Foto: Joanna Paciorek, Ilustracija Index
ZNAŠ ono kad hodaš gradom i vidiš… ne znam, Sanju Doležal i kažeš “Dobar dan!” i onda dok izgovaraš taj DOBARDAN skužiš da zapravo ne znaš Sanju Doležal nego je Sanja Doležal s televizije i ona ne zna tko si ti ali si već rekao dobar dan i sad je gotovo i neugodno ti je? E, to.
“A da, ne znamo se mi zapravo” - kažem ja njemu koji je zbunjen jer zna da me ne zna i osjetim kako mi se lice puni crvenom nesrećom. “Ja sam Andrassy. Andrea.” - pružam ruku. “S Fejsa, imamo se na Fejsu ali se ne znamo. DOBAR DAN! Zapravo jednom smo se upoznali već ali ja sam tad bila našminkana a sad sam zmazana mislim nisam zmazana ali nisam ni našminkana a i na Fejsu sam fotošopirana pa me možda ni ne prepoznajete dobar dan! Evo.” #smoothoperator
I to je sad to. Pozdravila sam Šprajca, ko što si ti možda pozdravio Sanju Doležal, onako u prolazu, ali ovo nije u prolazu, ovo je na blagajni, u redu, redu u kojem sad čekamo skupa, redu u kojem sad moramo ćaskat, a nemamo o čemu ćaskat jer se ne znamo a i ja ne znam ćaskat, pa on spašava stvar i pita me šta sam to sve uzela od hrane.
“Ova je pačja pašteta s pistacijama, to sad imaju za kupit u rinfuzi ko nekad prije kad je bilo za kupit a onda dugo nije bilo” - kažem ja mom frendu Zokiju, “a ova tu je obična, jetrena, nju moja mama jako voli ali ona je sad u Barceloni pa ću ja sama pojest huhu haha omnomnom. I mineralnu vodu, ja jako volim mineralnu, baš jako (prestani).” A vi šta ste uzeli, Zoki? Hešteg najbolji razgovori.
On ima meso za roštilj, za vikendicu ako vrijeme dopusti, pa ja oplemenim razgovor sa: “A, znam, vaša vikendica, ona koja je bila poplavila kad je rijeka nabujala, vidjela sam na Fejsu!” #smoooooth #operatooor
I tako smo gospodin Šprajc i ja stajali na blagajni 5 do 7 minuta, ćaskali o pašteti, poplavama i mineralnoj, što je prvo bilo čudno i neugodno (meni, vjerojatno i njemu jer WTF, čovjek je došo kupit meso a ne pričat s osobom koja zna di mu je vikendica jer je vidjela na Fejsu), ali na kraju je bilo baš lijepo. Čak štoviše, kad je vidio da imam 6 mineralnih od litru i pol (jer obožavam mineralnu Zoki, znate, volim ju jako!), rekao mi je da pričekam da blagajnica i njemu naplati pa će mi on to odnijet do auta. Ja nisam htjela jer FEMINIZAM EMANCIPIPIPIZAM HERBALAJF, ali gospodin Šprajc je rekao da inzistira, a ja sam u američkim filmovima naučila da kad netko kaže “I insist”, tu prestaje svaka rasprava i MORAŠ. Donio mi je mineralnu (koju volim, jako volim, znate Zoki!) do auta, stavio u gepek, poželio ugodan vikend, ja njemu također i svatko je krenuo na svoju stranu.
Koja je poanta ove priče? Prvo - kad vidiš nekog koga znaš, prvo izbroji do deset i razmisli dal ga stvarno znaš ili je to Sanja Doležal. Drugo - jako je lijepo u današnje vrijeme naletjeti na džentlmena koji će ti ponijeti mineralnu do gepeka. To je postala prava rijetkost. A lijepo je. Mogla sam si ju do gepeka doteglit sama, ali lijepo je kad netko inzistira. Baš je lijepo. Džentlmenstvo je lijepo.
“And now, for something completely different!” - rekao bi John Cleese, isto jedan fini džentlmen. Danas vas želim upoznat s mojom novom kolekcijom džentlmena koju sam skupila unatrag mjesec dana - oni su mladi, zgodni i mama im je možda (vjerojatno) sestra. Ponosno predstavljam rubriku Džentlmen of internet:
Za nježni početak, on.
Sva sreća da nije na kraju napisao “inzistiram” jer tko zna gdje bi bili sad. A cure se žale da nema romantičnih muškaraca.
Još jedan veliki gospodin s kojim sam imala čast jednosmjerne korespondencije je Tomislav:
Lijepo mi je što je rekao Hey, jer da nije, onda bi bilo predirektno. Ovako je lijepo, pristojno, vidi se da je dečko iz dobre familije. “Dobar dan, lupo bi te kurcem po obrazima, srdačan pozdrav.” - to je čovjek! Zapravo, ovaj konkretni primjerak je vjerojatno ćovijek ali svi smo mi dijeca Božija. Dugo sam se pitala zbog čega bi mladi gospodin pored toliko praktičnijih načina za korištenje spolovila baš odabrao obraze, ali kad mi se javio Roko, sve sam shvatila:
Jer mi je vagina Srbim, a kad ti je vagina Srbim, kurac po obrazima su jedino što ti preostaje. Sent from my iPhone.
Btw jel netko zna kaj se radi kad ti je vagina Srbim? Jel ima neka krema za to? I jel ja sad moram izvadit posebnu putovnicu ili mogu putovat i s ovom koju imam? Teška su to pitanja za jednu mladu djevojku.
U klub Džentlmena interneta je ušao i Philip, koji se budimo realni zove Filip - moj najdraži primjerak modernog muškarca:
Volim te prave muškarce koji za svaku nezainteresiranu ženu kažu da je ili kurva, ili lezba. To je uvijek lijepo i romantično.
Još jedan konkurent za džentlmena godine je Muha, koji je htio da mu poklonim iPhone ono kad sam ga poklanjala pa se malo naljutio usput:
E sad, lako za kurve ružne debele i kamione i ostalo. Mene zanima tko je Srbin koji živi u kutiji? Gdje je ta kutija i zašto živi u njoj? I kakvi su uvjeti u toj kutiji - jel to njegova kutija, jel u najmu, kolike su režije, jel pričuva skupa? I najvažnije od svega - ako je moja vagina Srbim, što je pretpostavljam tu negdje kao i Srbin, jel to znači da i ona živi u kutiji? Jer ako je to istina, onda moram javit ovom prvom frajeru koji je napisao da me treba izjebat, da ode stavit pimpek u kutiju. Teške su ovo kombinacije, jako teške.
I za kraj, jedna topla priča o džentlmenstvu koja me nedavno dirnula na mailu.
Prije par tjedana, jedne lijepe srijede, na mail mi se javio nepoznati frajer (ne mislim nepoznati u smislu da je Srbin koji živi u kutiji poznatiji od njega, mislim nepoznati u smislu da se ne znamo, kao što ne znam Sanju Doležal). On bi mene nešto pitao vezano za moju kolumnu. Čini se pristojan, pa reko ajde, zašto ne, iako je već skoro ponoć. Pita me jedno pitanje, ja odgovorim. Želim bit pristupačna, ko Zoran Šprajc na blagajni. Pita još jedno, opet odgovorim. I naravno, jer zašto ne, počne pričat o pimpekima - centimetri, što je meni dovoljno, što je meni malo i tako dalje. Prekinem komunikaciju jer, iako znam neobavezno ćaskat o paštetama na blagajni, o pimpekima ne znam, a i ne želim jer NE ŽELIM. Evo ga opet sutradan, jer NE ne znači NE nego znači PITAJ ME JOŠ, MOLIM TE! Zamolim ga da mi se više ne obraća jer mi se ne da pričat o pimpekima sa strancima. On opet. Opet ga zamolim, ali on ustraje, čak mi kaže da sam glupa i umišljena jer ne želim s njim pričat o kitama u pola noći, s argumentom “ti si javna osoba i tvoje je da odgovaraš na mailove ljudi koji ti ih šalju”. Možda baš zbog takvih stvari Srbin iz kutije živi u kutiji, jer u kutiji nema interneta i nitko ga ne može gnjavit. Zamolim ga još jednom da prestane i kažem da ćemo, ako ne prestane, stvari rješavati preko policije. Onda se naljutio, pa kaže:
"E pa zbog takve drskosti i nekulture, a ponajviše zbog ovog divljaštva u vidu siledžijskog ponašanja (prijetnja policijom), sad imaš jednog hejtera koji će u svakoj prilici, u svakom društvu, u svakoj prilici, reći svoje negativno mišljenje o tebi i tvojoj pojavi."
I tu završava moja priča o internetskim džentlmenima, bez pouke, ali s važnom porukom, tj. nekoliko njih:
Prvo, tanka je granica između oženi me i KURVO.
Drugo, možda i najvažnije - čak i ako ti je vagina Srbim, uvijek će se naći jedna dobra duša koja će ti pružiti ruku, otvoriti srce i jebat te ko kanarinca Domagoja, što znači da ima nade za sve nas. #volimštosevolimo
I treće, ako ikad naiđete na frajera koji me u svakoj prilici, u svakom društvu (iako vjerujem ne pretjerano velikom), i ponovno, u svakoj prilici (za vas koji niste vidjeli prvi put), hejta i govori svoje negativno mišljenje o meni - možda je baš to frajer koji srijedom u ponoć curama koje ne poznaje šalje mailove o kitama i ljuti se kad one ne prihvate razgovor.
P.S. Stvarno, ako netko zna Srbina koji živi u kutiji, javite di je, imam par pitanja za njega.
Psst! Prethodne kolumne Andree Andrassy pročitajte ovdje!