Ilustracije: Per Dybvig
Dvanaesto poglavlje: Lansiranje Trulsa i Tryma
KAD JE LISA idućega jutra izašla ispred svoje kuće, Mrva je već čekao s ruksakom na leđima.
– Čekaš nekoga tko ide istim putem? – pitala je Lisa.
– Aha – rekao je Mrva.
Zatim su počeli hodati.
– Mama i tata pitali su me što se to jučer događalo u dvorištu Doktora Proktora – rekla je Lisa.
– I? Jesi li im rekla? – upitao je Mrva.
– Pa da. Naravno – rekla je Lisa. – Mislim, to više nije tajna, zar ne?
– Neee – rekao je Mrva malkice oklijevajući.
– Ja obično ne govorim mami o stvarima za koje mislim da su stvarno zabavne. Jer ona gotovo uvijek odluči da su one opasne ili nestašne ili nešto treće.
– Možda je gotovo uvijek i u pravu, znaš – rekla je Lisa.
– Da, zato mi to i ide toliko na živce – rekao je Mrva, šutirajući kamen. – I? Što su tvoji roditelji rekli?
– Tata je rekao da je posve u redu ako sama zaradim nešto novca jer to znači da on neće morati zarađivati za mene.
– Da? Znači oni ne misle da je to bilo opasno? – pitao je Mrva malo, ali samo malo sumnjičavo.
– Malo prđenja? Ne, ne uopće – rekla je Lisa.
Hodali su neko vrijeme prije negoli je Lisa dodala:
– Naravno, nisam im rekla ništa o prdonautskom prahu.
Mrva je kimnuo. – Vjerojatno je bolje da nisi.
– U svakom slučaju, imam ideju – rekla je Lisa.
– Pa to je definitivno dobro – zaključio je Mrva.
– Zašto?
– Zato što ti uvijek imaš prilično dobre ideje – rekao je Mrva.
– Razmišljala sam o tome da prdoprah ne mora nužno imati bezličan okus – rekla je Lisa.
– Da, on baš nema nikakav okus – zamislio se Mrva.
– Pa to i govorim. Mislim, prđenje je zabavno – rekla je Lisa. – Ali što ako dodamo i nekakav okus da prah postane ukusan?
– Kao što rekoh – odgovorio je Mrva s odobravanjem – samo dobre ideje. Ali koja vrsta okusa?
– Jednostavno – rekla je Lisa. – Što je najbolje što si u zadnje vrijeme kušao? – Jednostavno – odgovorio je Mrva. – „Puding Doktora Proktora”.
– Eto. Upravo tako! I zato u prdoprah možemo dodati pet posto smjese pudinga.
– Fenomenalno! – uzviknuo je Mrva.
– Fe-no-me-nal-no? – čuli su glas točno iza sebe.
– Zar ti ne misliš da ovo zvuči fe-no-me-nal-no, Trym?
– Zvuči kao nekakvo glupavo lupetanje – rekao je drugi glas koji je vjerojatno bio čak i nešto bliži.
Mrva i Lisa polako su se okrenuli. Bili su toliko uzbuđeni da su zaboravili zastati i provjeriti je li
zrak čist prije nego što su prošli kuću u kojoj su živjeli Trym i Truls. I sad su ta dvojica golemih
dječaka stajala ispred njih. Cerekali su se i obojica su žvakala šibicu, a vilice su im se na tim golemim, bačvastim glavama ritmički pomicale gore-dolje.
– Dobro jutro, dječaci – rekao je Mrva. – Žao mi je, ali moramo požuriti. Gospođa Strobe ne voli da njezini mladi geniji kasne na nastavu.
Pokušavao je to izgovoriti neusiljeno i ležerno, međutim u njegovom glasu Lisa je mogla osjetiti kako Mrva baš i nije posve samouvjeren. Uhvatio je Lisu za ruku i pokušavao ju je povući za sobom, ali Trym im je zapriječio put. Truls se nagnuo preko ograde, kotrljajući šibicu s jednog kraja usta u drugi.
– Mi jučer nismo dobili prah – rekao je prijeteći.
– Dečki, vjerojatno ste zakasnili stati u red – rekao je Mrva i progutao slinu. – Možete ponovno
pokušati danas popodne.
Truls se nasmijao. – Jesi li čuo to, Trym? Da stanemo u red?
Trym se ubrzano počeo smijati.
– Slušaj, ti pjegavi mravojedu – rekao je tiho Truls, uhvativši Mrvu za ovratnik. – Mi nećemo stajati ni u kakvom redu, niti tebi plaćati taj tvoj lažni prah. Kužiš me? Hoćemo prah sad i odmah. Inače…
Šibica je išla gore-dolje u kutu njegovih usana dok je namršteno gledao u Mrvu.
– Ili što? – tiho je procijedio Mrva.
Činilo se kao da Truls razmišlja.
– Ili što? – ponovila je Lisa sumorno.
– Hajde, Truls – rekao je Trym. – Reci im.
– Začepi! – povikao je Truls. – Pusti me da se koncentriram…
Koncentrirao se. Zatim mu se lice naglo prosvijetlilo.
– Da. Ili ćemo vas uhvatiti i po vama razmazati med i onda ćemo vas objesiti tu gore, na vrh ovog hrasta. Vrane će vas iskljucati na komade. Truls je pokazao hrast koji je imao toliko debelo deblo da bi u njega stala četiri Lisina oca. Ili dva oca Trulsa i Tryma. Svi su pogledali gore.
– Jao – rekao je Mrva.
– Jao – rekla je Lisa.
– Da, jao. Baš tako – rekao je Trym.
Hrast je bio toliko visok da se činilo kako su se grane na vrhu sudarale s bijelim oblakom koji je
klizio nebom.
– U tom slučaju – rekao je Mrva – moramo vidjeti možemo li pronaći neko rješenje. Ako biste me mogli pustiti samo na sekundu…
Truls je popustio svoj stisak i Mrva je počeo pretraživati po svojim džepovima. Kada je bio gotov sa svih šest džepova na hlačama, počeo je pretraživati svih šest džepova na svojoj jakni. Truls je postajao nestrpljiv.
– Onda? – rekao je.
– Dao bih se kladiti da imam tu negdje još jednu vrećicu – mrmljao je Mrva.
– Nemamo vremena za laži – rekao je Truls.
– Trym, idi po med i uže.
– Čekaj! – vikao je Mrva očajnički.
– Prvo ćemo srediti malu – rekao je Truls, hvatajući Lisu za ruku.
– Evo! – uzviknuo je Mrva, vadeći vrećicu sa sivkastim prahom. – To vam je pola krune.
– Pola krune?! – Truls je zgrabio Mrvinu ruku, dograbio vrećicu i ispljunuo mu na dlan svoju polusažvakanu šibicu.
– Evo, ovo možeš dobiti. Sada možeš otići doma i zapaliti se.
– Ha, ha – smijao se Trym. Truls je sumnjičavo pogledavao vrećicu i vrtio je u rukama.
– Čekaj. Što ovo ovdje piše? – pitao je. – D-O-K-T-O-R. P-R-O-K-
– Prdoprah Doktora Proktora – rekla je Lisa brzo.
– Začepi! Znam čitati – poviknuo je Truls.
– U redu, oprosti – rekla je Lisa. Sad je već zvučala uzrujano.
– Hmmm – rekao je Truls.
– Hmmm – rekao je Trym.
– Prvo ti – rekao je Truls Trymu.
– Ne, ti prvi – rekao je Trym Trulsu.
– Pa možete podijeliti – rekao je Mrva.
– Začepi! – povikali su blizanci, gotovo jednako glasno i ružno.
Zatim su otvorili vrećicu i Truls je istresao točno polovinu u Trymovu ruku pa polovinu u svoju. Na
trenutak su se pogledali, a onda gotovo istodobno progutali svako svoju dozu praha.
– Imat će još bolji okus kada dodamo puding – započela je Lisa.
– Začepi! – povikali su Truls i Trym, usta punih praha.
– Ništa se ne događa – rekao je Truls kada je uspio progutati.
– Sedam – rekao je Mrva.
– Što dovraga? – rekao je Trym.
– Šest – nastavio je Mrva. – Pet.
Truls se okrenuo prema Lisi.
– Što to ovaj kržljavac blebeće?
No Lisa je bila uvrijeđena. I to je pokazivala stisnutim usnama i prekriženim rukama. Od svih ljudi na ovome svijetu ona sigurno neće biti ta koja će odgovoriti na to pitanje.
– Četiri – rekao je Mrva.
– Truls… – rekao je Trym. – Osjećam da se nešto događa… Kao da… Kao da me nešto škaklja u trbuhu. – Truls je spustio glavu i pogledao svoj trbuh.
– Tri – rekao je Mrva. – Dva.
– Hej, i ja sada to osjećam – rekao je Truls.
Veliki osmijeh razvukao se njegovim licem kada je Mrva rekao: – Jedan. Zbogom.
– Ha? – pitali su gotovo uglas Truls i Trym. Ali, nitko ih nije čuo jer je jedino što se moglo čuti bio prasak koji je probudio cijelu Topovsku ulicu i sve one u okolici koji dosad nisu bili budni. Lisa
je iz očiju pokušavala istrljati prašinu koja ju je zaslijepila, ali i dalje nije mogla vidjeti nikoga osim Mrve.
– Gdje su nestali? – pitala je.
Mrva je pokazao kažiprstom prema nebu. Lisa je gledala Mrvu s nevjericom.
– Ti… Ti! Nisi im valjda dao…?
Mrva je kimnuo.
– Prdonautski prah? Ti si lud, Mrva! – Lisa je zaklonila oči, buljeći u nebo.
– Bilo je ‘ili mi ili oni’ – smireno je rekao Mrva, i sam gledajući uvis.
– Nestali su – rekla je Lisa.
– Nestali u tren oka – dodao je Mrva.
– Kladim se da će proći još puno vremena prije negoli ih ponovno ugledamo… – rekla je Lisa.
– Možda nikad – rekao je Mrva. – Ili, čekaj trenutak.
Sad, kada su ponovno mogli normalno čuti, mogli su i raspoznati grmljavinu dugačkog prdeža. I jedan jadan glas.
– Upomoć! – vikao je glas. – Upomooooć, padamo!
Zvučalo je kao da i dugački prdac i glas dolaze iz hrastova drveta. Lisa i Mrva otišli su do stabla i tamo, sasvim pri vrhu krošnje, mogli su vidjeti đonove dva para tenisica. Truls i Trym držali su se rukama za jednu granu pri samom vrhu stabla i tako visjeli. Zbog dugačkog prdca tresli su se svi listovi na granama ispod njih.
– Mamice! – vikao je Truls.
– Tatice! – vikao je Trym.
Mrva se počeo smijati, ali ga je Lisa zgrabila za ruku.
– Moramo ih nekako spustiti – rekla je. – Mogli bi se ozlijediti.
– U redu – rekao je Mrva.
– Ali daj da se prvo prestanem smijati.
I onda se još malo smijao. Kada je to Lisa čula, nije si mogla pomoći. I ona je prasnula u smijeh. A svi susjedi koje je probudila neobična detonacija sad su otvorili prozore i izvirili van kako bi vidjeli što je uzrokovalo neobičan zvuk. Imali su što i čuti, tri posve različita zvuka. Neke ljude kako zapomažu i zovu mamicu i taticu. Neke druge ljude kako se smiju. I nekakvu buku koja ih je naoko podsjećala na… Ali to je sasvim nemoguće, nije li?… Da, baš na to: na jedan pravi maratonski prdac.
– Ako želite da vas spasimo, dečki, morate požuriti prije nego što prđenje prestane. Morate učiniti točno ono što kažem – vikao je Mrva Trulsu i Trymu. – Razumijete?
– Samo nas spusti! – vikao je Truls. – Bakice!
- Tetaaaa – zapomagao je i dalje Trym.
– Podignite noge tako da vam guzica bude usmjerena ravno prema tlu i pustite se – povikao je Mrva. – I to odmah, sad!
Truls i Trym bili su toliko preplašeni da su učinili upravo ono što im je Mrva rekao. Pustili su se.
Počeli su padati kroz granje i vući za sobom gomile lišća i žireva. Prizemljili su se poprilično tvrdo, jedan na drugoga, točno ispred Lise i Mrve.
– Onda? – pitao je Mrva, vrteći šibicu iz jednog kraja usana na drugi.
– Hoćete još?
– N-n-ne – rekao je Trym.
– U redu – rekao je Mrva. – Dakle, to bi bilo pola krune.
– Š-š-što? – rekao je Trym. – Jesi li čuo to, Truls?
Ali Truls ništa nije čuo. Ležao je na leđima na pločniku, gledajući tupo u nebo, neprestano trepćući.
Trym je zavukao ruku u džep hlača i izvukao kovanicu, koju je Lisa uzela.
– Dakle, gospodo – rekao je Mrva, gurajući šibicu u svoj stražnji džep.
– Sat otkucava i, nažalost, Lisa i ja moramo ići.
Lisa i Mrva počeli su trčati. Došli su do igrališta upravo u trenutku kada je zazvonilo zvono.
– Hej, Mrva! – bio je to dječak čije je lice Mrvi bilo odnekud poznato.
– Super je prah! Hoćeš poslije škole doći igrati s nama nogomet?
– Mrva! – vikao je netko drugi. – Bore i ja idemo poslije kupiti još prdilica. Hoćeš li doći k njemu da igramo PlayStation ili nešto?
Zatim je Lisi prišla neka djevojčica. – Danas k meni dolazi nekoliko prijatelja na pizzu. Možeš li i
ti doći?
Mrva i Lisa kimali su potvrdno u svim smjerovima i potrčali prema vratima škole.
– Možeš li ti to vjerovati, Lisa – prošaputao je Mrva.
– Mi smo popularni. Vidiš. Imat ćeš najboljeg prijatelja u tren oka.
Lisa je polako kimnula. Dok su zajedno s ostalima ulazili u učionicu, povukla je Mrvu za rukav: – Hej, Mrva. Nešto sam mislila.
– Da? – rekao je Mrva.
Lisa se nasmiješila i pogledala u pod. Mrva je zabrinuto naborao čelo:
– Što je?
Lisa je otvorila usta da nešto kaže. Ali onda, kao da je promijenila mišljenje, ipak je odlučila zatvoriti usta. A kada ih je opet otvorila, činilo se da je rekla nešto drugo, a ne ono što je zapravo u početku namjeravala reći.
– Pa… Mislila sam kako je neobično što si imao kod sebe prdonautski prah – rekla je. – A posebno mi
je bilo čudno to što je na vrećici pisalo da je to obični prdoprah. –
Mrva je slegnuo ramenima.
– Sve si to isplanirao, zar ne? – pitala je Lisa. – Napunio si jednu običnu vrećicu prdonautskim
prahom dok smo sjedili jučer u vrtu Doktora Proktora. Znao si da će nas jednoga dana Truls i Trym zaustaviti. I kada to učine, želio si kod sebe imati tu vrećicu kako bi ih mogao prevariti. Mrva se zauzvrat nasmijao. – Nije li se upravo to dogodilo? – pitala je Lisa.
Ali baš kada se Mrva spremao odgovoriti, prekinuo ih je grleni glas gospođe Strobe.
– Dobro jutro, moja draga djeco. Sjedite i budite mirni, molim.
Svi su je poslušali. Više manje svi. Truls i Trym tog dana nisu došli u školu. Ostali su kod kuće. Za to su imali barem četiri dobra razloga. Prvo, onaj kržljavi mali idiot sigurno je smislio još podlih trikova. Drugo, možda su i druga djeca u školi čula što im se dogodilo, pa se više neće plašiti blizanaca, već će se, naprotiv, s njima sprdati. Treći razlog ležao je u tome što su obojica, i Truls i Trym, ruku na srce, bili dvije velike ljenčine. Ali, četvrto i najvažnije: trebali su pomoć oko smišljanja osvete. A u smišljanju osvete nitko na svijetu nije bio bolji od njihova oca, gospodina Tranea. I sada je njihov veliki, debeli otac sjedio u svojoj velikoj, debeloj fotelji u njihovu velikom, debelom domu. Sjedio je u fotelji i češkao se po svom mesnatom trbuhu.
– Zanimljivo – rekao je. – Znači, taj profesor ima prah od kojega može lansirati nekog u zrak? Plus još neki prah za kojega su djeca spremna dati novac?
– Da – rekao je Truls.
– Da – rekao je Trym.
– Nisu to baš tako glupavi izumi – rekao je gospodin Trane sa zlobnim cerekom dok je gurao štap u kavez iz kojega je preplašeni zamorac pokušavao pobjeći.
– Mislim da imam plan, dečki. Plan od kojega ćemo svi mi moći dobro zaraditi.
– Huraaa! – uzviknuo je Truls.
– Huraaa! – vikao je Trym.
– Koji je plan?
– Malo kreativne posudbe – rekao je gospodin Trane.
– Savršeno – zavikao je Truls.
– Kada počinjemo? – pitao je Trym.
– Počinjemo, naravno… – rekao je gospodin Trane i posežući za telefonom, veselo zaroktao – tako što ćemo zvati policiju.
Nova poglavlja ovog senzacionalnog dječjeg besteselera kojeg vam je omogućio Fokus čitajte ponedjeljkom i petkom u 19 sati u rubrici Mame.