Februarske agresije Putina i Trumpa na Ukrajinu i Iran na putu su da se potvrde kao strateški promašaji dve sile koje su, podvaljujući svetu tobožnji suverenizam, pokušali da rehabilituju hladnoratovski imperijalizam. Naravno da se ova namera odnosi pre svega na Evropu i da Kina, za sada, još uvek stoji sa strane i mudro sve posmatra.
Dugo nametana ideja da će rat u Ukrajini da reše Moskva i Vašington, mimo napadnute države i njenih evropskih saveznika pokazala se kao još jedna u nizu iluzija i nerealnih očekivanja dvojice avanturista.
Putin je ušao u rat sa opskurnom paravojnom formacijom Wagner dok je Trump još u prvom mandatu razjurio sve oko sebe koji su ponešto i znali o geopolitici i geostrategiji.
Rusija između dva zida
Rusiji preti izopštenost i zaglavljenost između Kineskog i evropskog zida u podizanju, mada ne bi iznenadilo da i na jugu-jugoistoku takođe bude kreiran neki oblik izolacije u režiji islamskog faktora. Formiranje saveza Turske, Pakistana i Saudijske Arabije svakako da, pored jačanja svog uticaja u godinama raspleta na Bliskom Istoku i uspostavljanju ravnoteže sa interesima SAD, Izraela i Irana, visoko u agendi ima i ovaj deo bivšeg Sovjetskog Saveza kao važnu zonu uticaja.
"Samoubistvo iz zasede"
S druge strane Pacifika Trump je nastavio sa procesom koji sam jednom ovde nazvao "samoubistvom iz zasede". Mislim na neobuzdano uništavanje najznačajnijeg resursa koji je Amerika vrlo uspešno baštinila proteklih sto godina, a to su - savezništva. Čak i ako Trumpa odnese novembarska reka američkih međuizbora postavlja se pitanje koliko će Vašingtonu biti potrebno da obnovi relacije i poverenje sa saveznicima.
Ovde ćemo samo pomenuti i američke saveznike na Arabijskom poluostrvu koji plaćaju visoku cenu Trumpove ratne avanture protiv Irana, zatim one na Dalekom istoku koji se opravdano pribojavaju istog scenarija ako zaista dođe do istorijskog sudara SAD sa Kinom, a pogotovu najbliže komšije, kao što je Kanada, kojoj se preti aneksijom o čemu će ovde biti nešto više reči.
Evropa kreće u ofanzivu
Nasrtaj na Evropu je nekako bio najšokantniji i najnemilosrdniji da bi nakon početne zatečenosti, one tipične opreznosti pred razbojnikom i sporosti u formiranju jedinstvene politike, Brisel konačno odreagovao pokazujući Trumpu srednji prst na vapaje za uključenje u ratne operacije protiv Irana u Ormuzu. Ovih dana se stiče utisak da su Evropljani iz stanja pasivnog otpora Trumpovim nasrtajima krenuli u neki oblik ofanzive zbog koje je Orange man propištao.
Naravno da se radi o inicijativi šefice Evropske komisije i kanadskog premijera da se definiše ugovor o pridruživanju Kanade Evropskoj Uniji! Ishitrenost ovog poteza koji je blago rečeno iznenadio političko javno mnjenje ukazuje koliko je Evropa spremna da krene svojim putem u procesu formiranja novog svetskog poretka. Trump je reagovao kao da mu neko "skida" žensku koju je markirao poput plena i to pred nosom, u dvorištu najdirektnijih američkih interesa. Ovo je intencija o kojoj sam pisao na Index-u pre skoro dva meseca u eseju "Brexit je propao. Vreme je za novu, još veću Evropu", ali sam zatečen brzinom kojom je došla na dnevni red.
Britanija, Škotska i dve Irske
Temu treba sagledavati u širem okviru koji se najdirektnije tiče Velike Britanije kojoj se ovih dana nameće i aktuelizuje pitanje referenduma za odvajanje Škotske i u perspektivi ujedinjenja dve Irske. Istorijski razlozi nisu novi, ali su dobili novi zamah Brexitom kojim je Britanija izašla iz EU iako su Škotska i Severna Irska sa jasnom većinom bili za ostanak. Možda je taj novi model "pridruživanja EU" upravo međukorak kojim bi ostrvljani mogli da uđu u proces povratka u Uniju i da pokajnički u miraz donesu još jednu moćnu državu Komonvelta "pod krunom". Na taj način bi London apsorbovao potencijalni separatizam, zadovoljio Škote i Severne Irce obnavljajući i jačajući veze sa Briselom.
Punoletstvo Evrope
Zaista je teško predvideti kakve bi globalne posledice mogao imati "kanadski slučaj", ali se sve očiglednije može prepoznati trend koji će oblikovati novi svet, i to ne zahvaljujući već uprkos planovima i projekcijama Moskve i Vašingtona. Evropa je već produžila značajno svoju NATO odbrambenu liniju prema Rusiji pa bi joj proširenje Unije novim evropskim i vanevropskim članicama odredilo mnogo važniju ulogu u novoj arhitekturi moći nego što je do sada bio slučaj. Možda je ovo za nju doba sticanja punoletstva za koje joj je bilo potrebno punih osam decenija.
Ako se svemu doda i produbljivanje zamislivih partnerstava sa Kinom i, od sukoba i izloženosti, preplašenim američkim saveznicima na Pacifiku onda ćemo u perspektivi gledati mnogo drugačiji film od onoga koji su Putin i Trump režirali.
Putinova dilema
Što se njih dvojice zaglibljenih u katastrofalnim procenama tiče oni su smoreni neposrednim odlukama vezanim za 3.novembar i američke međuizbore.
Najzanimljivije je kako će se Putin postaviti prema toj situaciji i razrešiti dilemu: da li pokušati sačuvati Trumpa od debakla na parlamentarnim izborima tako što će napraviti bar privremeni kompromis sa Ukrajinom o primirju ili čak proglasiti jednostrani prekid vatre na par nedelja pre izbora, ili će mu okrenuti leđa jer je duboko svestan da preko puta ima potpuno nepouzdanog partnera koji menja politike i prioritete od jutra do večeri?
Ovo prvo bi Trumpu dalo priliku da se hvali kako je zaustavio ukrajinski rat i ispunio izborno obećanje, dok bi ovo drugo nosilo izvestan rizik da više nikada u Beloj Kući Putin neće naići na tako naklonjenog američkog predsednika. Šta god uradio kajaće se, ne bih mu bio u koži.
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala