"Praunuk Stjepana Radića" sjeo u auto i odnio pomoć u Doboj

Foto: Facebook

"BOK ljudi

Evo, stigoh doma. Dosta vas mi je pisalo još dok sam bio na putu, pa sam obećao da ću napisat nekakav izvještaj čim dođem i eto, sad ću ga napisat. Možda će bit blago nesuvisao jer sam poluretardiran od umora, a zahvaljujući činjenici da sam se do 2 ujutro borio s wordom i popušio bitku, a onda nisam mogao zaspat do 3 jednostavno zato kaj sam retard. No dobro.

Tužno je koliko se zapravo zakurac osjećaš nakon ovakve nekakve akcije. Da, bio si tamo i dao si nekim ljudima hrane, šampone i kaj smo već nosili, ali iskreno, kad bi imao čime napunit auto, išao bi odmah sutra opet. Zašto?

Gledajte, Doboj je relativno počišćen, stvarno je. Imam dojam da vojska ljudi dan i noć tamo čisti, razgrtava, odvozi, pere...nevjerojatno nešto ako se sjetim onih slika od prije dva dana na kojima izgleda kao grad zombija. I dalje bi za nečije standarde tako izgledao, ali skidam kapu svim volonterima iz drugih gradova i iz Doboja, a teram u kurac one ljude iz Doboja koje sam po putu vidio u birtijama kako piju pive i boli ih kurac za to kako je njihovim sugrađanima. To je toliko odvratno da se ne da riječima opisat. Ali takvih će uvijek bit, jer je to ljudski rod.

Doboj je tužan, ljudi. Ljudi su sjebani preko svake granice. Na prvom punktu na kojem smo bili, brijem da bi mi pojeli auto. Taj naš kompleks skupljanja stvari...mi smo furali stvari jednoj obitelji koja ima četvero djece, a oko auta se skupilo valjda dvadeset ljudi i maltene su grabali stvari iz auta, što samo po sebi ne bi bio problem da nisu pritom jedan drugom jebali mater jer ovaj drugi ima već doma šampon. Susjed susjeda mrzi jer ima šampon više. A realno, ovaj ima šampon više jer ima kompleks hrčka i osjeća se bolje jer ima šampon više, iako mu taj šampon ne treba. Malo sam vikao na njih i držao im govor. Mislim, koji će ti kurac četiri četkice za zube, ako vas je u kući dvoje? Daj susjedi jebene dvije četkice za zube. Daj susjedi pola šampona, ljudi, SKUPA ste u ovom.

Ali nema tu osjećaja zajedništva. Osjeća bijede je toliko jak, da se ti tužni siromašni ljudi mrze jer ovaj drugi ima malo više. A ti tihi i dragi ljudi nisu bili prvi pred autom. Nisu vikali daj meni daj meni, nisu grabali. A ja se nisam odmah snašao. Umjesto da ih postrojim u red, ja sam buljio u njih ko žaba u majmuna koji će ju netom silovat. Ako ne znate o čem pričam, youtubajte "monkey frog rape". Ti majmuni siluju sve pred sobom. I koze. Ozbiljno. Al žabe si spreme za poslije pod pazuh.

S jedne strane bi vikao na njih, s druge mi je iznimno žao jer nemoć stvara nevjerojatnu konfuziju i izvlači najgore iz ljudi. I vidiš da ti ljudi nemaju ništa, do te mjere da ih boli kaj nemaju četiri četkice za zube, iako im trebaju samo dvije. Razumijete koliko je to užasno? Da li ćemo se radi toga tuć i mrzit? Zbog neimanja? Naravno, uvijek će bit ljudi koji neće bit zadovoljni ni sa X5 i vilom na nekom otoku, ali ovo je stvarno previše. Previše je stavit ljude u tu situaciju. Previše je pustit ih da 8 sati čekaju pred prihvatnim centrom za kutiju paracetamola. Za kutiju koju si ja sad u roku 10 minute iz zajebancije kupim za 10 kuna u dežurnoj apoteci. Satima se čeka, ljudi, SATIMA. Na vrućem, bez vode, bez hrane, bez ikakve nade da će se nešto popraviti. A za to vrijeme radnici rade, ubijaju se od posla i vjerojatno ne znaju kad će stat.

Istovremeno sam sreo neke od najskromnijih ljudi na svijetu. Bilo im je maltene neugodno uzet stvari, majko milena. I onda se osjećaš posrano jer nisi bogat i jer nisi došao s kamionom. Jer nemaš još koji šampon, jer nemaš više vlažnih maramica, jer su ti na prvom punktu popalili sve konzerve graha, jer se nisi sjetio pelena za odrasle, jer nisi uzeo dovoljno konzervirane hrane, jer jebiga...bilo kaj. Nadovežite se. I gledam te neke komentare kak sam ja heroj i ljudina i slično i neugodno mi je. Nisam ja ljudina, nego su ljudi koji nisu išli - pičketine. Jedan auto smo danas vidjeli po putu da vozi nešto tamo. Jedan auto. Autocesta prazna.

A nije to toliko teško. Jedan dan vremena. Nešto malo novaca i truda, pa stvarno nije nekakva ultimativna pobjeda nad životom, pička mu materina. Koliko vremena provodimo radeć neke apsolutno nebitne stvari? Frajeri, da uračunamo drkanje pod aktivnosti, prodrkali ste u životu godine humanitarnog rada.

Drago mi je da sam bio, da sam ponio neke stvari i dao ih ljudima, iako su kap u moru onoga kaj im treba. Al baš kap u moru. Hvala svima kaj su uletili s lovom, oblekom, potrepštinama, hvala Ivis i Slavenu kaj su sinoć s nama na parkingu sortirali i popisivali stvari, hvala fantasy online portalu za valjda preko 100 pamučnih majica, za ostale ne znam opće dal žele da ih se spominje, pa za sad neću, ali dosta ljudi je pomoglo i stvarno vrh od vas. Dali smo fakat koliko smo mogli. E, ima jedan super moment.

Tekst se nastavlja ispod oglasa

Ima tamo jedan Gojko, onako, velik čovjek. I dajem ja sad njemu te majice, hlače, cipele, bez svega je ostao. I dajem ja njemu jednu majicu, malo mu je mala, al kaže on "dobra je, može, ajde". Gledamo ostale i naletim na neku sa eto, 12 crnaca repera gore il nešto, nisam dobro pogledao. Hiphop majica. I privlači ju on k sebi sa zadnje strane ne vidjevši print naprijed, govori "Vala, dobra je, taman" i nagne se da vidi print, vidi crnce, pogleda me i kaže "A neću, prevelika". Umro sam od smijeha u sebi, a nisam smio ništa reć tad. Dakle, VRH.

Mislim da smo 8 obitelji dostavili potrepštine + oni ljudi kod prvog punkta i ostatak robe, lijekova i obuće smo podijelili pred prihvatnim centrom. Tamo je strašno, ljudi, stvarno. Imam prijedlog.

Ajmo napravit malu karavanu za vikend. Ne zajebavam se. Napunit aute robom i ić redom do ljudi iz Doboja, Maglaja, još nekih mjesta koja su tako najebala i Obrenovca iako ne znam gdje su ti ljudi sada smješteni. No, ajmo ih nać. Na povratku bi da prođemo kroz Slavoniju i vidimo kaj se tam događa. Dakle, 2.5 dana bi bili prljavi, jadni i smrdljivi, ali ja vam velim da se isplati. Ako mi nećemo, NITKO neće. Boli me kurac za humanitarne kamione, vidio sam ljude u redovima koje ne puštaju kroz vrata prihvatilišta, a tamo se nalazi ta humanitarna pomoć. Ne vjerujem u to. Nadalje, sve stvari treba stavit u kutije i sortirat. Muška kutija, dječja kutija, ženska kutija, obiteljska kutija, roba. NIŠTA bez toga, NIŠTA. Bez toga samo dolazi do ratova i te scene ne želite vidjet, iako ćete ih se nagledat ako odlučite ić.

Ja ne mogu ić ako mi nešto ljudi ne da lovu da mogu ić, jer nemam više nikaj. Al dajem svoje vrijeme i puno dobre volje.
Ajmo napravit konvoj, zamislite da idete u Stubičke Toplice, al umjesto Bazena Doživljaja imate Prašinu Doživljaja, Ljude Bez Hrane Doživljaja i svašta. Treba im vaša pomoć, a doživljaj će vam bit neusporediv sa bilo čim. Jebeš obiteljske odmore. Ajmo njima napravit obiteljski dan di se mogu okupat. Obrijat. Pojest nekaj. Brijao sam da ne kupujemo hranu u Hr, nego da idemo do najbližih gradova u Bosni, jer je tamo roba puno jeftinija nego kod nas, isto tako i sa Srbijom. What say you?

Nadalje, Dragana i Olivera, žene koje su nas vodale okolo čitav dan po suncu i užasu, a Olivera je k tome u osmom mjesecu trudnoće sa četvrtim djetetom. I nosi okolo humanitarnu pomoć dok one pičke na brdu piju pive. Pa ti vidi ko je frajer tu. Cure, hvala vam najviše na svijetu, nevjerojatne ste.

I ja bi sad napravio karavanu od 30 auta da je moguće. I jebeš potrošeno gorivo, koliko smo ga potrošili vozikajuć se besciljno il bivajuć indolentni? Upravo tako. Al što nas više ide, to smo jači. Što nas više odluči ić, to će više ljudi pratit. Ajmo napravit razliku, ljudi. Stvarno, ak mi nećemo, nitko neće.

I btw, na povratku sam se sjetio da sam odrastao i proveo prvih 12 godina života u Dobojskoj 13. Kuiš ti. A ulica pored zvala se Maglajska. Tog sam se UPRAVO sjetio. Nisam spavao baš, možda me zato sad to toliko šokira. Eto. Odite sa mnom. Nek nas ide puno. Ajde.

Edit: Neki će pitat zašto nemam fotke. Sad ću vam reć. Prvo, fotke grada ste već vidjeli, to nije bilo smisleno fotkat. A snimat i fotkat ljude koji se u potpunoj bijedi trgaju za minimalnu pomoć je u najmanju ruku deplasirano. Nismo u zoološkom vrtu i ne bi si oprostio da idem tak nekaj odvratno radit.

I edit broj 2: Jako bi se zahvalio Perici, bez kojeg brijem da se ovo ne bi dogodilo, on je prvi predložio da onaj koncert napravimo "za podvodnu ekipu", a od toga je sve krenulo. Perica

Preuzeto s Facebook profila Stjepana Krznarića.

Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?
Učitavanje komentara