DA NAJPRIJE riješimo stvar s onim novinama. Došao u redakciju, a ekipa već napravila prvi broj. Novine ispale sasvim OK. Tako da zapravo nemam šta raditi. Samo zujim po gradu, a sve beneficije ostale.

Tako da sam jedini gost najluksuznijeg hotela u okolici (otvara se dogodine), s dovoljno love i hrpom slobodnog vremena. Istina, na momente se osjećam sasvim beskorisno, ali nisam tip koji bi se žalio na takvo stanje stvari. Baš mi je nekako super bit sasvim beskoristan.

Dobro, priznajem, nisam potpuno beskoristan. Naime, u redakciji tih lokalnih novina su mi dali poprilično zanimljiv zadatak. Trebam napisati reportažu s dva lokalna derneka. Prvi je Večer poljoprivrednika u jednom selu na brdu iznad Gradića, a drugi o Pučkoj fešti uz vola na ražnju u jednom selu na drugom brdu iznad Grada.

U međuvremenu sam, kao što rekoh, apsolutno beskoristan. Pokušat ću vam dočarati kako se to biva beskoristan u malom dalmatinskom kafiću.

Budi me "Clint Eastwood" by Gorillaz oko podne.

Ajm hepi, ajm filin gled.
Aj gad sanšajn in bek.
Ajm jusles, bat not for long,
d fjuča iz kamin on, iz kamin on, iz kamin on…..

Onda iziđem na balkon hotel s kojeg mi puca … pogled na cijeli grad i bližu okolicu. Razbacam pogled okolo, rastegnem se, promrmljam "Život je lijep!", otuširam se pa pogledam mobitel da vidim je li stiglo šta od sinoć.

Tu lagano popizdim. Sad ću vam i objasniti zašto. Naime, The Girl od prošlog ljeta nikako da se pomiri s činjenicom da mi ne pada na pamet nalazit se s njom dokazujući time da je Pintarić kad je napisao "Ženski mozak počinje ondje gdje prestaje logika" možda čak bio i u pravu.

I žena, fakat, uporna. Kad je skopčala da se stvarno neću javit počela s provokacijima tipa "Šupak si. Bojiš se batina. Pičkice." i tako dalje. Kao, ja sam dežurna pičoka u ovom gradu i nema šanse da netko odustane od mene osim ako mi se ne boji dečka. Ljudi, nemojte se smijat, ovo je istina.

Nakon toga odem na kavu čitati novine. Tu, naravno, nalećem na rođaka. Prvih desetak minuta tupimo svak u svoju točku, ispijamo tu kavu. Nekad i popričamo. Tema je najčešće suprotni spol. A kako nema smisla pričati o tome, tako nema smisla ni pisati. Pa neću.

Uglavnom, cijelo ljeto Rođak i ja pričamo uglavnom o ženama. Pokušavamo doći do nekih zaključaka i skužiti neke stvari. A to je nemoguće, bilo da se radi o njegovom radikalnom pristupu "Kurbetine, jeba jin pas mater!" ili mom "Ma nemoj tako, triba znat s njima."

Ljeti je genijalno razmišljati o ženskom rodu. Kao da razmišljaš o smislu života. Nećeš doći ni do kakvog zaključka, a proći će ti vrijeme.

- Rođak, imam dva problema. – počinjem.
- Ne postoje problemi, samo situacije. – kaže Rođak.
- Dobro, imam dvi situacije.
- Reci.
- Zajebava me ona od prošloga lita, a tip joj je malo zajeban. Kužiš, ona oće isprovocirat fajt.
- A drugi?
- Nemamo dima.
- To prvo je pizdarija, ali ovog drugog moramo rješit.
- Kako misliš pizdarija, cilu godinu se zajebajen s njon i s njin i ti kažeš da je to pizdarija.
- Dobro, jebate, rješit ćemo i to usput.
- Kako misliš usput?
- Vidit ćeš.

Sjedam u auto i krećemo u potragu. Vozamo se uličicama u potrazi za dimom. Nigdje nikoga. Spuštamo se prema plaži.

Tamo u kafiću nalećemo na lika i rješavamo drugu situaciju. Dan samo šta nije počeo. Počinjem rolati već u autu. Izlazimo s plaže, a iz suprotnog smjera dolaze The Girl & The Tip. Uličica je uska. Rođak uleće autom tako da se ne možemo mimoći. Počinje druga situacija. Gledam nju, panično zatvara prozor. Čujem njega, urla: "Otvaraj!" Vidim im laganu paranoju na licu. Meni dim pada po sicu.

Rođak je samo zaurlao kroz prozor.

- Šta je!?
- Ništa. Ništa. – odgovorio je tip.
- I ja mislin. – zaključio je Rođak i nastavio voziti kao da se ništa nije dogodilo.

Minu kasnije zvoni mu mobitel. Zove The Tip. Daje meni da se javim. Javljam se, ovaj prekida.

- Eto ga, rješena situacija. – kaže ovaj mrtav-hladan.
- Čekaj, ti si sranje s kojim se ja jeben godinu dana rješio s jednim "Šta je?!"
- Pa e. A kako bi ti to?
- Neman pojma. Glup san.
- Di ćemo?
- Neman pojma. Reci.
- Plaža.
- Amo.

Palim đoku. Palim radio. Otamo se javlja TBF kao naručen.

Ništa mi neće ovi dan pokvarit.
Nikakvi crnjaci, ni glupe stvari.

Kako mi je rođak, kao što sam rekao, slobodni penjač i ovisnik o adrenalinu to i pojam plaža doživljava drukčije od običnih smrtnika. Parkiramo se na nekoj stinčini s koje se do mora može ili skokom s pet metara visine ili alpinističkim spuštanjem. Naduvan, ne znaš šta je gore.

Uspio se nekako dokopati mora i tu je počela čista hedonija. Bolesno dobro. U tom momentu je Hrvatska stvarno postala raj na zemlji. Naduvan plutaš na leđima, gledaš žene po plaži i par paraglajdera kako izvode akrobacije. TBF dolazi iz daljine, miksa se s morskim šumovima i žamorom plaže.

Ništa mi neće ovi dan pokvrit.
Nikakvi crnjaci, ni glupe stvari.

Odlazimo s "plaže" nakon sat vremena. Apsolutno krepani.

- Di ćemo večeras? – pita.
- Ja moran na neki seoski dernek, pisat reportažu.
- Iden i ja, javi mi se oko devet.
- OK.

Do devet opet spavam. Budim se. Tuširam se. Opet izlazim na balkon, grad pali svjetla. Provjeravm mobitel. Nema poruka, situacija je rješena. Život je lijep. Hrvatska je raj na zemlji.

Seoski dernek je bio tako genijalan da je šteta uvaljivat ga u par rečenica. O njemu više naknadno. Reći ću samo da su nas na ulazu dočekala dva tovara i dva tipa, svaki na svom traktoru marke Tomo Vinković kako naplaćuju upad.

denis_lalic@yahoo.com