospođama. Pričale smo o svemu i svačemu, a Zdenka je ispričala jednu simpatičnu priču o škaricama za nokte. Najavila je  da je danas za ručak "kupus paradajz", njen specijalitet koji sam odbila jer sam išla u menzu jest masne kobasice kao pravi student. "Onda ćeš sutra ručat sa mnom" - inzistirala je. Može, zakaj ne. Fina bakica koja fino kuha. Dok sam tu večer zatvarala prozor ispod kojeg je bila katolička knjižara i kip Franje Tuđmana (da sam bar izmislila ovo), pomislila sam: "Ovo će bit kul."

Osam ujutro, sutradan. Spavam jer SAN! Kuc kuc. Dobro jutro. Dođi na kavu u dnevnu sobu, inzistira Zdenka. Osam ujutro. Jbg. Nema prijateljica ovaj put ali opet pričamo o istoj stvari. Ona je jednom imala super škarice za nokte koje je kupila na godišnjem, bile su joj najbolje ikad, ali onda ih je jednom posudila svom sinu koji je njima odrezao nokte i sad joj ih se gadi uzet natrag. Sretan Majčin dan, Zdenka. Nema veze, kava je fina. Ostaješ na ručku, Andrea? Jasno. Odlično. Danas je kupus paradajz. Groundhog day? Ne. Slučajnost? Ni to. Proći će još par dana dok neću saznat da je kupus paradajz uz hrenovke i jaja jedino jelo koje Zdenka kuha, ali danas još živim u neznanju. Danas još mislim da je Zdenka baka koja u rukavu ima sve recepte za sve kolače ikad.
"Fino je bilo" - kažem nakon što smo pojele i predlažem da sutra ja nešto skuham. Pohano, pire, juha od paradajza s noklicama i palačinke za desert, kaj veliš Zdenka, oćemo bit debele skupa? "Ne bi ja da ti koristiš štednjak" - kaže gospođa koja mi je par dana ranije obećala da u kuhinji mogu održavat Masteršefove ako želim. "Štednjak je nov i želim da ostane nov" - izgovori mrtva hladna, i doda utješnu rečenicu: "Mislim, možeš tu i tamo skuhati nešto sitno… onako jednom tjedno, neku juhu ili hrenovku ili…" KUPUS PARADAJZ?

Nema veze, jest ću u menzi ak je tak, stan je blizu faksa, nije tak strašno ovo. "E da, još jedna stvar" - kaže kad smo završile gozbu kupusa, paradajza i nema trećeg: "Moraš mi samo reći kad ti planiraš u kupaonu jer si moram napravit raspored kad da popijem čaj koji me potjera. (Volim romantiku za stolom odmah nakon jela). Onda kad mene to potjera ja sam u kupaoni sat vremena pa da znamo kad je tko na wc-u." Gospođa Zdenka želi da napravimo itinerar sranja drugi dan našeg poznanstva, što je možda malo prebrzo ali bože moj, život je brz. Mekdonalc. Brgrking. Crijevni izbačaj. Nije bed. Plus, nakon ove informacije mi se više ne jede desert, što je super. Lijepo mi je u sobi u Osijeku, jako mi je lijepo, mama.

Deset dana kupusa, paradajza, hrenovki i crijevnih kretnji kasnije, Zdenka se opustila. Prestala se ljutit što spavam čak do 9, nije me tjerala da ručamo zajedno, čak mi je ostavljala i male darove po stanu. Na primjer, jednom prilikom je donijela štrudlu od jabuke koju je napravila njena koleginica, štrudlu koju smo pojele to popodne u dnevnoj sobi dok smo tračale tu istu koleginicu i njenog sina. Opet smo pričale o najboljim škaricama na svijetu i zmazanim nogama njenog sina. Bilo je tu i drugih iznenađenja, sitnica zbog kojih znaš da netko misli na tebe - u veš mašini koju "možeš koristiti kad god želiš" je ostavljala svoje gaće. Ne pored mašine u nekoj kutiji za veš - U veš mašini, tako da sam, svaki put kad bi htjela oprati veš morala molit Zdenku da izvuče svoje pamučne "unmentionablese" iz mašine. "Nek se operu zajedno, tako da uštedimo na deterdžentu" - rekla je lukavo, a koristile smo samo MOJ deterdžent jer je Zdenka od religija prakticirala škrtost. Itinerirani shit-fest koji smo dogovorile s vremenom je izgubio mistični moment i počeo je ostavljati tragove, pa me tu i tamo na školjki dočekao krasan smećkasti residue njenih unutarnjih demona koji izlaze samo kad im čaj naloži da izađu. Kad kažem tu i tamo, mislim svaki dan.
Ali dobro, ima i pozitivnih strana. Na primjer, kad sam nakon dva tjedna boravka u stanu prvi put u kupaoni pronašla njen ogromni, iskorišteni uložak zalijepljen na kadu, nisam na to gledala negativno. Da, mogla sam se zgražat nad činjenicom da žena od 75 godina s oker iscjetkom ostavlja uložak na kadi, ali odlučila sam gledati pozitivnu stranu priče - barem ga nije ostavila na štednjaku. Znam, Zdenka zvuči kao grozan stanodavac, ali ona to zapravo uopće nije. Pa kaj ak me budi i pokazuje frendicama ko izložbeni primjerak? Pa kaj ak mi ne da da kuham iako je obećala da je kuhinja moja koliko i njena? Pa kaj ak znam da svako prijepodne u 11 i 25 ima rektalnu eksploziju koju ne počisti? Pa kaj ak znam koje je boje čakra njene rodnice? Detalji. Sitnice. Ne. Zdenka nije loš stanodavac. To bi se možda učinilo neinformiranom promatraču, ali Zdenka nije loš stanodavac. Ne. JA sam loš podstanar.
Rekla mi je to, na točno 21. dan mog boravka u sobici koja gleda ravno u Tuđmana.

Osam ujutro. Četvrtak. Dan za metak - ne, ali dan za kupus paradajz i uložak - sasvim sigurno. Izlazim iz sobe, krajičkom oka gledam kako doktor Franjo uživa pod osječkim kapima kiše. Zdenka sjedi na kauču. U šlafroku, praznog pogleda, da ne znam bolje rekla bi da ju muči konstipacija ali na žalost, znam bolje. Ljuta je, vidim joj na faci, plus nije mi odmah krenula pričat priču o najboljim škaricama za nokte pa znam da nešto ne štima. "Moramo razgovarati" - kaže mrko, pa sjedam na kauč. Ovo zvuči ozbiljno, pomislim. Možda ćemo mijenjat raspored kenjanja. A taman sam se navikla. Možda je kapnula kap vode na štednjak i sve je uništeno. Možda je kupus poskupio i povisit će mi stanarinu. Ne znam šta je, ali ne izgleda dobro. Gledam u nju s iščekivanjem. Kreće, ozbiljnim tonom, onakvim kao kad ti se mama vrati iz škole s informacija na kojima je saznala da prethodnih 5 informacija nije bilo otkazano a ti si rekao da je jer je raska bolesna. Započinje razgovor.

"Ti se misliš baš svaki dan kupati?" - pita netrpeljivo.
"Kupati svaki dan? Ne kupam se ja svaki dan" - kažem naivno, jer riječ "kupaš" kod mene znači natočiš si kadu punu vode, legneš se u mjehuriće i pjevaš Ashanti (2004. je u pitanju!) dok se voda ne ohladi. "Kako ne, svaki dan se kupaš, vidim te, to tako neće ići, to je meni skupo" - nastavlja ljutito. Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim da moj “kupaš" i njen "kupaš" ne znači istu stvar. Moj "kupaš" znači ono što sam opisala, njen "kupaš" znači "na bilo koji način tretiraš golo tijelo vodom." Tuširanje, svaki dan, njoj to ne odgovara.

"Naravno da se tuširam svaki dan, gospođo Zdenka, to su osnove" - govorim zbunjeno i očekujem Ashtona Kutchera koji će sad iskočit od nekud i reć da sam Punkana. "Ali zašto?" - pita me zbunjeno i nastavi: "Moja koleginica koja iznajmljuje sobu isto kao i ja ima isto jednu mladu curu, i ona se kupa jednom nedjeljno, tako su se dogovorile." - ovo nije stvarnost, ovo je Twin Peaks, jel da, jel da, znala sam da je onaj Tuđman ispod prozora sumnjiv?! "Kako to mislite, kupa se jednom nedjeljno?" - pokušavam pokušavam pokušavam ali ne ide, Bubimir Bubimir Bubimir! "Lijepo - ona se subotom fino cijela okupa i to je to za taj tjedan" - Zdenka se ne šali, Zdenki ovo nije šala, Zdenka je ozbiljna! "I kaj, onda smrdi ostatak tjedna?!" - pitam, umjesto da pakiram kofere iz ovog smrdljivog legla sotonskih ideja. "Neeeee haha" - kaže Zdenka smirujućim tonom koji nagoviješta rješenje ovog nesporazuma nehigijene i smrdljivih pazuha: "Pa svaki dan se malo podapere ispod pazuha i malo dolje po potrebi. Tako bi ja da i ti." - LJ kao dimLJačar, LJ kao dimLJačar! Da se tuširam jednom tjedno, kaže Zdenka. Jednom u sedam dana. U sedam dana. U sedam. Jednom. Bubimir.

Dan 22. Zbogom Franjo doktore, laku noć kupus paradajže, au revoir oker iscjedče! Zbogom Zdenka, zbogom pričo o škaricama, zbogom kućo buđavih pazuha i itineriranih crijevnih izbačaja. Adios!

Pa ti ne uči za prijemni, glupačo.

P.S. Stan u centru. Tuširanje dopušteno. Svaki dan.


Prethodne kolumne Andree Andrassy pročitajte ovdje.