Kolumna Petre L.: Slomljeno srce topi kilograme

Kolumna Petre L.: Slomljeno srce topi kilograme

Foto: Miu Miu

NAKON početnog šoka od lijepih i manje lijepih vijesti, stvari su se nekako vratile u normalu. Da, čekali smo još uvijek nalaze, ali Klara se nekako smirila. Ja sam se doslovno preselila kod nje dok se Lovro ne vrati i svo vrijeme smo provodili u gledanju glupih romantičnih komedija i prežderavanju preko svake mjere. "Samo da znaš, ti si trudna pa imaš opravdanje, ali ja stvarno ne znam što meni ovo treba? Taman sam lijepo smršavila i sad ću opet sve upropastiti.", kukala sam bez prestanka i skužila u jednom trenutku da sam se pretvorila u pravu praznoglavu tuku.

Ne znam što mi se dogodilo, čak je i Klara primijetila da nisam baš normalna. Nakon cijele farse s T.-om, kilogrami su se sami istopili. Tjednima nisam uopće imala volje za jelom. Ako nisam bila okupirana poslom i ako sam razmišljala o svemu što se dogodilo, želudac mi se stalno okretao. Došla sam do toga da sam skoro svaki dan povraćala. Ne znam zapravo u čemu je bio problem. Vjerojatno u povrijeđenom egu. Zapravo sigurno u tome. Jer, nisam T.-a više voljela i bila sam duboko nesretna u tom odnosu. U krajnju ruku i kilogrami su bili samo odraz mog nezadovoljstva. Sama činjenica da je on jednostavno nastavio dalje s nekim drugim je bilo ono što me ubijalo. Da, ja ga nisam više htjela, ali zašto je on odmah morao naći zamjenu? Šta nije mogao malo patiti? Znam, užasno to zvuči ali je prokleto istinito. Bili smo toliko dugo zajedno i onda smo u jednom danu sve prekinuli i sutra nastavili s nekim trećim. "Mislim da nije baš tako. Barem za tebe. Nekako si jako dugo bila nezadovoljna u tom odnosu. Mislim da je cijeli taj period nezadovoljstva zapravo za oboje bio jedna vrsta pripreme za kraj i neki novi početak.", mudro je zaključila Klara. Možda je u pravu. Znam da svaki put kad sam prevarila svoga partnera, znala sam da je to kraj tog odnosa u mojoj glavi. Makar se radilo samo o avanturi za jednu noć. I zapravo je T. bio jedina osoba koju nisam prevarila. Ili me samo on preduhitrio pa nisam stigla.

Tekst se nastavlja ispod oglasa
Ali da se vratimo na kilograme. Gledala sam neke fotke kod Klare i zgrozila se same sebe. Nekako se to moje nezadovoljstvo i bezvoljnost vidjela na kilometre pa sam svoju novu opsesiju težinom time i pravdala. Klara se samo smijala. "Jednu si ovisnost zamijenila drugom." "Kako to misliš?", začuđeno sam je pitala. "Pa lijepo. Sad si našla novu igračku, Marka. Pa ne trebaš više kolače. Opet si mršava, smiješ se i seksaš. A možda bi ipak trebala malo stati na loptu. Mislim, do jučer si mislila da ćeš se za 20 dana udati, a vidi te sada. Možda je glupo da ja sad to govorim. Možda bih iz svoje pozicije u kojoj čekam nalaze trebala reći - ma tko šiša sve, živi!, ali mislim da kaos u glavi ne treba imati prečesto i predugo. Ne znam."

Možda je Klara bila u pravu. A možda i nije. Marko mi je trenutno nevjerojatno pasao. Radio je sve što i kako treba i nisam se bila spremna toga odreći. Slao je tako slatke poruke, trudio se oko svega i, što je najvažnije, nije gnjavio. Uvijek je sve bilo kako sam htjela. I sve dane dok sam bila kod Klare, nije ništa pitao, nije tražio nikakva objašnjenja, poslao bi mi par poruka i to je to. I što je najvažnije, znala sam da će u svakom trenutku kad ga pozovem biti tu. A to je ono što sam najviše trebala. "Marko zna pravila igre, ja sam mu sve lijepo objasnila i tu nema nikakvog problema.", pravdala sam se. "Aha, zna on sve, ali gura svoje u nadi da će dobiti ono što hoće. Samo se nadam da je momak ok jer već vidim šta će se dogoditi. Zaljubit ćeš se ti u njega na kraju. On toliko radi i priča sve ono što ti želiš čuti, da jednostavno nema šanse da ne padneš na to." Hm.

U petak se Lovro vratio, Klara je obećala da će mu sve ispričati, a doktor je rekao da moramo čekati do ponedjeljka. Došla sam kući i otvorila komp da provjerim što se događalo zadnja tri dana dok sam bila u karanteni.  Iskreno, jedino što sam htjela napraviti u tom trenutku je bilo okrenuti Markov broj i naći se s njim. Očito je i on htio isto. Poslao mi je mail s fotkom nekog zida na kojem je bršljan u obliku velikog srca. U mailu je samo pisalo - kad vidiš ovaj mail i budeš od volje, htio bih te odvesti na ovo mjesto. Za sat i pol smo bili na Medvedgradu i gledali srce od bršljana. "Nemoj ovo shvaćati dramatično i jako ozbiljno. Jednostavno je meni užasno slatko i htio sam da to vidiš." Klara je bila jebeno u pravu - sve radi kako treba. Ali tko bi u takvom trenutku razmišljao o ozbiljnim stvarima. Toliko mi je pasalo njegovo društvo i pažnja da sam u sekundi zaboravila na sve ostalo. Čak i kasnije na livadi, dok smo ležali na dekici, pili pivo i jeli kikiriki. I držali se za ruke. I gledali zvijezde. Znam, otrcano. Ali u isto vrijeme i prokleto slatko.

Prethodne kolumne Petre L. pogledajte ovdje.

Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?
Učitavanje komentara