SVE JE POČELO u petak navečer kad me nazvao Krele (ovo mu nije nadimak, ali skužit ćete iz teksta da mu dobro stoji) da idemo kod njega cugati, a nakon toga na parti. A Krelini se pozivi ne odbijaju jer je Krele jedan od onih ljudi koji ne znaju za kočnice.

Kolokvijalno, njemu nikad nije dosta. Bilo da se radi o cugi, ženama, drogi, poslu ili nečem sasvim desetom.

Možda je to zbog toga što je uletio u onaj omraženi ritam radni tjedan - vikend pa vikendom nadoknađuje sve tjednom propušteno.
Čitaj, vikendom nije normalan. A zna mu se dogoditi i da od petka do nedjelje uopće ne spava. Ali ponedjeljkom se, ipak, uredno pojavi u firmi,
s aktovkom i u odijelu spreman za nove radne pobjede.

I dopilio do njega i krenuli piti. Onda mi je pokazivao novi službeni mobitel. Mrcina od pet-šest tisuća kuna koja samo što ne detektira postotak alkohola u zadahu. I tako cugamo i igramo se novim mobitelom. Tu sam skužio da, zapravo, svi ti brijači na lovu i tehnologiju, zapravo nastavljaju s igrama iz djetinjstva samo što s vremenom te njihove igračke postaju sve skuplje i skuplje. Jer, budimo realni, koji će ti kurac foto-aparat na mobitelu osim za čistu sprdačinu?

A onda smo tako pijani kao letve zalipili na parti. U SC na drum n bass. I došli tamo, bauljamo pijani, nalećemo na neke frendove i, naravno, pokušavamo riješiti bilo čega. Samo da je zabranjeno i da puca, a da nije trava. Nje imamo doma.

Ali ništa. Izuprli pet-šest veza, ali svi suvi. Kao, bilo ali smo zakasnili. Međutim, ne ide to tek tako. Kreli je ovo vikend i Krele se mora složiti. Tu je on nestao, a ja nastavio skakutati po podiju i ubijati se pivom.

Onda se vratio nakon sat vremena cijeli sretan.

- Idemo do WC-a!
- Šta je?
- Spidara. Dva grama.
- Di si rješija?
- Od nekog tipa šta je mota u WC-u.
- Biće ti neko sranje uvalija.
- Jebe mi se. Oš neš?
- Idemo.

Upali u WC, ovaj otvara paketić, a unutra hrpa spidare. Radi dvije lajne, vučemo. Oči mi trenutno narasle, a srce ubrzalo na milijun i nešto.

- Koji si ti šupak! - kažem - Naslipo središ ludilo stvar.
- Zaaaaakon!!!

Vraćamo se na parti, krećemo divljati, ja još s nekom ekipom povukao tri četiri serije dima i balalajka, kad odjednom, upale se svijetla. Parti gotov.

Popizdio sam. Tu sam tek skopčao da SC ima dozvolu samo do tri i da dalje ne smije zbog susjeda. Krele je puko ko cvrčak.

- Šta ćemo sad? - pita cijeli istrzan.
- Idem doma, aj sa mnom.
- Amo dalje negdi!
- Di, jebote? Amo radije ostavit to droge za sutra pa se pošteno sjebat navečer i ispeglat i cilu nedilju.
- Ae može.

Dopilili do mene, a on odmah na stolu složio dvije lajne.

- Koji ti je kurac? - kažem - Nema jebene šanse!
- Daj, ne budi šupak!
- Ma odjebi, spava mi se, a i moram se dignit sutra do podne. Imam posla nekog.
- Ma ko te jebe. - reče, povuče obje lajne i sjedne pred komp.
- Šta ćeš sad? - pitam.
- Pisat mejl.
- Nisi normalan, ispast će ti sranje.
- Neće, sve imam pod kontrolom.
- To misle svi na spidu, debilčino!
- Ajde leć i odjebi od mene.
- Dobro, kome?
- Jednoj ženskoj.

Tu sam zavario od smijeha jer sam znao da će upravo napraviti neko svjetsko sranje, ali želio sam vidjeti kako će stvar završiti.
Bilo je četiri ujutro, ja sam počinjao spavati, a Krele pisati mejl.

A sad ide najjači dio. Sat me probudio u jedanaest, otvaram oči i pazi scene, Krele sjedi ispred monitora i - piše isti jebeni mejl. Gledam paketić sa spidom, prazan je.

- Krele! - kažem.

Prema meni se okreće spodoba ogromnih očiju, totalno izdeformirane majice, gol do struka, cijeli mokar i kaže

- Mmmmrghmen!
- Jebeš mi mater ako si ti normalan!!! - urlam - Srce će ti detonirat, idiote!
- Mmmmrhg!

Čovjek je od četiri ujutro do jedanaest pisao isti jebeni mejl i napisao, pazi sad, stranicu i po teksta.

- Mmmmrhgghh!
- NE razmin te kurca, idiote, samo tiskaš zrak kroz vilicu!!
- Mmmmmmrhhghhhhmmmm!
- Je, zakon! Jesi ga posla?
- Mmmhhrghh.
- Ajde piši u wordu odgovore, ne kužim te kurca.
- POSLAO GA PRIJE PET MINUTA, ZAKON JE MEJL!
- Kome?
- OVOJ CURI IZ FIRME.
- Kojoj?
- IMA JEDNA ŠTA MI JE NAPETA!
- Čekaj, priča si mi nešto o njoj. Pa ona ima tipa. I on radi s vama.
- ZABOLI ME!!!!!!

Nije bilo smisla da mu objašnjavam da je upravo napravio vrhunsko sranje pa sam mu samo uvalio pet tableta persena i srolao mu dva jointa od metra da dođe sebi i otišao.

Ostavio sam mu i broj od doktora Joke za slučaj da se počne osjećati poprilično zajebano. Čovjek nije bio normalan, pošmrkao je dva grama vrhunskog spida u samo šest sati bez da se micao s mjesta. Mislim, sjedio je, pisao mejl i šmrkao spid. I sad mu je ovaj rasturao mozak, srce i sve ostale organe. Totalno se izgubio.

Vratio sam se oko sedam. Ovaj je sjedio na fotelji, bila je upaljena televizija, ali on je fokusirano blesio u jednu točku. Totalno se zavida.

- Je li ti bolje?
- Aha. - jedva je izgovorio.
- Jesi išta spava?

Kimnuo je glavom.

- Super. Ae popij još tri persena pa možda i zaspeš večeras.

Popio je još tri persena, zapalili smo i počeli gledati neki film. Onda drugi. Ja sam zakljucao oko ponoći. Kad sam se probudio, ovaj je sjedio na istom mjestu i gledao u istu točku kao i sinoć samo su mu oči bile dosta manje, a vilica opuštenija.

- Jesi spava?
- Nisam.
- Ti nisi normalan, jebeš mi mater ako jesi.
- Ma pusti to, napravija san sranje.
- Kakvo?
- Pa s onim mejlom.
- Reci mi nešto šta ne znam.
- Čovječe, totalno sam zasra stvar.
- Ma briješ jer su te sad uvatili depra i tupilo. Šta? Skužit će da se zajebaješ.
- Pročitaj ga pa š vidit.

Otvorio sam taj mejl i pročitao ga. Stvarno je napravio sranje. Mejl je izgledao kao da su ga Petrarca i Clint Eastwood pisali zajedno. U smislu, ne mogu bez tebe, ubit ću se ako ne budemo zajedno, a dečku ću ti izvadit oči i napit mu se krvi.

- Krele, ti si totalni luđak! Žena će te zaobilazit u lukovima od pet metara.
- A tek u firmi koje će sranje ispast. Mislim, ako njemu pokaže. Tip mi je nekakav, kao, šef.

Tu sam počeo variti od smija, ali kad sam skužio u koliko se sranje ovaj stvarno uvalio, prestalo mi je biti smiješno. On je i dalje, totalno tupo blesio u istu točku. Trebalo je smisliti vađenje iz govana, ali to i nije bilo toliko jednostavno. Poslati joj mejl s nekom isprikom i reći da se previše zgazio, ne bi imalo smisla, samo bi ispao još veći luđak. Nazvati je i složit joj neku priču kako mu se frend zajebavao s mejlom, još manje. Ne bi popušila. Onda sam krenuo s pitanjima.

- Jesi joj to poslao na službeni ili privatni mejl?
- Na službeni.
- Zakon, moli boga da ga otvara samo u firmi.
- Je, samo tamo otvaramo te službene.
- Je li ih zaštićujete ili se odamah otvaraju u Autluku?
- Meni odmah.
- Ae, idemo ti do firme i pobrisat ćemo ga.
- Molim?
- Imaš ključ od firme?
- Nemam, uvik otvori ovaj njen.

Zovi ga, reci da hitno moraš obavit nešto, a da ti je riknija komp doma i da moraš u firmu.

- OK.

Nazvao tipa i dogovorio se s njim za pola sata. Došli do tipa u stan, a ova isto tamo. Zamalo sam riknuo od smijeha, ali trebalo je stvar elegantno izvest do kraja. Onda je Krelu samo odjednom oprala inteligencija, ili koncentracija na problem. Valjda od speeda. Uglavnom, odigrao je vrhunsku stvar.

- Je li ti imaš na kompu instalaciju xxxxxxx? (poprilično zajeban program čije ima običnim smrtnicima ne znači puno)
- Imam. - kaže ona.
- Meni je virus doma sve pomeo, a nemam instalaciju na svom kompu. Mogu ga spržit s tvog?
- Možeš, ali treba ti šifra za logirat se u windowse. Evo ti je.

Ovo je bilo prebrutalno, ali upalilo je. Mislim, osjećao sam se totalno kretenski, a istovremeno i tako jebeno pokvareno da sam čak na momente i uživao.

Došli smo u firmu i dalje je sve išlo rutinski. Otvorili smo joj mejl, našli taj njegov, uništili ga, ugasili komp i otišli. Krele je odahnuo. I dok smo tako išli doma, malo sam mozgao o svemu tome.

- Čekaj, Krele, potrošio si dva grama vrhunske spidare na pisanje mejla kojeg si kasnije izbrisao?
- Jebiga.
- Mislim, ovo šta ću ti sad reć nije vrijeđanje, nitit išta subjektivno, nego čisto činjenično stanje - Ti si totalni debil!

Nije ništa rekao. 

 Profil Denisa Lalića