Jo Nesbø: Prdoprah doktora Proktora (13.)

Ilustracije: Per Dybvig 

Trinaesto poglavlje: Savršen dan?

MRVA I LISA plesali su na putu od škole do kuće. Dan je bio savršen. Počeo je tako što su Truls i Trym pojeli prdonautski prah koji ih je lansirao nebu pod oblake, a nastavio se tako što su sada svi željeli biti Mrvini i Lisini prijatelji. Čak je i gospođa Strobe bila neobično dobrog raspoloženja i kada je Mrva ponudio jedan iz palete svojih neuobičajenih odgovora, smijala se tako jako da su joj se oči napunile suzama. Zatim ga je pogladila po kosi i zaključila kako je neobično da je u toj glavi pohranjeno toliko čudesa. 
 
A ovoga poslijepodneva, Lisa, Mrva i Doktor Proktor trebali su prodati još prdopraha, pronaći još više prijatelja i jesti još više pudinga. I zatim samo čekati Dan nezavisnosti. Tako da nije bilo uopće čudno što su plesali. Jer, što je moglo poći po zlu?
 
Ništa, pomislio je Mrva.
 
Ništa, pomislila je Lisa.
 
Zato se nisu nimalo zabrinuli kada su primijetili policijski automobil parkiran u Topovskoj ulici. 
 
– Vidimo se popodne – procvrkutala je Lisa. 
 
– Naravski – dobacio je Mrva i doslovce odskakutao do ulaznih vrata.
 
Otrčao je uz stube, otvorio vrata i spremao se ući kad je krajičkom oka spazio kako neki ljudi gaze kroz visoku travu prema ulaznim vratima Doktora Proktora. Bila su to dvojica brkatih muškaraca u 
policijskim uniformama. Brkovi jednog od njih Mrvu su podsjećali na morža, a drugi je imao nekakve drukčije, uvijene. Obojica su djelovala vrlo odlučno. Za tili čas iz kuće su iznijeli Doktora Proktora držeći ga svaki s jedne strane. Proktor se opirao, mahao rukama i djelovao vrlo uznemireno.
 
 
– Stanite! – zaurlao je Mrva, skačući preko ograde i trčeći prema njima. – Stanite! U ime zakona! – 
Mrvi je to jedino palo na pamet. Policajci su zastali i okrenuli se prema dječaku. 
 
– Mi smo zakon – rekao je Gospodin Morž. – Ne ti. 
 
– Dobro, što se ovdje događa? – pitao je Mrva. – Što želite učiniti s doktorom? 
 
– Prekršio je zakon – rekao je Gospodin Uvijeni Brk. – A mi u policiji takve stvari ne doživljavamo 
baš olako i neozbiljno. 
 
Doktor je zastenjao. – Tvrde da sam prodavao smrtonosni prah djeci u susjedstvu. Kao da bi Prdoprah Doktora Proktora mogao ikome nauditi!
 
Dvojica policajaca pratila su profesora preko njegova dvorišta prema parkiranom policijskom automobilu. Mrva je trčao za njima. 
 
– Čekajte! Čekaaajte – vikao je Mrva. – Tko to kaže da je Prdoprah Doktora Proktora opasan? 
 
– Otac dvojice dječaka koji su lansirani u nebesa zbog tog vašeg prokletog praha – rekao je Gospodin Morž, otvarajući stražnja vrata automobila Doktoru Proktoru. 
 
– Nazvao nas je i rekao da moramo uhititi tog ludog profesora. I naravno, on je u pravu. Lansirati 
djecu tek tako u zrak… Pazite glavu, doktore. 
 
– Idi kući i pojedi večeru, Mrva – rekao mu je Doktor Proktor, saginjući glavu i sjedajući u patrolni policijski automobil. – Riješit ću ja ovaj nesporazum u policijskoj postaji.
 
Ali Mrva nije želio odustati. – Kakvi tupsoni! Doktor Proktor im nije dao prah koji ih je lansirao u 
Tekst se nastavlja ispod oglasa
hrastovu krošnju! 
 
– Tup-što? – pitao je osorno Gospodin Uvijeni Brk. 
 
– Pa onda, tko im je dao taj prah? – pitao je Gospodin Morž. 
 
– Ja – rekao je Mrva odlučno, stao pred njih i podbočio se rukama o majušne svoje bokove. 
 
Prvo su dvojica policajaca pogledala Mrvu pa jedan drugoga. A onda su se obojica počela smijati. 
 
– Ho, ho, ho. Tako maleni, sitni dečko kao što si ti? – smijao se Gospodin Uvijeni Brk. – Trebali bismo vjerovati da je mala mrvica kao što si ti imala nešto s tako ozbiljnim zločinom? 
 
– Ha… Čujte… – počeo je Mrva, napuhujući se kao žabac. – Da ste me kojim slučajem slušali, onda bi ti vaši bistri policijski mozgovi primijetili da sam rekao da ih je prah lansirao na hrastovo drvo. 
 
Niste dosad ni spomenuli drvo. Pa onda objasnite vi meni, kako bih ja uopće mogao znati za hrastovo drvo ako s tim zločinom nemam nikakve veze? Ha? 
 
– Hm – rekao je Gospodin Morž pa odignuo svoju policijsku kapu kako bi se mogao počeškati po svojoj ćeli ispod kape. 
 
– Imaš pravo. Kako si ti to znao? 
 
– Pa zato što vam govorim što se dogodilo! – siktao je Mrva. 
 
– Ja sam taj koji im je prodao prah. I to ne onaj obični, bezopasni prah koji prodaje Doktor Proktor. O ne, ne, gospodo draga… 
 
Mrva je duboko udahnuo i počeo vrlo dugačkom rečenicom: 
 
– Dakle. Prodao sam im Prdonautski prah Doktora Proktora, iako je doktor odlučio da taj prah treba biti prodan isključivo NASA-i i to zato što je taj prah posebna hipereksplozivna formula koju mogu konzumirati u malim dozama samo ljudi koji su prošli barem četiri godine astronautske obuke, a čak i oni moraju pritom nositi zaštitu i biti pod nadzorom barem dviju odraslih osoba!
 
Dok im je Mrva to recitirao, postajao je sve ljući i ljući, i sada je već skakao na mjestu kako bi ga bolje vidjeli i čuli. 
 
– Hm – rekao je Gospodin Uvijeni Brk. – A tko je napravio taj… hm, prdonautski prah? 
 
– Ja – čulo se kako je iz automobila uzdahnuo Doktor Proktor. 
 
– Ali, ja sam kriv što su ga se Truls i Trym dočepali – rekao je Mrva. 
 
– Hm – rekao je Gospodin Morž. – Iz svega ovog, ne vidim drugog rješenja nego da vas uhitim obojicu. Što ti misliš? 
 
– Slažem se – rekao je Gospodin Uvijeni Brk. I tako su i Doktor Proktor i Mrva uhićeni na dan koji je, do tog trenutka, izgledao potpuno savršeno. 
 
 
Nova poglavlja ovog senzacionalnog dječjeg besteselera kojeg vam je omogućio Fokus čitajte ponedjeljkom i petkom u 19 sati u rubrici Mame.
Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?
Učitavanje komentara