SVE JE POČELO kad sam se, što ste skopčali i iz naslova, napokon dovukao do Gradića. I to autoputom, ali o tome više drugom zgodom.
Zadnje vrijeme, kad se spuštam u Dalmaciju, radim to nenajavljeno. Skužio sam da mi treba minimalno jedan dan za aklimatizaciju i novi friz.
To mi je isto jedna od čudnih navika. Skužio sam da u Zagrebu puštam kosu do duljine i izgleda grma i šišam se samo u Splitu. Znam, glupo je, ali je tako. Nekad se ne šišam i po pola godine i čekam da dođem doma.
Kad sam mozgao o tome, to mi se nekako polinkalo s tim danom aklimatizacije, privikavanja na novu/staru sredinu. Jer, nekad mi se čini da ja ovdje i ja u Zagrebu nismo iste osobe. Zapravo, ne čini mi se, znam to. Čak mi je i frizura drukčija.
Međutim, ima jedan zajeb s tim. Gradić je toliki da se u njemu ne da biti nevidljiv i jedina šema po kojoj ostali mogu ne znati da si tu je zaključavanje u stan, ali to ne ide. Dok je vani sunce, dok gledaš more s balkona, lagano naduvan.
Onda iziđeš samo prošetati i još ideš najduljim putem, zaobilaziš sva frekventna mjesta, ali opet te ulove.
Najprije me na putu do najudaljenijeg mjesta na plaži sinjao Stipe, a onda me niti pola sata kasnije nazvao Rođak. Eto šta ti je brzina prijenosa informacija. ADSL je goli kurac prema ovome.
Šta je, pičko, ne bi se ni javija. – ovaj poluuvrijeđeno.
Ma javija bi se nego tek san doša? Di si? Oćemo na kavu neku? – vadim se iz nenamjernog zajeba.
Dođi do trga. Tu san.
Nakon pola sata sam na Trgu. On s neke dvi lokalne fufice, obje na granici punoljetnosti. Ono, još su u godinama kad okidaju na razbijače i besplatne narkotike.
Dogovara s njima ponovni sastanak za tri sata, odlazak do Splita, drogu. Naravno, i ja sam u priči bez da me pitao. Čovjek kad god dođem preuzme inicijativu tako da se ne moram zamarati planiranjem cijelog odmora. Ako ikad narko turizam ovdje pusti korijenje, Rođak će postat bogat. Triba samo otvorit agenciju.
- Mi ćemo po drogu. - nastavlja kad su ove isparile.
- Di?
- Do frenda mi. Neman para pa ćemo na dug.
- Je li bed to?
- Ma kurac bed! On ionako na kile radi, a skoro smo ka braća. Drža san mu leđa sto puta.
Super.
Sidamo u auto i krećemo. Ja lagano napet. Mislim, upoznao sam milijun dilera u životu, ali nikad nijednog koji radi na kile. A još uvijek sam u zagrebačkom modu pa su i očekivanja u tom stilu.
Brijem, tipa ćemo vjerojatno naći u nekom stanu bez namještaja, s vagom, pet mobitela i svim tim sranjima.
Auto skreće na cestu prema zagori i vozimo se prema selima u zaleđu. Tu mi se slika šalta pa očekujem tipa koji će do neke ruševine u nekom idiličnom starom selu i ćelavog tipa kako izlazi iz crnog BMW-a i vadi robu iz zida stare kuće.
Kad smo napokon parkirali, srušila se i ta slika. Parkiramo ispred kuće u samom centru sela, ispred nje je ogromno dvorište i vinograd. U dvorištu klinci, a u vinogradu samo dvije glave i zvuk traktora. Jedna ćelava gura traktor, a druga, sijeda, razmiče mlazove da ne upadnu pod frezu.
U dvorište izlazi žena. Regularna seoska domaćica. Klinci i dalje zuje po dvorištu. Ova ih napada.
- Jeste pozdravili lipo? Ljudi van ušli u kuću, a vi ništa.
Javlja se rođaku, znaju se još iz dana dok je izlazila s ovim likom. Sjeda nas za stol u dvorištu, a onda iznosi čaše, vino i vodu. Uto nas sinjaje i ova ćelava glava, traktor se gasi i ovi dvoje dolaze do nas.
Ovaj naš je ćelav, ogroman i nabildan. Vidi se da mu je i stari svojevremeno bio gromada, ali godine su u međuvremenu napravile svoje. Ovaj sjeda sa nama, sjeda i dida i stavlja unučića na koljena.
- Nevista! – dere se.
Ova poslušno izlazi.
- Mogla si i nami čaše donit, bog ga jeba.
- Evo, sa ću.
- I nariži malo pršuta i sira kad su ti gosti došli. Nećemo ji gladne puštat od nas. I ti, boga ti, ka da ne znaš kakvi je red.
Tu se ubacuje ćelavi. Zna zašto smo došli pa je odmah složio kombinaciju.
- Pusti nju, ćaća, ja ću. Di će ona pršut rizat?!
- J, pravo govoriš.
Ćelavi se okreće prema nama.
Ajte s menon. - okreće se prema staromu - Da čoviku konobu pokažen, neće vake nadaleko vidit.
- I daj in ONOGA vina!
- Oću, ćaća!
Upadamo u konobu. Ovaj skida načeti pršut sa grede, stavlja ga u postolje i počinje rezati. Ja gledam i čudim se svemu, a Rođak i ovaj okidaju od smijeha. Rođak mu usput prepričava zadnji fajt iz diska. Tip, otkako se oženio, nije više u agresiva filmu, ali voli čut novosti. Onda kaže Rođaku.
- Znaš di je, uzmi koliko ti triba. I nemoj se zajebat!
Rođak se ceri. Onda odlazi do nekog prastarog ormara u kojem ovi drže alat i ostale stvari tog tipa. Vadi kesu, inače orginalna ambalaža od gipsa. Unutra pun kurac i nešto spida.
- Šta se ti ne bojiš da ti stari ne zacimentira spid koji put?
- Ma kurac, on ti sad samo na polje brije. Sve ove građevinske pizdarije, znaš, održavanje kuće i to, to san sve ja sad priuzeja.
- Uzeja san za dvista kuna, je li OK?
- Ma uzmi, boga ti, ima. – govori ovo ka da je od staroga spiku skupija.
Vraćamo se na verandu. Klinci vise po didu, a kćerkica, čim je vidjela ćelavog, dotrčava do njega. Tatina mezimica.
I sjedimo na verandi. Rođak i ja tamanimo pršut, ćelavi se igra s kćerkicom, dida s ostalom unučadi, a onda otpija vino, briše se rukavon, gleda u vinograd i počinje.
- Ovo su gušti! – a ne znaš je li misli na obiteljsku idilu, pogled na zelenilo ili sve to u kompletu – A ne ka u gradu. Tamo se sve iskvarilo, svit ka da je podivlja. I ta droga, bog je jeba, ovi moji mališi još ni proodali nisu, a mene je već stra kako će završit kad se pustu odavlen.
- Dobro govorite, uključuje se Rođak. Čega sve po svitu ima, boji se čovik dikod i iz kuće izać. – uvjerljiv za popizdit.
Priču zaključuje ćelavi.
- Odgoj je tu najbitniji. I zato se ja ne bojin za dicu. – okreće se prema starom – Ne može se to iskvarit kad vidi da je doma sve u redu, da se ćaća i mater lipo slažu, da ji dida vako voli. Ti si se i za me boja, pa vidiš da san ispa čovik na kraju.
- Je, sinko, pametno govoriš. – stari se povlači definitivno.
Star čovik pa mu svašta napamet pada.
Denis Lalić