Pušiona: Odgoj dječaka u Hrvatskoj

DA ZA početak kažemo nešto o Kvisku. Kvisko je jedan sasvim OK tip. Ono, ni po čemu se nije isticao. Zujao je s nama, pucao se travom, tu i tamo kemijom, zaposlio se i sasvim neplanirano postao otac obitelji. Ono, po dogodilo se-principu.

Međutim, to nitko nije doživljavao kao iznenađenje jer je ovaj bio opsjednut ženama. Po principu, "tko bira, masturbira" ili u njegovom slučaju, "ne može ona biti toliko ružna koliko ja mogu pijan".

Tako je dobio i nadimak. Kad bi se koja nakačila na nekog iz ekipe, a ovaj bi procjenio da trenutno ima pametnijeg posla, da je prenaporna, da mu je u kurcu ili našao već neki razlog da je otkači, uložio bi Kviska. Onda bi je Kvisko nastavio piliti dok ne bi ili otišla s njim ili samo otišla.

A jedne večeri je netko, ni ne sluteći, uložio Kviska zadnji put. Još se uvijek nismo dogovorili koji je to kreten bio. Jebiga, rupe u memoriji. Uglavnom, Kvisko je postao tata.

(Nekad mi se čini da su svi koje znam, a imaju klince, do njih došli sasvim slučajno. Ostali su nekako skeptični prema tome. Kao, skuži nas, jebote, pa da sad dobijemo klince i odgajamo ih. Na što bi to ličilo?)

A kad je Kvisko dobio tog klinca, bio kod njega, kao, tulum. I upali kod njega, a ovaj skida pornjavu s neta. Ono, ništa se nije promijenilo. A uvijek sam mislio da te to preko noći promijeni. To kad dobiješ klinca.

Barem su meni pričali da je bilo tako kad sam se rodio. Ono, najebala su dva janjeta, par pršuta i sva municija za lovačku pušku koja je bila u kući. I dva štapina dinamita koje je susjed roknuo kad se, eto, već puca.

I tako smo sjedili kod njega, gledali MTV, cugali i duvali. Sve je bilo kao i inače samo što je bilo masu hrane i što se njemu rodio sin. Eto, jebiga, nije više fora ni rodit se.

I nastavilo se sve po starom samo što je Kvisko više radio, a manje izlazio i što više nismo imali koga uložiti kad bi se neka nakačila na nekog od nas.

I vrijeme je prolazilo, nitko od ostalih još nema klince i ne pada mu na pamet, a Kviskov mali je napunio treću i već ide u vrtić.

Tu su počeli Kviskovi problemi.

Nedavno upao kod mene. Kaže da je napokon uspio otkačit i posao i ženu i malog i da mu srolam jednog, po mogućnosti, od metra. Da se malo, je li opusti od svakodnevnice. Onda se on opuštao, a ja nastavio svakodnevnicu.

- Mali mi nije normalan, jebote. Totalni luđak. Bit će skroz zajeban kad odraste. – počeo je.
- Kvisko, ne jebi zid, to za sve govore pa ispadnu OK. – pokušavam ga kulirat.

- Ej, popiša se po nekoj maloj u vrtić.
- Molim?!?! – počeo sam se smijati kao luđak. Jebiga, to je stvarno bilo NEŠTO.
- Kvisko, mali ti je totalni luđak, jebote. – nastavio sam.
- Ma pusti me u kurac, morao sam u vrtić na spiku s odgajateljicom. Da vidiš crnjaka, jebote.
- Čekaj, je li to slučajno ili...
- Kurac slučajno. Igra se s malon i odjedanput, iz čista mira, izvadija čunu i popiša je.
- Ma sereš.
- Ozbiljno, jebote.
- Na tatu mali.
- Daj, ne jebi me sad.
- I šta je onda bilo?
- A ništa, odgajateljica me ufino izribala i da, ka, triban više vrimena bit s njim i spikat.
- I?
- I pitan ga posli šta mu je bilo, a kaže on da je neki mali reka da će on to napravit pa da je on to napravija prvi.
- Zakon! Mali ti je totalna legenda. Dovedi ga koji put.
- Oćeš ga zapravo?
- Dobro, nemoj pretjerivat.
- I jesi mu reka da to ne smi radit?
- Ma slaga san mu cilu priču da će ga odvest murija, da ću mu maknit kazete s crtićima, a ovaj ne jebe živu silu. Kaže da će muriju uvalit u pećicu, a da će mu baba kupit nove kazete.
- I?
- Kurac, stojin s njin u stanu, on se odbija od zidova, a ja ga gledan ka zadnji debil. Ono, šta mu mogu napravit, jebote?
- Šta, ne jebe živu silu.
- Ma e, da mu ne znan čime zapritiš samo kaže da će bacit nekog pokemona na tebe. Moš se jebat. A crnjak mi ga pleskat.
- Nemoj to. To ti je u kurcu.
- Zašto?
- Zato šta će narast pa si najeba.
- Kako to misliš?
- Iman ti ja tog rođaka malog. Ma ima ih cila hrpa, ali ovaj nikad nije jeba nikog dva posto. Kužiš, ovim ostalima uvališ crtić i jebe ti se, a ovaj te ne jebe 2%. Ono, on bi nešto drugo. I ako mu ne daš, počne divljat. Vjerojatno mi je zato nekako najdraži od njih.
- E, i?
- Onda bi ga ja pleska. Mislin, nisan ga pegla zapravo nego kad bi se počeja kurčit, uvatija bi ga za nogu, diga i pleska ga po faci. Ono, više iz zajebancije. I, jebiga, svidilo mu se. Onda bi svaki put kad bi me vidija, dopilota do mene i počeja se peglat. I sve je bilo OK dok je bija manji. Ono, zajebancija. Ali, kurac, sad već ide u šesti, trenira balun i kad te probije nogon, boli u pičku materinu. Kužiš ono, ne smiš ga probit šakon jer je, ka, mal, a on te štema u svih 16. Totalni zajeb.

I tako smo Kvisko i ja duvali i pitali se kud ovaj svijet ide, kakva je to omladina u nastanku kao dvi konzerve u stanu. A ni televizija ne radi.

A onda je njemu zazvonio mobitel i morao je gibat. Mislim da nije nužno napisati gdje je morao ići. Žena sprema večeru, a mali razbija po stanu.

I tako sam opet solirao u stanu. Nazvao Lokija i dogovorio se za OTV. Ne znam zašto, bilo mi u kurcu ispred Kviska.

A onda sam nazvao tog svog klinca. Mali, naravno, ima mobitel. To je izgledalo ovako.

- Šta je, žoharu mali? Šta radiš?
- Nema mi nikoga doma pa san na netu?
- Opet pornjavu gledaš, a?
- Nisan, glupane.
- A je, mene ćeš zajebat.
- Šta ima inače, kako u školi?
- Proša san s pet.
- Ludilo. A na balunu?
- Dobija san nove kopačke. Da vidiš šta su dobre.
- Nemoj mi o kopačkan pričat, kako igraš?
- Da san gol zadnji put, ali smo isto izgubili.
- Šta? Obrana van štekala.
- Ma trener je u kurcu.
- Nemoj beštimat, glupane mali.
- Nema nikoga doma.
- Dobro onda. Imaš curu?
- Ima jedna šta mi se sviđa i ja njoj.
- Boga ti? A kako znaš to?
- Rekla mi njena prijateljica. Znaš da uvik to bude tako. Neće nikad da ti sama kaže nego uvik pošalje neku koja se nikomu ne sviđa.

- Eto, skužija si. Jesi napisa domaći?
- Čekan mater da mi pomogne.
- Šta ti ona ima pomoć? Bit će da je matematika u điru. Reci, ja ću ti pomoć.
- Nije nego vjeronauk. Tribamo napisat sastav - šta bi radija da si apostol. Oš mi napisat to?

Totalno me sjeba.

- Ne znan ti ja to.
- A jesi faca. Gori pišeš, a ne znaš napisat sastav za šesti razred.
- Ej, nemoj me zajebavat.
- Ajde reci, šta bi radija da si apostol?
- A ništa. Iša za Isuson i zajebava se. To su i oni radili.
- Oću to napisat?
- Daj, jesi normalan? Ae nazvat ću te posli pa ću ti reć šta ćeš napisat.

Onda sam nazvao Dona. Don je lik zanimljiviji o Kviska, ali o njemu naknodno. Za ovu Pušionu bitno je to da se radi o budućem popu podrijetlom iz Rumunjske kojeg su trenutno iz sjemeništa poslali «na razmišljanje». To, naime, rade ovima koji nisu načistu šta bi sa ženama. Tako da on čeka da mu prođe ta godina razmišljanja, a u međuvremenu brije s nama.

- Don, jebote, koji je vama kurac?
- Što je?
- Rođak me zove da triba napisat sastav «Što bih radio da sam apostol?»
- Da, i?
- Pa šta bi ti radija da si apostol?

- Pa ništa, hodao s Isusom i zajebavao se.
- Ma ozbiljno te pitam.
- Neka napiše klasiku. Da bi svima dijeli slatkiše, da bi bio dobar i ostalima govorio da budu dobri i da vole i slušaju Isusa. To puše ove što im predaju.
- Je li radiš šta pametno sad?
- Nisam.
- Ajde dođi do mene, zapalit ćemo, napisat to i mejlat malom.
- OK, evo me.

Onda sam opet nazvao malog.

- Je li imaš otvoren mail?
- Aha.
- Stiže ti sastav za uru vrimena. I, nije me briga kako, ali platit ćeš mi pivu kad dođem doli.

                                 denis_lalic@yahoo.com