Foto: Index
ZA TRIDESETI rođendan otišao sam u Sveti Petar u Šumi.
Išao sam vlakom iz Pazina, nikad prije toga nisam išao vlakom kroz Istru. Nikad prije toga nisam čuo za Heki, malo selo na putu do Svetog Petra. Padala je kiša pa sam jurio od kolodvora do kafića koji se nalazi točno prekoputa Pavlinskoga samostana koji je sav derutan, taj samostan. Kafić nije derutan, nov je i ušminkan, i uglavnom prazan.
Sveti Petar u Šumi nije ni nalik onome kako sam ga zamislio čitajući jedan roman iz 1982. Taj je roman pisan prije mog rođenja, u njemu je priča ljubavna, sve je drukčije, ljepše i lakše nego u zbilji. Taj se roman zove Put do subote.
Idući vlakićem kroz pokislu Istru, razmišljam kakva je ta Istra bila u mom sjećanju do prije nekoliko godina i što se na nju nadovezuje.
Slike primorske
A moja prva sećanja na život prepuna su slika primorskih, velikog kamenja koje peče pod tabanima i koje uopšte nije bilo veliko, već su tabani bili mali, pa onda sladoleda iz automata koji je bio nezdrav, ali koga briga za to, pa sokića od kruške, u folijama, na slamčicu, jako puno tih sokića. Pa onda ispiranje nosnica i grla, grgoljanja morskom vodom, pa te zapeče u korenu nosa, pa ti suze krenu. Pa izgoriš, pa te mama i tata mažu kiselim mlekom, pa plačeš jer te peče. Pa nosiš šlauf i mišiće. Pa pišaš u more.
Pa onda Bruno i Vedran, negde u Istri ili na Kvarneru. Imam jednu fotografiju, koja neobično je ljubičasta, nešto se dogodilo prilikom razvijanja filma, ili su Istra i Kvarner krajem osamdesetih stvarno bili ljubičasti. Na toj fotografiji nas trojica: ja stojim u sredini, mali i debeljuškast, s jedne strane Bruno, s druge Vedran. Bili su stariji od mene nekoliko godina i zapravo pojma nemam jesmo li se družili, možda i nismo, a možda sam im bio beskrajno dosadan kao što mala deca znaju biti, živa napast, prilepak, smor. Pojma nemam, ali su mi u sećanju ostali kao: drugovi s mora. Naravno, nikad se više nismo sreli, možda se nisu tako ni zvali, ko zna šta se s njima kasnije desilo.
Na Istru i Kvarner seća me i priča o nekoj maloj Ljubici iz Užica u koju sam, navodno, bio zaljubljen. To mi je prosto neverovatno, jer tih sam godina bio zaljubljen isključivo u jugoslovenske zvezde sa estrade, prvo u Nedu Ukraden, a onda, naravno, u Lepu Brenu. Kasnije u Marinu Perazić. A onda je počeo rat.
Na ta se sećanja nadovezuje Sutomore, neki hotel, žaropek, sve drugačije. Veliko oštro kamenje oko šina, stalno kloparanje, pruga s koje vidi se more.
Moja mama koja plače jer se uplašila krave koja je prešla preko plaže, i ostavila balegu. Ja koji sam tad uplašen jer mama plače. Pa onda proliv, toliko proliva svih tih godina na letovanjima u Crnoj Gori. Već smo znali, prvih dva-tri dana sve je u redu, onda počinje da nas boli stomak, jedno po jedno, onda kreće proliv, jedno po jedno, onda se previjamo od bolova, jedno po jedno, pa svi zajedno, onda to preživimo i ostaju nam još dva-tri dana za uživanje uz more. To Sutomore mi je bilo ubedljivo najdosadnije.
Tri babe
Onda idu godine odlazaka u Bokokotorski zaliv. Uglavnom Risan, malo mesto blizu Perasta i Kotora. Lepo i siromašno, mesto u kojem ima jako mnogo ljudi koji se prezivaju kao ja, što, mislio sam tada, važna je stvar. Tad su još bili živi primerci iz generacije mojih babe i dede, babe uglavnom, pa sam većinu tih letovanja provodio slušajući ih kako pripovijedaju. Jedna je nosila crnu maramu, vezanu nazad, i motala duvan. Druga je imala istu takvu crnu maramu, ali je pušila cigarete. Treća nije nosila maramu, bila je živahna i žilava, ta nije pušila. Sve tri su znale da pripovijedaju satima. Sve tri su danas mrtve, ostalo je samo nekoliko fotografija i nekoliko priča koje pamtim. Te babe su nešto najvrednije s tih letovanja.
Nisu se smatrale “mještankama”, jer su se “spuštile”, neki vele “šljegle”. Ne znam jesu li ikad plivale, sumnjam. Jedna je vazda govorila: Đe ću tamo, jadan! Tamo đe su golomudi, bože sačuvaj!
Uvek se setim filma Živka Nikolića, Lepota poroka, Eve Ras i Mire Furlan.
Godinama sam plakao kad bi došao dan da se krene kući. Putovali bismo nekad i preko 12 sati, kretali uveče, pravili pauzu na Zlatiboru, stizali ujutru, a to stizanje, to je posebno mučno. I uvek bi me steglo u grlu, pa bih kašljao. To bi bila prva reakcija na povratak, bolest. A to moje cmizdrenje, to bi roditelje dovodilo do ludila, dete-plačipička. Mene je bilo baš briga za to, plakao sam, nekad i naglas.
Lički Mick Jagger
U Svetom Petru u Šumi jedan čovjek sjedi u kafiću točno prekoputa samostana, sjedi i čeka vlak za Pazin. Kiša ne prestaje pa to mjesto izgleda još tužnije. Iz televizora navire glazba, sve ista glazba, lako je predvidjeti i ritmove i stihovlje. Taj me čovjek povremeno pogleda, sigurno primjećuje da svako malo gledam na sat, da se ni meni ne ostaje, ali da, dok vrijeme ne prođe a vlak ne dođe, nemam kud. Prilazi, pita može li sjesti, velim da može. Skupa ćemo čekati vlak za Pazin.
Čovjek me neodoljivo podsjeća na Micka Jaggera. Nakon prve rečenice, on započinje svoju storiju, životnu priču koja kreće iz maloga ličkog sela kod Otočca. Kroz priču jurcaju babe i djedovi, svaki djed ima brkove i osebujan smisao za humor, svaka je baba vrijedna i vedra. Sve je to iluzija, naravno, laž u koju je ovaj čovjek povjerovao, jer da nije, možda bi se razbio u param-parčad. Ta Lika u njegovoj priči idilična je i u svojoj gladi i mučnim zimama. Tu je onda i prvi bend i nastupi po manjim mjestima, od Otočca do Smedereva, pa Zagreb, pa Istra. Pa brak, pa rat, pa razvod. Kad dođe do rata sav se stiša i uspori. I ponavlja kako nije bitno, jer život ide dalje. Ni taj razvod nije bitan, jer život ide dalje. Velim da mislim da je bitno, da je sve to bitno, a rat pogotovo.
Lički Mick Jagger nastavlja o kućama kojih nema, selima kojih nema, ljudima kojih nema. O tome kako mu je u Istri OK, ali nije to to. I kako je izgubljen. Kako živi sam, a vrijeme se kotrlja sporo, presporo.
Neki vele da sam lud, neki mi se smiju, uglavnom iza leđa jer lakše je smijati se drugome iza leđa, kad misliš da te ne vidi, nastavlja. A ja samo mislim da ne smijemo šutjeti, da moramo progovoriti, govoriti o svemu. Govoriti jedni drugima.
Uskoro smo u vlaku za Pazin, kiša prestaje, prestaje i naš razgovor. Lički Mick Jagger i ja poklonili smo jedan drugome svoje životne priče, u Svetom Petru u Šumi u kojem je na vlasti HDZ, što možda posve je nebitno, a možda je bitno.
Lički Mick Jagger i ja vjerojatno se više nikada nećemo sresti.