Ovog meseca februarska agresija Rusije na Ukrajinu napuniće četiri i po godine jalovog rata, dok će američki napad na Iran zaokružiti svoj šesti mesec sukoba koji takođe obeležava pat-pozicija. S obzirom da su obe intervencije po prvobitnoj zamisli trebale da imaju karakter Blitzkrieg-a, može se konstatovati da su vremenske crvene linije za ostvarenje izvornih namera Moskve i Vašingtona već pređene i da svaki dan produženja sukoba ide u korist napadnutih.
Zanimljivo da ove dve velike sile nijedan dugačak rat nakon 1945. nisu uspele da reše u svoju korist. Nije se potpisivala kapitulacija kao što je to bio slučaj do 1945., ali ko se priseti američke bežanije iz vijetnamskog Sajgona i avganistanskog Kabula posle višegodišnjeg ratovanja svakako to ne može smatrati vojnim uspehom Pentagona. U oba slučaja i sa različitim intenzitetima vojno prisustvo SAD trajalo je po dvadeset godina.
Iskustva Rusije i SAD nakon 1945.
Sovjetski savez/Rusija su skoro po punu deceniju bile uključene u građanske ratove u Avganistanu i Siriji odakle su se povukle taman onoliko pobednički koliko se srpska vojska pobednički povukla sa Kosova u junu 1999. Doduše, Rusi za razliku od Srba nisu potpisali ništa slično Kumanovskom sporazumu, ali činjenica da je Berlinski zid pao samo devet meseci nakon povlačenja iz Avganistana ukazuje da se tu nije radilo samo o neuspehu nego i o strateškom slomu jedne imperije koja se protezala od Berlina do Vladivostoka.
Presudan uticaj koji nakon pada Asadovog režima u Siriji danas tamo imaju SAD i Izrael najpreciznije ukazuju kako se Kremlj proveo i na Bliskom Istoku. Posle svega stiče se utisak da su istorijski, tradicionalni imperativi ratovanja kao što su vojna pobeda i direktan plen koji iz nje proističe, nekako ostavljeni sa strane ustupajući mesto drugim prioritetima.
Kao da su profiti vojno-industrijskog kompleksa, testiranje novih generacija oružja i oruđa, kao i održavanje kondicije borbenih formacija u uslovima savremenog ratovanja preuzeli primat u izboru ciljeva. Koliko će samo ukrajinski sukob, koji je definitivno podigao rat sa zemlje u vazduh i orbitu, doprineti revolucionarnim promenama u strategijama ratovanja?
Dronovi menjaju način ratovanja
Sada kada je ovladavanje video-igricama postalo skoro važnije od složene pešadijske obuke i upravljanja savremenim tenkovima i drugim borbenim platformama postavlja se pitanje mesta i uloge, ali i opstanka tradicionalnih rodova vojske?
Razvoj dronovskih tehnologija uz podršku satelitskih linkova i veštačke inteligencije doprineće favorizovanju dejstava na daljinu, po dubini, visini i širini neprijatelja, čime će tradicionalni imperativ osvajanja teritorija u bliskom kontaktu ubrzo otići u muzej vojne istorije, ako već i nije. To je možda i jedan od razloga što situacija na linijama dodira na ukrajinskom vojištu već mesecima pa i godinama teritorijalno skoro da i ne mrda.
Pre tačno dve godine Ukrajinci su našli pravi odgovor, penicilin za beskrajnu aroganciju i kreativnu tupost ruskog agresora. Mislim na šokantni kontranapad, zauzimanje i prenos dejstava na ruske teritorije. To se podizalo i širilo da bi j jednom trenutku doseglo i napade na sibirska vojna i energetska postrojenja u Irkutsku, na više od 4000 km po dubini.
Ratni uspeh ili neuspeh u percepciji Ukrajinaca se više nije presudno merio direktnim oslobađanjem anektiranih teritorija u Donbasu ili Luhansku, već basnoslovnim štetama koje se prave Rusima daljinskim podrivanjem njihove moći i uništavanjem strateških vojno-industrijskih, energetskih i komandnih resursa neprijatelja.
Američki ratovi i unutrašnja politika
Kada su Ameri u pitanju, navedenim promenama prioriteta i motivima za ratne avanture treba dodati i nameru da se zatome aktuelni unutrašnji politički problemi izazvani lošom ekonomijom, niskim rejtinzima i različitim skandalima, od Monike Levinski do Epštajnovih fajlova. Ponekad pomislim da se tu može dodati i zrno filozofije banaka, kockarnica i nihovih klijenata gde više i nije presudno da li trenutno gubiš ili dobijaš, uzimaš ili daješ, već u tome da igra ne prestaje, da se mašina ne gasi.
Takođe, drugi Trumpov mandat nam je eksplicitnije nego ikad ukazao kako se dnevno-političkim potezima, koje je ponekad menjao od doručka do večere, ortacima sa golfa, sponzorima i članovima porodice mogu nameštati dobici na berzi. Ne bih se začudio da i napadnuti Iran zamaskirano koristi ovaj model sticanja indirektne koristi.
S obzirom da oni blokadom Ormuza i potencijalnom blokadom Crvenog mora preko Huta direktno utiču i mogu da utiču na cene energenata i drugih strateških sirovina na svetskom tržištu, bilo bi pravo čudo da već nisu našli dobro prikriven zajednički interes sa berzanskim mešetarima. Sumnju pojačavaju i navodna istraživanja specijalizovanih američkih i evropskih agencija koje dubinski prate finansijske tokove koji se mogu dovesti u vezu sa Iranom i Rusijom.
Iran i kontrola ključnih morskih puteva
Za razliku od ukrajinskih stratega, Irancima čak nije bilo potrebno ni mnogo kreativnosti, jer su se rešenja sama po sebi nametala. Bilo je dovoljno samo malo logike i zdravog razuma da, više pretnjama nego akcijama, kontrološu važan morski put držeći u rezervi blokadu Sueckog kanala, preko svojih proksija u Jemenu.
Bez jasne izlazne strategije Ameri i Rusi sve više podsećaju na ribe u meredovu - još su pod vodom, ali su zarobljeni situacijom u koju su sami sebe doveli. O pozicijama zaraćenih strana indirektno govori i činjeninica da veliki i moćni agresori daleko više insistiraju na okončanju rata nego napadnute strane. Što bi u Srbiji rekli "dala baba dinar da uđe u kolo, sad bi dala dva samo da izađe".
Vučićev zaokret prema Trumpu
Kada smo već kod Srbije, zanimljivo je prokomentarisati novu, otvorenu strategiju Putinove miljenice, da se iz harema hazjanina prebaci u harem pozlaćenog Nerona i postane njegova nova miljenica. Izgleda da je Mile Dodik ili neki skupo plaćeni konsultant Aci Srbinu došapnuo da je pravi momenat da pošalje ljubavnu poruku domaćinu Bele Kuće, jer je sve očiglednije da narandžastom "nema tko da piše".
Izgleda da je upalilo: Trump je na svom Truth Social-u objavio ne samo Vučićev egzaltirani podanički intervju nego i fotku transparenta dobrododošlice američkom predsedniku sa UFC šibanja u beogradskoj Areni.
Događaj je u publici okupio impresivan broj pripadnika režimskih uličnih falangi koji su se savršeno uklopili u scenografiju s nasiljem u ringu/kavezu i welcome Donaldu Trumpu. Ono što u Srbiji "strepnju čini dubljom od nade" jeste iskustvo sa Vašingtonskim sporazumom Beograda i Prištine kome je Trump posredovao 2020.
Jedini rezultat tog sporazuma jeste uzajamno priznanje Izraela i Kosova, dok je Vučić za uspomenu dobio penkalo kojim je papir potpisivan. Ipak, to su bila ona dobra stara vremena iz prvog mandata dok Trump još dokumente nije potpisivao flomasterom.
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala