Screenshot (Youtube), RTS
U SURADNJI s RTS-om i autorom Aleksandrom Stojanovićem prenosimo priču koja eksluzivno ide na RTS-u, a smatramo je zanimljivom jer se vidi okvir vremena koje je iza nas. Ili ipak ne!?
Treći i četvrti dio priče "Bata Mirković: Prognan na 48 minuta" prenosimo u cijelosti i na izvornom jeziku. Prvi i drugi dio možete pročitati na portalu RTS-a.
Kаdа je dobio crveni kаrton zа Bаtu Mirkovićа meč protiv Hrvаtske u Zаgrebu bio je zаvršen, аli je počelo nаjgorih 48 minutа u njegovom životu. Kroz glаvu su mu prolаzile nаjstrаšnije misli. Prvi put o svemu što je prethodilo sukobu sа Jаrnijem, štа se dešаvаlo ispod tribinа Mаksimirа i o čemu je rаzmišljаo i štа se dogodilo posle.
Igrači reprezentacije Jugoslavije i Hrvatske sedeli su izmešani u maloj kancelariji ispod zapadne tribine stadiona Crvene zvezde. I dalje u dresovima i šortsevima posle utakmice koja je na sreću prošla bez incidenata, prepričavali su događaje iz zajedničke prošlosti i razgovarali o najobičnijim stvarima posle prve zajedničkog meča ove dve reprezentacije. Atmosfera je bila opuštena, praktično prijateljska. U jednom trenutku, ustali su Zvonimir Boban i Davor Šuker. Bata Mirković je pogledao u njih i zapitao se šta se događa...
„Dečki, želim vam zahvaliti na gostoprimstvu. Mnogo smo se pribojavali ove utakmice. Ponašali ste se kao prava gospoda i mi ćemo vam za dva meseca u Zagrebu vratiti istom merom. Nećemo moći da kontrolišemo masu ali ćemo napraviti sportsku atmosferu na terenu.", rekao je Boban i nastavio.
„Zna se da će ta utakmica odlučivati o direktnom plasmanu na Evropsko ali verujte mi, vratićemo vam istom merom. Hvala vam do neba, hvala vam na svemu."
Posle dosta godina u kojima su osećali neku netrpeljivost jednih prema drugima, ma koliko ona bila niskog intenziteta i prikrivena, delovalo je da opet imaju nešto zajedničko. Kao glatkim rasferšlusom ove reči skupile su ta dve strane zatvorivši rupu koja je postojala.
Tako se činilo.
Izjave u sutrašnjim novinama nisu bile tako pomirljivog tona. „Moraće pojesti još mnogo hleba da nam se primaknu", rekao je Igor Štimac.
Selektor Hrvatske Ćiro Blažević nije bio nezadovoljan: „Nije bilo lako, jer uslovi za igru bili su sve samo ne normalni. Prekid zbog nestanka struje, pa suzavac, onoliko čekanja... Najvažnije je da smo izdržali do kraja. Sada sam još uvreniji da ćemo ispuniti cilj, uzeti Jugoslaviji četiri od šest mogućih bodova, svladati i Maltu i Irsku kod kuće..."
Među jugoslovenskim reprezentativcima nije bilo razočaranja.
„Na kraju, osvojili smo bod što i nije tako loše. Hrvatska je pokazala zašto je treća na svetu i važno je da nismo izgubili", pričao je Slaviša Jokanović.
Niko nije pominjao razgovor posle utakmice...
I zaista meč igran u Zagrebu dva meseca kasnije odlučivao je o odlasku na Evropsko prvenstvo 2000.
Jugoslavija je imala 16 bodova i vodila u grupi. Republika Irska, koja je Jugoslaviji nanela i jedini poraz, i to baš posle zadovoljavajućeg remija u „utakmici stoleća" u Beogradu, bila je druga sa 15 a Hrvatska treća sa 14 bodova.
Hrvatima je bila potrebna pobeda da bar kao drugi idu u kvalifikacije, Jugoslaviju je i remi vodio u doigravanje a Irci su znali da im pobeda u Skoplju garantuje doigravanje a možda čak i prvo mesto. Tipična fudbalska zavrzlama pred poslednje kolo kvalifikacija u grupi.
Hrvatska je bila uverena u pobedu. I kao i pred utakmicu u Beogradu pozivala se na treće mesto sa Svetskog prvenstva godinu dana ranije u Francuskoj.
„Oni nas potcenjuju. Zato su i napali Boškova posle remija u Beogradu. Neka Srbi sada budu srećni sa minimalnim porazom", govorio je Blažević.
Ipak, pred ovaj meč, on je umirivao vanfudbalske strasti: Treba, međutim, naglasiti kako su nas Srbi u Beogradu dočekali na način koji obvezuje i mi nemamo pravo na antagonizam."
Ipak, često se u izjavama hrvatskih zvaničnih lica pominjao rat. I Ćiro Blažević je hteo dodatne ulaznice za učesnike rata. Predsednik Hrvatskog olimpijskog komiteta Antun Vrdoljak takođe je pominjao sukobe:
„Jugoslaviju smo pobedili u svemu. Dobili smo rat, slobodu, nezavisnost, sve ono što nisu hteli da nam daju. Danas mi izlazimo iz krize, a oni padaju sve dublje. Prema tome, naš okršaj sa Jugoslavijom je u tom smislu završen. Ali sportski... I tu imamo bolje rezultate, a meč u subotu moramo dobiti."
Nije to bila ista atmosfera, videlo se još dan ranije. Dejan Savićević je ispred hotela davao izjavu hrvatskom novinaru kada mu jedan prolaznik dobaci: „Ti si govno!"
U deliću sekunde je delovalo da će Savićević zanemariti psovku ali se već u sledećem času okrenuo ka njemu:
„Jebem te, u usta te jebem...U ta škrbava usta...pičko jedna...dođi ovamo pičko jedna...Popuši ga purgeru...Dođi purgeru...jebem te u usta škrbava!" odgovorio je temperamentni Crnogorac. I kako je to završio mirno skrenuo pogled ka novinaru nastavivši kao da se ništa nije dogodilo:
„Bitno je da se ova utakmica završi kao ona u Beogradu. Da ne bude incidenata...kako na tribinama tako i na terenu."
Policija i obezbeđenje za meč bilo je besprekorno. Na svakih 200 metara stajali su policajci i vojska. Jugoslovenski igrači nisu smeli da se udaljuju od hotela.
Za Jugoslaviju ni tada zbog povrede nije mogao da igra Vladimir Jugović. Hrvatska je bila oslabljena neigranjem Slavena Bilića, Igora Štimca, Darija Šimića i Zvonimira Bobana.
Dva sata pre utakmice igrači su pod jakom policijskom pratnjom ušli u autobus ispred hotela Šereton. Razjareni Hrvati napravili su špalir.
Mirković je seo u prednji deo , pored prozora. Video je i decu i starce kako preteći mašu ka autobusu. Pogled mu je privukla starija žena od nekih 60-65 godina. Psovka pa pljuvanje. Pljuvanje pa psovka. Ukrug.
„Ne mogu da zamislim da bi i moja majka ovako", pomislio je. Na tu, vezala se druga misao. „Verovatno su i oni na isti način doživljavali gostovanje u Beogradu."
Ipak, umirujuće je bilo što će bar hrvatski igrači biti fer na terenu. To će pomoći da se utakmica odigra bez incidenata.
Kada je ekipa stigla na stadion i dalje je trajao zabavni program u kojem su učestvovali Kićo Slabinac, Zlatko Pejaković.....
Igrači oba tima prošetali su terenom. Na izlasku nekoliko hrvatskih reprezentativaca ljubazno se pozdravilo sa generalnim sekretarom Fudbalskog saveza Jugoslavije Brankom Bulatovićem i pomoćnim trenerom Brankom Rašovićem. Bio je to dobar znak.
Na zagrevanje su prvo izašli reprezentativci Hrvatske. Tokom većeg dela njihovog zagrevanja i dalje je trajao zabavni program. U tom trenutku pevala je Severina.
Nekoliko minuta pre nego što su izašli reprezentatvci Jugoslavije sa tribina se čulo „Ubi, Srbina".
Došlo je vreme da se izađe na teren. Igrači su napustili svlačionice i stali u dva reda iza španske trojke koju je predvodio sudija Aranda.
Već u tunelu Bata Mirković je posumnjao da od obećanja datog u Beogradu neće biti ništa.
Vazduh je zaparao krik: „Hajde da im jebemo mater, hajde Hrvati!"
Pomislio je: „Je li ovo sportska atmosfera o kojoj su pričali..."
Od prvog minuta Hrvati su krenuli da igraju oštro i prljavo. Mirković nije imao vremena da razmišlja. Trčao je za jednom loptom kada je osetio jedan, pa drugi lakat Aljoše Asanovića u stomaku... Želeo je odmah da se razračuna. Igrači je smirio sudija.
Hrvatska je napadala sve jače. Jugoslavija je uspevala da se odbrani.
Prošlo je nešto više od četvrt časa igre...Bokšić je proigrao Asanovića ovaj sjajno centrirao sa leve strane a Davor Šuker jednako dobro šutirao glavom. Ivica Kralj je „izvadio" loptu iz gola neverovatnom odbranom.
Samo nekoliko minuta kasnije, igrao se 20. minut, Hrvatska je povela. Šuker je primio sjajno loptu na 30-ak metara, pretrčao sa njom nekoliko metara i zatim asistirao Alenu Bokšiću koji je pobegao u levu stranu, šutirao ispod Kralja a ovaj dotakao loptu tek toliko da malo uspori njen odlazak preko gol linije.
Zvižduci su bili izuzetno glasni kada je u 25. minutu Siniša Mihajlović namestio loptu za slobodan udarac, potpuno iskosa sa desne strane. Bilo je dosta daleko od gola ali za najboljeg izvođača slobodnih udaraca u istoriji italijnskih prvenstava ne i nemoguće za direktan udarac. Umesto šuta u gol, on je loptu sa dosta efea ubacio na 7,8 metara od gola. Tamo su na nju krenuli Mijatović i Stanić a lopta se odbila od jednog od njih dvojice i završila iza leđa iznenađenog Dražena Ladića. U prvi mah se činilo Peđa Mijatović, kasnije je Stanić priznao da je on poslednji igrao loptom. 1:1. Antiklimaks na Maksimiru... Meč je krenuo čudnim tokom.
Utakmica Hrvatske i Jugoslavije imala je predigru duboko u istoriji ali je stvorena atmosfera kao da se radi o životu i smrti zbog događaja koji su se dešavali u bliskoj prošlosti. Meč u Zagrebu je odlučivao ko će ići na Evropsko prvenstvo. Pobeda je domaćinu donosila ostanak u konkurenciji a Jugoslaviju izbacivala. Ostali rezultati su davali sasvim drugačiji rasplet.
Domaćin je poveo golom Alena Bokšića u 20. minutu. Jugoslavija je izjednačila autogolom Stanića pet minuta kasnije.
Nije prošlo mnogo, od izjednačenja, možda pet, šest minuta. Mihajlović je opet postavio loptu da je ubaci, ma sve je ličilo na prethodnu situaciju kada su „plavi" dali gol. Praktično na istom mestu, na isti način, kada su svi očekivali centaršut, on je poslao pred gol...tačno tamo gde je bio i Mijatović kada se borio za loptu sa Stanićem pre izjednačenja.
Niko nije verovao da će lopta stići baš tu. Osim Siniše Mihajlovića i Dejana Stankovića. Stanković je potiljkom pokušao da je prebaci ka golu, ali ga je ona nekako pogodila u leđa, odbila se ka golu i pala ispod Ladića kojem je nekako prošla kroz ruke. On se bacio dok je skakutala ka golu... ali već je bilo kasno. Osećaj da se nešto čudno dešava razlegao se stadionom. Stvari su se okrenule naglavačke za Hrvatsku.
Poluvreme se bliži kraju... Bata Mirković je najbliži lopti. Negde je u visini kaznenog prostora. Skoro pored aut linije. Razmenio je loptu sa jednim saigračem koji mu je vratio na isto mesto. Prilazi mu Robert Jarni sa leđa. Bilo je kontakta, Mirković je pao kada mu je hrvatski igrač prišao sa leđa i lagano ga gurnuo. Faul je. Španski sudija Aranda trči ka mestu prekršaja. Jarni negoduje.
Žestoko je u znak protesta odmahnuo rukom ka sudiji a onda se okrenuo ka protivniku. NJegov bes bio je očigledan. Deluje kao da Aranda ide ka mestu događaja da bi dao žuti karton hrvatskom igraču. Mirković je i dalje na leđima.
Najednom, Jarni se spušta, i zajapuren ustremio kao njemu. Bata Mirković gleda kako mu se unosi u lice...Piskutavim , glasom ljutitog tinejdžera, što situaciju čini grotesknom, preti:
„Jebem li ti mamicu, obe noge ću da ti polomim!"
U Batinoj glavi eksplozija! Ne oseća ništa. Samo bi da ga zgromi! Zgazi, uništi!
Hoće da ga udari u lice ali mu je Jarnijeva glava van domašaja. Gnev mu je mutio misao. Levom rukom poseže ka ovom koji je još polunagnut. Bata ga hvata za testise i snažno ga steže! Hrvat u grču pada na zemlju!
Sve traje brzo, munjevito. Španski sudija još u trku vadi crveni karton i pokazuje ga Mirkoviću! Crveni karton! Napolje!
Svestan je Bata i pre toga, mada se sve dešava nestvarno brzo, svoje idiotarije!
Tri sekunde. Tri sekunde koje su izmenile njegov život.
Sve i svašta mu prolazi kroz glavu. Još uvek je na leđima, pogleda ka vedrom nebu koje je delimično zaklanjao lik sudije i njegova ispružena ruka sa crvenim kartonom. Od trenutka kada je pustio Jarnijeva „jaja" kao kolevka se zaljuljao nazad na leđa a noge nije stigao ni da spusti jer mu je Aranda prišao pa su se one zadržale na kolenima sudije. Kakva smešna slika. Njemu se rušio svet.
„Otišli smo u pičku materinu... ja sam kriv... samo ja..."
Kroz glavu je tutnjalo. „Jebem ti Bato..." Karambol u telu..."Gubavka ću ubiti... mudonja.. što u Beogradu nije..."
Misli su ga udarale kao što bokser udara vreću na treningu.
„Kako da živim sa ovim.. kako ću... šta ću..."
Ustao je i krenuo ka izlazu. Na tribinama hrvatski navijači likuju. U toj gomili, nisu se mogle razaznati njihove psovke koje su se utapale jedna u drugu, ali se mržnja jasno videla na licima i u pokretima. Lete upaljači, novac, privesci... Hitro se, ali samo na trenutak, pribrao. Nije hteo da se zakloni rukom, bio bi to kukavički gest. Bradu je prislonio što više ka grudima da ga nešto ne bi pogodilo u oko...
Pred sam izlazak sa terena digao je tri prsta, koji se u tom trenutku smatrao srpskim simbolom. Bio je to trenutni prkos zbog kojeg se kajao.
Za Mirkovićem je u svlačionicu krenuo Stanko Nikolić. Čuveni Lala je bio ekonom reprezentacije još od početka sedamdesetih. Sve je video. Ovo još nije ali mu je iskustvo govorilo da bi trebalo biti uz Batu. Čekali su nekoliko minuta u prostoriji gde su se presvlačili igrači. U jednom momentu, čuo se huk. Navijači su sa uzdasima ispratili šut Asanovića posle kojeg je Ivica Kralj izbacio loptu u korner.
Neki pritisak se osećao u prostoriji. Jednolična buka je dopirala i označavala kraj prvog dela.
Žamor se pojačavao a niz hodnik su počeli da se naziru igrači. Jedan za drugim su prolazili kroz vrata svlačionice. Mirković je sedeo na klupi. Jugoslavija je na poluvremenu vodila 2:1.
Kako je ko ulazio, tako mu je davao podršku: „Hajde nema veze... glavu gore... pobedićemo...".
Nije mu bilo puno lakše.
Među poslednjima je ušao Slaviša Jokanović. Zastao je. Pogledao je svog dobrog prijatelja i rekao:
„Kakav si ti mongoloid! To nema nigde..."
Bata je samo klimnuo glavom.
Igrači su se posle dogovora vratili na teren a Mirković je sa ekonomom Lalom ostao u svlačionici. Skinuo je dres. Sedeo je u majici i šortsu, sa spuštenim štucnama i gledao negde u daljinu.
Sledilo je novo iščekivanje. Za Batu Mirkovića to je značilo neizvesnost. I što je bilo najgore, nije imao nikakvu predstavu šta ga čeka na kraju.
U svlačionici nije bilo ni TV ni radio prenosa. Projektovao je utakmicu u glavi vodeći se samo hukom publike. Kada je huk jači, znao je da navaljuju i napadaju, kada je bila tišina znao je da njegovi drugovi imaju loptu.
„Lalo, imaš li nekoga da okreneš da vidiš šta rade Makedonci...?"
Ekonom je ćutke izašao. Vratio se posle nekoliko minuta.
„Gube 1:0." To je značilo da su Irci bar drugi u grupi i da Jugoslavija ne sme da izgubi a u slučaju nerešenog rezultata u Zagrebu idu direktno na Evropsko.
Mirkoviću je bilo još teže. Razmišlja. „Šta ako..."
Najcrnje misli mu pritiskaju slepočnice. I deluju kao jedino logične. „Moram...kriv sam..."
Vreme se lenjo valja kroz vazduh. Tišina ostavlja utisak da minuti prolate još sporije. Ali tišina je dobar znak.
Neizvesnost i krivica su ga tiho i dugo ubijali. Sekund po sekund... minut po minut...
Opet je upao u vrtlog najstrašnijih misli, svestan greške koju je napravio. Koja je mogla da košta njega, ali i jednu ekipu, njegove prijatelje... pa čak i jednu naciju. A to nije mogao da podnese.