...iILI GDJE JE nestala empatija među ljudima? Velika subota, večer prije Uskrsa. Oko 19 sati sam s Bubijem išla kratko prošetati Peseka i kupiti kruh dok je Baka čuvala Bubicu. Iza naše zgrade na križanju je do nas došao još jedan pesek. Mislila sam da je sa gospođom koja je bila uz njega, ali sam uskoro skužila da nije i da je sam. Nije imao ogrlicu, ali je bio jako dobroćudan. Okretala sam se da vidim ima li koga pored njega, ali nije bilo. Krenuo je preko križanja na drugu stranu ceste, no na sredini se okrenuo i vratio blizu nas. Tada sam skinula lajnu s našeg Peseka i zavezala njemu oko vrata s namjerom da ga odvedem k veterinaru da mu očita čip. Uvijek se stavim u situaciju kako bi meni bilo da se naš Pesek negdje izgubi, ali i u situaciju da ako nekom treba pomoći, pomogni. Kako smo izašli na, predviđenih, 15 minuta, nisam uzela mobitel sa sobom. Nisam znala da li veterinar u kvartu radi, ali kako nije baš blizu nisam htjela gubiti vrijeme i ići provjeravati, posebno jer je Bubi bio sa mnom, a doma je bila Bubica koju je uskoro trebali nahraniti. Pa sam odlučila zamoliti nekog usput da mi posudi mobitel da nazovem i pitam da li još rade. 
 

Dvije djevojke na klupi, procjena oko 20-ak godina:
 

„Cure bok, trebam pomoć, imate li možda smartphone?“

„Ne, nemamo.“

 

Ok, ajmo dalje. Gospodin procjena oko 40-ak godina.
 

„Dobra večer, trebam pomoć, imate li možda malo vremena?“

„Ne, žurim.“ ...i ode.

 

Nakon par metara još jedan mladi dečko, procjena oko 30-ak godina.
 

„Oprosti, jel ti se jako žuri, trebam pomoć.“

„Sorry, jako mi se žuri.“

 

Ovo je već postalo neugodno... Došli smo do Lidla pa sam odlučila zavezati izgubljenog peseka za ogradu i ostaviti našeg Peseka kod njega dok kupim kruh. Ali izgubljeni pesek nije htio biti miran kad je bio zavezan. Trebala mi je pomoć da ga netko samo pričuva na 5 minuta dok ja uđem unutra i kupim kruh. 
 

Taman je dolazila mlada curka, procjena oko 20-ak godina.
 

„Oprosti bok, da li bi mi mogla pomoći?

„Sorry, jako žurim.“

 

Sljedeći dečko, dolazi iz garaže. Procjena oko 30-ak godina.
 

„Oprosti, znam da ti se žuri, ali trebam pomoć na 5 minuta.“

„Ne mogu, žurim se.“

 

Već sam bila na rubu plača. Onda je izašao jedan dečko iz Lidla, oko 20-ak godina:
 

„Oprosti, možeš li mi MOLIM TE pomoći, samo na 5 minuta?“

„Sorry, žurim.“
 

I tu sam se rasplakala. Jednostavno nisam mogla vjerovati da mi NITKO ne želi pomoći. Nitko nema 5 minuta vremena da pomogne osobi u nevolji. Ja sam pronašla peseka i trebala sam pomoć da ga pričuvaju dok kupim kruh – hej, 5 minuta, ok, nije neki veliki problem, ali moglo je biti ne znam kaj. Bili smo Bubi, 2 peseka i ja. Mogla sam konačno skupiti snage i otići od muža koje me tuče i koji tuče moje dijete. Mogla sam imati muža koji se napio i izbacio mene i dijete van kuće. Mogla sam pronaći izgubljeno dijete i zamoliti za pomoć... Moglo je biti sto stvari. Meni NITKO nije htio pomoći. Da se razumijemo, ne izgledam kao Romkinja (uz dužno poštovanje) pa da su ljudi mislili da žicam, nisam obučena kao klošar i moje dijete ne izgleda kao da je gladno. Razumijem da nam je svima već puna kapa prosjaka, ali kako sam u prošloj kolumni napisala – oprezno s predrasudama. Ja sam trebala pomoć i meni nitko nije htio pomoći. Nitko nije stao na minutu da me pita „Kaj se desilo?“ i to me slomilo. Slomila me spoznaja da odgajam svoje dijete na način da pomogne uvijek svima u kakvoj god se situaciji nalazi, ali da njemu u obrnutoj situaciji nitko neće pomoći. Naravno, da je bio splet okolnosti. U tom trenutku kad sam se rasplakala, izašla je jedna gospođa, procjena oko 35-40 godina i pitala me što se dogodilo. Rekla sam joj da samo trebam nekog tko će mi na 5 minuta pričuvati peseka kojeg sam našla dok ne kupim kruh. I rekla je „Naravno, daj mi lajnu i ja ću biti uz njega.“ Bubi i ja smo ušli, kupili kruh i izašli – 5 minuta. Bila sam joj toliko zahvalna da mi je bilo bed tražiti ju mobitel. Zahvalila sam joj se i krenula prema doma. Na to je došao jedan mladi dečko, procjena 30-ak godina:
 

„Oprosti, jel' ti se jako žuri? Trebala bih pomoć.“

„Žuri mi se, ali reci.“
 

„Pronašla sam ovog peseka i sad ga vodim na očitanje čipa, ali samo moram provjeriti da li veterinar radi. Nisam uzela mobitel jer sam izašla s djetetom i svojim pesekom na 15 minuta. Jel bi mogao samo uguglati veterinara i broj? MOLIM TE, nitko mi ne želi pomoći.“

 

I pomogao mi je. Žurilo mu se, nije bio baš happy, ali pomogao mi je. I hvala mu na tome. Nažalost veterinar u mojem kvartu više nije radio pa sam otišla doma, s Bubijem i 2 peseka, uzela mobitel i nazvala susjeda koji je veterinar da ga pitam koji veterinar sada (subota navečer prije Uskrsa) ima čitač čipa. Rekao je da je njegova djevojka (koja je isto veterinar) još uvijek u ambulanti i neka odem tamo. Ostavila sam svog peseka doma, provjerila da li je Bubica ok, uzela Bubija i izgubljenog peseka i otišli smo s autom do veterinara. Pesek je bio jako, jako dobar, jako dobroćudan, divan. Sigurno je nečiji. Putem do ambulante sam sama sebi mantrala „Samo da ima čip, samo da ima čip, samo da ima čip.“ Kako je moj Pesek udomljen, totalno sam za udomljavanje pasa i trudim se svom snagom ljudima promijeniti svijest i ukazati na prednosti udomljavanja. Spasiš život i uštediš novce – u pet riječi. Došli smo do ambulante, dali peseku jesti, ali nije htio, samo je puno pio. Nažalost nije imao čip... Ali bio je nečiji, sigurno je bio nečiji i netko ga je ostavio. Nekome je bio super i onda mu je prestao biti super pa ga je ostavio na cesti da luta. 
 

Da li se čudim? Više ne. U svijetu gdje čovjek nema 5 minuta vremena da zastane i pomogne osobi koja moli za pomoć, nije čudno da ljudi ostave svoje ljubimce na cesti. Neki ostave i djecu. Kako roditelj može ostaviti svoje dijete? Nikada mi to neće biti jasno. Pomogni kad možeš, nikad ne znaš kad ćeš biti u obrnutoj situaciji. Okreni se oko sebe, imaš pet minuta. Budi čovjek i nauči svoje dijete da bude čovjek! Na djeci svijet ostaje, a oni uče ono što vide...