Ako bih pokušao u dahu da nabrojim pet najprećutanijih i najmisterioznijih tema srbijanskog Armagedona, pored masovnog ubistva mladića u kafiću Panda u Peći; oružane akcije "srpskih ustanika" u Banjskoj; izbegavanja donošenja deklaracije o Jasenovcu u prestoničkom parlamentu srpskog naroda iz "dubljih razloga"; odgovornosti kineskih investitora u slučaju pada nadstrešnice u Novom Sadu, svakako da ne bih smeo prećutati odsustvo i izbegavanje reformi i transparentne privatizacije fudbalskih klubova, Crvene zvezde i Partizana.
Crtu misterioznosti kojom je ogrnut slučaj Zvezda&Partizan mogli ste naći u par izjava najhrabrijeg među Srbima, Aleksandra Vučića, kada je otvoreno ustvrdio da postoje više sile zbog kojih u "to" ne sme da se dira. Ovi klubovi su najbolnije tačke agonije domaćeg fudbala, ali i metaforični primer propadanja i strukturalne truleži srbijanskog društva.
Pad sa evropskog trona
Šezdeset godina od učešća u finalu tadašnjeg Kupa šampiona protiv madridskog Reala, slavni beogradski Partizan je u kvalifikacijama doživeo istorijski debakl i ispao redom iz sva tri evropska takmičenja, ne domogavši se čak ni grupne faze Konferencijske lige. Trideset pet godina od osvajanja najprestižnijeg evropskog fudbalskog takmičenja i svetske klupske titule, srbijanski klupski fudbal spao je na to da mu ostatak lige služi za popravljanje gol-razlike azerbejdžanskim i skandinavskim timovima, dok i Crvena zvezda u evropskim okvirima uglavnom pleše na ivici ponora.
Za to vreme jedna Norveška ima dva predstavnika u vrhu evropskog fudbala, a tu je i azerbejdžanski Sabah. U širem kontekstu, nekadašnja velika beogradska imena dele sudbinu sa još jednim tragičarem iz bivše velike jugoslovenske četvorke, splitskim Hajdukom. Naime, Zvezda i Hajduk su u nekadašnjoj "velikoj četvorki" stabilno prednjačili ispred Partizana i Dinama.
Jugoslovensko nasleđe fudbalskih klubova
Od raspada Jugoslavije do danas uloge su u priličnoj meri zamenjene, da bi Zagrepčani prednjačili i sa začelja četvorke došli na lidersku poziciju kao međunarodno najuspešnija ekipa postjugoslovenskog fudbala. Mnogo je uzroka ovakvog preokreta, a možda su najvažniji bili pre politički nego sportski. Javna tajna, o kojoj se u Srbiji nerado govori, jeste da su upravo Zvezda i Partizan pre raspada bili najrevnosniji korisnici usluga igrača iz drugih jugoslovenskih republika, pre svega iz Hrvatske, BiH i Crne Gore, a bilo ih je i iz Makedonije i Slovenije.
Što se tiče kosovskih Albanaca, Zvezda ih je u skladu sa svojom nacionalističkom i udbaškom prirodom pažljivo izbegavala, dok ih je Partizan u skladu sa svojom jugoslovenskom prirodom uredno dovodio, okupljajući tako verovatno najvoljenije i najpoštovanije kosovske Albance, ako ne među Srbima, onda bar među mnogobrojnim "grobarima".
Zanimljivo je da je srpska Zvezda svoje najveće uspehe ostvarila kao jugoslovenski tim! U tim danima slave i uspeha, u startnoj postavi imala je šest igrača iz drugih republika koji nisu bili Srbi i osam od jedanaest koji nisu rođeni u Srbiji. Dva Crnogorca, dva Makedonca, po jedan Hrvat i Bošnjak... Preko njih tu je bio i pokojni Siniša Mihajlović kao Srbin iz Hrvatske, ali i Miodrag Belodedić kao etnički Srbin rođen u Rumuniji, koji je nosio i kapetansku traku rumunske reprezentacije.
Zvezdine zvezde i politika izbora
Sigurno da je jedan od najvažnijih razloga "umiranja na rate" Zvezde i Partizana u proteklih 35 godina grubo kidanje opisanog lanca povlašćenosti, a da nakon raspada nisu ni potraženi novi modeli funkcionisanja u privatizacionim reformama. Evropski i svetski fudbal definisao je više formata privatizacije, od spoljnih personalnih do masovnih unutrašnjih, tako da su država i fudbalski savez imali na raspolaganju dragocena iskustva i varijante. Njima to, naravno, nije padalo niti pada na pamet.
Sa dubinom nespremnosti za bilo kakve reforme otvoreno smo se suočili pre nekoliko godina, kada je fudbalska Srbija birala između domaće zvezde u osmoj deceniji (ove godine je ušao u devetu) i svetske zvezde u petoj deceniji kojoj je legendarni ser Aleks Ferguson stavio kapetansku traku Mančester Junajteda. Pretpostavljate da se te 2023. radilo o izboru prvog čoveka srbijanskog fudbalskog saveza, gde su se sudarili predstavnici dva radikalno suprotstavljena viđenja budućnosti domaćeg fudbala, Dragan Džajić i Nemanja Vidić. Do formalnog duela nije ni došlo jer je Vidić odustao od kandidature, ne samo zbog pritisaka i prljavih podmetačina. Bilo mu je jasno da uslovi za isušivanje te malarične močvare apsolutno ne postoje.
To grozničavo negovanje status quo-a neminovna je posledica jednog sistema vrednosti koji se može prepoznati i prilikom ranijih izbora famoznih "Zvezdinih zvezda", a pogotovo u njihovom poređenju sa onima koji nisu izabrani. Provincijska zatvorenost i palanački, antievropski duh fudbalskog establišmenta oličava pravu prirodu jednog društva koje nepogrešivo izbegava i odbacuje najbolje među sobom.
Evropska klupska titula i kapetanska traka Nemanje Vidića u klubu, koji ima preko pedeset miliona registrovanih navijača, po dve evropske titule Dejana Savićevića i Vladimira Jugovića, dodajmo tu i Sinišu Mihajlovića i Roberta Prosinečkog, s obzirom na potonje međunarodne karijere, nisu bili dovoljni da ova petorica majstora personalno postanu "Zvezdine zvezde".
Prema sopstvenoj meri drugorazrednosti, ne izlazeći izvan svoje "četiri tarabe" kao svojevrsnog lokalnog Kineskog zida, birani su igrači koji nisu imali ne samo međunarodni klupski uspeh, već ni bilo kakvu međunarodnu fudbalsku karijeru. Posebno je ogavan izbor Zvezdine evrošampionske generacije iz 1991. za tobožnju šestu "Zvezdinu zvezdu", koji je pre poslužio da se zatome i sakriju, nego da se istaknu pojedinci od kojih sam četvoricu malo pre pomenuo.
Kriminal umesto reformi
Onima kojima ovaj primer nije dovoljan, neka se samo sete kako su najureni Vlade Divac i Novak Đoković kada su pokušali da svoj pošteno i krvavo zarađeni novac legalno investiraju u Srbiji. Da skratimo, kriminalci i oni koji su u vezi sa njima uvek su imali prednost.
Zato ne treba da čudi što su na dve ključne funkcije danas u srbijanskom fudbalu Zvezdan Terzić — čovek koji je godinama bio na crvenoj Interpolovoj poternici i pod teškim optužbama za višemilionske malverzacije — i Dragan Džajić, treća "Zvezdina zvezda", kojeg je svojevremeno amnestirao naprednjački predsednik Tomislav Nikolić, i to usred (?!) sudskog procesa za pronevere prilikom prodaje igrača. Upravo taj Džajić već godinama neprikosnoveno sedi u prvoj fotelji Fudbalskog saveza Srbije.
Novi stadioni, stare navike
Izgradnja novih stadiona u poslednjih 5-6 godina jeste još jedan fenomen koji je teško razumeti i objasniti do kraja. Ono što je nejasno jeste to što su to stadioni gde igraju ekipe koje se stalno kreću između drugog i, uglavnom, trećeg ranga takmičenja, ali i kada treba da se napune ćacijima na utakmicama reprezentacije, da bi se izbegao Beograd. Ono što stvari čini nešto jasnijim jesu izvođači koji su, kao u slučaju Kineza, na skupljim poslovima, uvek isti. Zli jezici za susednim stolom bi dobacili: "radimo, gradimo, kradimo..."
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala