Foto: Joanna Paciorek, Ilustracija Index
DVADESET četiri danaaaa! Znam da postoje ljudi koji ne vole da se priča o Božiću puno prije Božića, ni da se puštaju Božićne pjesme ovako rano, ni da se izlozi kite (hhhh, kite), ni da se već na sve strane priča o poklonima i purici s mlincima i Božićnoj ljubavi i sreći i veselju i kolačima, ali ja nisam među tim ljudima tako da BOOOOOŽIIIIIIIIIIĆĆĆĆĆ! Plus Mišerićka je jučer ujutro pustila pjesmu “Put a little love in your heart” tako da ajde, Božiiiiiić!
Lijepo je to. Kuhano vino je svuda oko nas, kobasice isto, i sad je sezona sarme i fritula i zelja i ljubavi i možeš jest koliko hoćeš jer na plažu ideš tek sljedeće godine i možeš brijat noge samo do koljena jer nitko ne zna kaj je ispod najlonki od 80 dena plus ljubav je najljepša kad imaš hladni nosić i ledene prste pa ti netko zagrije život toplim leptirićima. Kakvo lijepo vrijeme u godini!
I još se danas otvara prvi prozorčić na adventskom kalendaru, što znači da je službeno počeo period u kojem je prihvatljivo da doručkujemo čokoladu.
E a kad smo kod adventskog kalendara, imam jedan super Božićni projekt za grijanje srčanih ovojnica i širenje vesele sreće po svijetu. Zove se Adventski "kaksi" kalendar. Možda je glup projekt, moguće je da je samo meni super jer sam zaslijepljena Božićnim dekoracijama i šarenom srećom, ali mislim da je kul. Slušaj sad.
Na ovaj projekt me inspirirala jedna Martina s Fejsa, tj. jedan njezin status od prije par tjedana, kad ju je nazvao jedan poznanik. Nisu pretjerano bliski, nisu pretjerano ne-bliski, ajmo reć ko ti i ona jedna bivša kolegica s kojom se stalno dogovaraš za kavu ali nikak da se nađete. Tak.
"Bok Martina" - rekao je kad se javila i nastavio: "Zovem da te pitam kak si. Kaj ima?"
Martina mu je odgovorila kako je, onako na brzinu, onako kako uvijek odgovoriš jer znaš da je taj bok kak si kaj ima lima, da li sve štima najčešće uvod u sljedeću rečenicu koja glasi otprilike: "Čuj, trebao bi da mi…" - i onda krene pitanje u kojem se objašnjava razlog zašto te netko zove.
"Jel ti treba nešto?" - pitala je Martina zbunjeno, jer NITKO više ne zove da te pita kako si. Nema potrebe, ionak ti piše na Fejsu. Martina pije kuhano vino na Zrinjevcu - feeling wonderful. Martina gleda film s Ryanom Goslingom - feeling in love. Martina je u redu na šalteru - feeling annoyed.
"Ne, zovem da te pitam kako si" - kaže njoj čovjek, "kaj ima? Čime se baviš?
Inače?"
Ispričala mu je kako je, ispričala mu je i kaj ima, malo su proćaskali i sklopili slušalicu. Onak, bok kak si, čisto bez razloga. Bez "daj mi pliz pitaj onu frendicu koja radi porezne prijave kad će moja bit gotova." Bez "jel mi možeš dat broj od onog svog majstora?" Bez ikakvog benefita - samo bok, kak si?
Ja to NIKAD ne radim. Ne zato što sam zla osoba koju ne zanima kako su drugi, nego zato što "ne stignem." Nemam vremena za taj "kak si, kaj ima?", ne stignem. U biti stignem, ali nekak uvijek nađem nešto drugo za radit, tipa slušat Ed Sheerana u autu u vrijeme kad bi mogla nazvat nekog dragog. A imam ljudi koje želim pitat kak su. Imam jednog Preca koji radi na radiju, i uvijek me zanima kak je, ali nekako se čujemo uvijek kad ja nešto trebam. "Bok Prec, kak si, trebale bi mi karte za Cedevitu Partizan. Inače si dobro?" S njim mi je uvijek ugodno pričat, ali čujemo se tek se to ugodno spoji s korisnim. Imam i sestričnu koja već ima 3 sina, a čujemo se za Božić, rođendan i kad ona rodi. Imam i Antoniju jednu lijepu koja ima još manje vremena od mene za kaksi, pa se ne kaksamo skoro nikad a nije da nas ne zanima. Samo nekak svi zapostavljamo taj kaksi, barem do trenutka dok ne dobije nastavak "meni bi trebalo…" Ne zato jer smo zli šupci, nego zato kaj jbg, vrijeme leti i misliš si ma budem, budem nazvao, budem, evo još malo, i onda nazoveš tek kad nekaj treba. Tak to ide.
I tu dolazi moj mali Božićni projekt za širenje vesele sreće po svijetu. Adventski "kaksi" kalendar.
Odaberi si svoje "kaksi" ljude (njih 24 za početak), ljude koje voliš i zanima te kako su, ali nekak ih uvijek zaobiđeš jer imaš miljon drugih stvari za obavit.
Možeš im napisat imena na papiriće ak ti je lakše, pa sve stavit u neku zdjelu. E sad ide "adventski kalendar" dio. Svaki dan odaberi jednog svog "kaksića" i nazovi ga. I pitaj ga: "Kak si?"I onda ga slušaj. To je to. Pet minuta vremena. Za frendicu s kojom se ne stigneš čut. Za tetu koju vidiš samo na Uskrs, Božić i rođendan. Za kog god želiš. Svaki dan jedan "kaksi", bez nekog posebnog razloga. Mislim, ako ti usput ponudi karte za Cedevita-Partizan, uzet ćeš jer nisi budala, ali glavni razlog poziva je samo taj kaksi.
Lako je zaboravit na kaksi kad juriš za svim pizdarijama u životu za kojima se juri, a full je lijepo kad te netko to pita bez da nešto očekuje. Osjećaš se važno - netko je odvojio 5 minuta u danu da te pita kaj ima. Odmah si bolje volje a onda si bolji i prema drugima.
Kaksi je tak lijepa stvar.
Ljepša čak i od svih ovih Božićnih dekoracija i šarenih izloga i kuhanih vina. Jedan kaksi dnevno, ko čokoladica na adventskom kalendaru. To je Christmas spirit, i to takav protiv kojeg ni najveći protivnici "preuranjenog" ukrašavanja ne mogu ništa reć.
"Kak si?" - puta 24. Možda će baš tvoj kaksi nekom uljepšat dan.
Pssst! Ostale kolumne Andree Andrassy možeš pročitati ovdje!