TORCIDA danas slavi 70. obljetnicu postojanja. Najstarija navijačka skupina u Europi u ovih je 70 godina uvijek bila nevjerojatna potpora Hajduku, ponekad i njegov veliki uteg, ali definitivno neizostavni dio folklora, kako na Starom placu tako i na Poljudu.

Povodom Torcidinog rođendana, u suradnji s YugoPapirom prisjećamo se velikog intervjua koji je u veljači 1986., na 75. rođendan Hajduka, legendarni Miljenko Smoje dao Jovi Vukeliću iz časopisa Tempo.

Smoje je objasnio otkud takva nevjerojatna povezanost splitskoga kluba i građana, koji su se prilijevali u Split iz okolnih krajeva i u Hajduku pronalazili osjećaj pripadnosti. Iz intervjua vidimo i koliko je već u, danas davnim osamdesetima, poslovna i financijska strana nogometa izgurala romantiku koju je Smoje opisivao kroz Velo misto. Radi autentičnosti, njegove smo odgovore ostavili u izvornom obliku.

SPLITSKI Hajduk slavi veliki jubilej - 75 godina postojanja. U gradu pod Marjanom uveliko se vrše posljednje pripreme za raskošno slavlje kojem će 13. veljače prisustvovati svi živi asovi Hajduka. Slobodna Dalmacija već nekoliko tjedana provodi zanimljivu anketu u kojoj njeni čitatelji, bivši nogometaši i dužnosnici Bijelih biraju idealnu momčad Hajduka svih vremena. I dok Split ovih dana bruji od rasprave tko je bolji na desnom krilu, Zlatko Vujović ili Žungul, a tko bolja polušpica, Frane Matošić ili Slišković, u restoranu Adriana na Rivi, svakog dana do podne, za velikim stolom u sredini sjedi legendarni kroničar Splita i Hajduka. Miljenko Smoje čita novine, pije kavu i lozu, puši, piše i ćakula...

Šjor Smoje, što ima novo u Hajduku?

Ne znan ti ja ništa. Svak misli da ja sve znan, a ja grem samo na koju utakmicu...

Hajduk je jedinstven fenomen. Od samog osnivanja predstavljao je simbol dalmatinskog prkosa, vjerovanja da su najbolji...

Ajduk je jedan čudan tim. Ja uvik govorin: jemaš judi koje srećeš svaki dan a ne zapažaš ih, ne pripoznaješ ih. Jemaš tako i klubova bez boje i mirisa. Ajduk nije takav. To je klub koji je i nasta u jednoj čudnoj atmosferi: rodija se iz borbe protiv talijanštine, autonomaštva, nasta je iz jednog prkosa. U toj posebnoj atmosferi koja je vladala od samog početka, kada su športski centri bili samo u Beogradu i Zagrebu, odjedanput je iskrsa jedan mali klub iz duboke provincije, iz gradića koji je onda ima dvaest ijad stanovnika... gotovo sela, još zapuštenog!

Odjedanput se Ajduk počne tuć sa velikima u balunu. Zato san ja uvik sa posebnim gušton pratija uspjehe klubova iz malih mista. Kad me pitadu za koga bi najviše volija da bude prvi posli Ajduka -  onda su to Vinkovci, Mostar, Kruševac... Razumiš, klub iz maloga športskoga centra triba da se dokazuje. Zato smo se svi mi Splićani stopili sa Ajdukom, sa tin našim malim mistom.

Evo, još o fenomenu Ajduka. Recimo, Split je danas veliko misto, nije više malo, ali posta je veliko misto sa tim mehaničkim prilivom - di se spuštaju ti judi iz okolni mista, iz Bosne, Dalmatinske zagore, i to se spuštaju doli masovno. Slobodno mogu reć da su to izgubljeni judi: oni se odjednom nađu na gradskom asfaltu, u jednoj urbaniziranoj sredini - neprilagođeni. Onda jin je prva skala da se stopidu sa gradom i novom sredinom, da dojdu na plac i nađu grupu s kojon će skupa drukat. Oni se oćedu osićat ka dil grada.

Ta koheziona moć Ajduka je čudovišna. Baš zbog tog moćnog, strašnog mehaničkog prirasta Splita, koji je za četrdeset godin narasta šest puta, važno je osnivanje što većeg broja športskih klubova di će se onda ovi došljaci uključit u rad. To je jako važna stvar. Došljaci tu nađu drugove, prijatelje. Onda došljak više ne luta ka vuk po gradskim ulican, ne razbija, ne lumpa, ne tuče se. On nalazi krug judi di se podvrgava disciplini i traži svoj smisao.

Nisu bili, piši, pizde oni koji su u starin vrimenima osnivali bratovštine. Te bratovštine di je novajlija postaja član, drug, di se učlanjava, omogućavale su mu da jema svoj provod, svoje jude, svoje fešte, svoj sprovod. Postava je dil grada. A danas se ne može više postavat građanin grada priko bratovština, nego jedino priko športskih klubova, športa.

U toj prvoj fazi, kad mu je sve nejasno, došljak priko Ajduka nalazi sebe, grad mu postaje sve bliži. Evo, za ove dane je karakteristično da je Slobodna Dalmacija raspisala anketu za najbolju momčad Ajduka u njegovoj ciloj istoriji. U ovoj anketi učestvuju masovno svi judi: od univerzitetskih profešura do zanatlija, brijača, konobara. Ako nekog ne uzmiš u obzir, on sam dojde i traži novinare i dade svoje mišljenje o Ajduku. Svi oće da glasadu.

Da vidiš kroz ovo i jednu drugu interesantnu stvar. Mladi judi, koji imaju dvaes godin, uvrštaju u idealnu momčad one igrače koji su igrali balun pri pedeset godin, koje nisu nikako mogli vidit. Gospe ti, a ni njiov otac ji ni moga vidit! A ipak pretendiraju na to da znadu koja je Ajdukova najbolja jedanaestorica. Svrstaju Franu Matošiča, Kragića... Eto, tako se legenda o tin imenima širi... Ti judi side s njima po kavanama, ali ne znadu ko su. Sve to govori o Ajduku ka simbolu otpora, nečeg novog, šta je on od samog početka značija.

Ajduk - simbol Splita

Ima li u Hajduku i ljudima koji su u njemu i oko njega još one velike ljubavi i vatre?

Svi stari Splićani su krvno vezani za Ajduka. Sad se oni nadmetaju ko je više da Ajduku. Neki su pri pedeset godin pozajmili Ajduku pineze, skupljali se pinezi da momčad može odit u Zagreb, drugi su na igralište gradili baraku, davali razne poklone. Kroz ovih sedandeset i pet godin je stvoreno pustih i pustih generacija Ajdukovih igrača. Kad bi se skupilo cilo to društvo i kad bi svi igrači Ajdukovi došli na počasnu ložu i svak dobija svoje misto, onda ne bi ni bilo počasne tribine. Od svih tih Ajdukovih zaslužnih igrača imali su pravo u loži siditi samo Frane Matošić i Vukas. Sada sidi samo Frane... od igrača!

Cili se Split izmiša sa tin Ajdukom. Svi smo mi nešto radili za Ajduka, svi smo mi nešto davali i dajemo Ajduku. Razumiš ti to... Ka šta si ranije bija član bratovštine, tako je nasta novi simbol Splita - Ajduk! Pored starih simbola - Marjana, Škvera (brodogradilišta), Dioklecijanove palače - to je bija i osta Ajduk.

Kad se čulo litos da gori Marjan, cili Split se trka gasit Marjan. Tako se događa i kad se nešto loše dogodi Ajduku. Svi skaču! To su simboli grada koji traju! Privrženost Ajduku i dalje traje, doduše nešto se izminila, ali o tome kasnije. Nekada su Otočani, ne samo Bračani, dolazili brodima, iskićenim gajetama na barkama i onda je plac bija znatno bliže moru, a sad se udaljija. Ovi novi (Poljud) se je nekako atletskom stazom odvojija - izgubilo se od prisne atmosfere. Sad je sve zvaničnije, monumentalnije, suvremenije...

Koliko u svemu tome igra ulogu rivalitet između Hajduka i Crvene zvezde, Dinama, Partizana...

Jesan ti reka, sve je počelo ka nadmetanje maloga mista sa velikim mistima, sa velikim centrima. Prvi rivalitet je bija: ko je najbolji u Dalmaciji, pa onda - ko je najbolji u Rvatskoj, pa kasnije u -  Jugoslaviji. Evo, Splićanima strašno smeta kada Rika (Rijeka) zaigra malo bolje, kad zapliva jače, pa ih počnu zvat "Majstori s mora". Onda Splićani popizde: "Kakvi oni, majstori s mora?"

Vikovni je to rivalitet otkad je Ajduka kontra starom Građanskome, današnjem Dinamu, a posli rata i sa Zvizdom. Ipak, Ajduk ima samo dvi velike utakmice u godini, dva derbija: prvi je Dinamo - Ajduk u Maksimiru, a drugi je Ajduk - Zvizda u Splitu. U svim vrimenima je tako bilo i ostaće tako...

Jeste li ikada pomislili da budete u upravi Hajduka ili direktor kluba?

Ma si ti lud čovik!

Zašto ne?

Mene su digod konzultirali, zvali, tražili savjete... Pazi, ipak ti judi koji vode klub moradu putovat, poć u klub često. Karakteristično je da u starim vrimenima Ajduk prvi put putova na turneju u Južnu Ameriku na misec-dva dana i da nisu nikako mogli nać vodstvo puta. Ti advokati, liječnici, zubari, trgovci... iz uprave nisu mogli napustit svoj posal toliko dana. Osićali su odgovornost, bilo im je teško ostavit posal.

A sad kad se ide van jema ih uvik milijun koji bi napustili radna mista u ministarstvu, komitetu, poduzeću... Svi oni rado napuštaju svoj posal. Čak vole da idu i na pripreme petnaes dani. A ja san uvik bija vezan za svoje rubrike, bija san svoj čovik i nikad nisan moga to ni pomislit. Šta san bija sve sa Ajdukom? Jedan dan u Novi Sad, jedan dan u Sarajevo. I gotovo! A svakako je s Ajdukom lipo i lagodno putovat...

Hajduk ima više od 32 tisuće registriranih članova, daleko više od ostalih klubova Velike četvorke...

To je zato što je to najduža tradicija, najstarija momčad, koja se nikad nije šporkala, nikad igrala sa okupatorom. Kad san snima "Velo misto" diga san Ajduka u nebo i reka: "Da je Ajduk odigra jednu jedinu utakmicu za vrime okupacije, ja prvi ne bi bija Ajdukovac." Ajduk se rastavija časno sa okupacijon, pošteno je proživija cili svoj dosadašnji vik...

Hoće li eventualni uspjeh Hajduka u Kupu UEFA donijeti nešto novo?

Ako napravidu veliki rezultat, a za nas je veliki rezultat da bar igramo u finale, to bi donilo novi kvalitet, postrek, a nova bi bila i dimenzija "bilih".

Umisto ljubavi - dolari!

Kako izgleda živjeti u Splitu kad se već sada zna da Hajduk ove sezone ne može biti prvak države?

Nesporno je da mi jemamo najbolju momčad u zemlji, da Bili imadu pet-šest igrači evropskog formata. Na domaćem planu Ajduk igra slabije, utakmice su mu bezvoljne, osobito doma, na Poljudu. Mi nemamo upravu da bi osvojili prvo misto. Tako govoridu.

A tu su ti i ta trvenja u klubu. Da bi osvojija prvo misto treba da se angažiraju judi iz uprave!?! To je ono što je sad mutno u jugoslavenskom fuzbalu, ono što je gadljivo, pa ispada: nemamo spretnu upravu, jer niko ne radi sa sucima, sudi se kontra Ajduka. I sad ta uprava Ajduka koja ne zna obrađivat suce - to je, kod nas, loša uprava! A to ni normalno.

Inače, naše suđenje je najgore. Igrač kod nas uopće nije zaštićen, ugrožen je. U svitu se zna šta je faul, šta jedanaesterac, šta žuti karton i tu nima greške. A kod nas sudac čuva samo svoj autoritet i devedeset posto dobivenih kartona igrači ka fol zasluže zbog prigovora sucima zato što ih ovi ne štite. Sa sadašnjim suđenjem ne možemo očekivat ozdravljenje našeg fuzbala, najslabiji elemenat našega baluna su - suci!

A opet, s druge strane, ove godine idu nam ća, vani nekoliko igrača i, normalno, čuvadu se noge za junske prodaje u milijunima maraka i dolara. Razumiš, oni će se svojski spremit za igrat u Milanu, Parizu, Londonu... a neće se spremat za igrat u Titograd, Zenicu, Vinkovce... da tamo prime udarce.

Ginu li danas igrači Hajduka na igralištu kao što su to činile starije generacije? Ima li još u Hajduku - hajduka?

Ne! Ne može biti! Došlo je drugo vrime kada te ekonomske koristi, ta trka za dolarima i markama postaje glavna opsesija ne samo u Ajduka, to je karakteristika ovega društva. U starin vrimenima si jema vrsne majstore, meštre, zanatlije na splitskom Škveru koji su mu bili vezani za svoj drugi zavičaj, za svoj Škver. On im je bija druga familija.

Danas je drugi prilaz. Danas matere splitske činidu čuda. Sin joj igra na desno krilo u pionirima ili juniorima Ajduka pa ga trener baci na beka i onda idu protestirat jer se bekovi manje prodadu u svitu nego navala. Eto dokle smo arivali. Danas ih matere i očevi vode auton na treninge jer već računadu, iako je malome deset godin, koliko će maloga prodat!

Pri su igrali na balun najsiromaškija dica, a danas bogatije matere i očevi sve činidu da im dica idu igrat balun, činidu se unaprid planovi koliko bi mali moga zaradit. I to su u kući tragedije kad njega iz navale bace na halfa. Jebi gospu, to su cile familije koje polude jer mali ne igra više centra nego beka!

Onda triba vatit veze sa trenerima, meni se onda obraćadu i govore: "Ajde, ti znaš ovega, onega, reci jin zašto da mali igra beka..." Nastala je jednostavno jedna neviđena pohlepa. Svaki na početku ka govori: "Ja iman jubav prima Ajduku", a u stvari kaki Ajduk, kaka jubav! On gleda koliko će zaradit dolara. Je li se još dogodilo da je jedan Ajdukov igrač osta zbog jubavi i da nije otiša u inostranstvo?

O Mladiniću, Iviću, Poklepoviću...

Zašto je iz Hajduka otišao Mladinić, zašto se u Hajduk nije vratio Ivić?

Ja znan puno dobro Biću, on mi je prijatelj. Kad je Biće, pri puno godin, počeja vodit juniore, onda je barba Luka Kaliterna iša vidit njegove treninge i posli je bija zadovoljan i reka je: "Biće nešto malo zna, ono šta je naučija od mene!" To je najveća pohvala koju je Biće ikada steka za cilega života.

Isto tako se sićam kad je Ivić izabran za trenera Ajduka. Onda je barba Luka izreka i njemu jedan veliki kompliment: "On ne zna ništa, ali zna više nego li svi drugi treneri u Jugoslaviji!" Međutim, reka je Luka za Biću i ovo: "Biće zna radit, ali će se on brzo štufat i brzo će mu to dodijat!"

Za mene je Biće čovik koji zna mnogo o balunu, ali nije ima snage da snosi odgovornost. Biće se upustija u razgovore, u parlatine, novinarske debate, želija se vidit na novinskim stupcima, a malo ga je bilo na igralištu. Sve više je posvećiva pažnju publicitetu, a sve manje igralištu. A to se vraća.

Biće nije ima snage da podnosi odgovornost. A vodit Ajduka u Splitu je strašna odgovornost. Najteže dvi stvari u Splitu, po meni, su bit trener Ajduka i kirurg u bolnici! To su dva najodgovornija mista, a sve drugo je lako. A Biće je tija bit glavnokomandujući - bez odgovornosti, komandant parade a da drugi odgovaraju.

... Ivić je postavija čudne uslove i zahtjeve: on će doć u Ajduk ako predsjednik Ajduka bude Tito Kirigin. A to su već nemogući uslovi jer onda trener uvjetuje - sastav uprave. Vraćam se opet na ono: "Ne možemo bit prvaci, jer nam je loša uprava!" Razumiš li šta je tija Ivić?! Tu triba činit još nešto osim igrat utakmice da se bude prvak.

Uprava Ajduka je razjedinjena. Slušaj, čak se u posljednje vrime počelo dešavat da se neki navijač i članovi uprave počedu razdvajat prema trenerima: ako njiov miljenik nije trener, onda su oni kontra prvoga trenera. Kad Ajduk igra dobro sa Poklepovićem i tuče nekoga sa tri komada, onda niki članovi uprave napuštaju igralište ka ojađeni ča je Ajduk tuka i zasja.

Eto takvim se interesima vezivaju uz trenerska imena. Pristaše Ivića, pristaše Poklepovića, pristaše Mladinića... Onda je najboje prominit cilu upravu i nać drugu, novu. Ako se to događa onda je taj Poklepović u zaista gruboj, jebenoj situaciji. Čak se po gradu govori da ima neki pritisak na igrače da igraju slabo, da idu što pri vanka. Znaš ono, da bi i pri pustili i da se promini trener. Ko tu onda misli na Ajduka...

O političarima selektorima

Pomažu li nogometu političari svojim angažmanom u klubovima ili odmažu?

Oni fuzbalu sigurno više odmažu nego pomažu. Zbog čega klubovi oćedu te istaknute jude, političare sa čelnih funkcija, ministre, sekretare komiteta, jude iz SUP-a, jude iz SDK-a u upravama? To je sasvim jasno. I ja koliko čujen: kad tamo dojde pošten čovik, onda ga se gleda poslat na put da se čine šporki posli.

Ali vrimenom se svaki išporka. Te bi odnose trebalo postavit na časnije osnove. Tribalo bi najprin odredit nove propise koji bi jasno određivali kako se kupuju i prodaju igrači - da ne bi bilo igara ispod banka sa šoldima. Svi znamo da se niko ne prodaje za pet milijuni dinari. Ko će pri ukrast Bearu ili Šekularca? To je u nas od tih dana kada su se trkali Udba, kosovci, generali...

Zarađuju li nogometaši previše u odnosu na ostale ljude?

Ne zarađuju! Mi jemamo danas radnika na škveru u Splitu koji zarađuju gotovo ka Ajdukovi igrači (ako se ne računa ono što fuzbaleri dobivaju ispod banka u prelaznom roku) - oko 14 milijuna dinari mesečno. A da ne spominjemo autoprevoznike, ugostitelje, pomorce, zarade od turizma...

Kako komentirate stalno smjenjivanje izbornika kod nas?

Kad smo ono pri nekoliko godina tukli nezasluženo Bugarsku u Split, ja san plaka nad sudbinom Bugara jer su bili daleko boji od nas. Izgubili su tu bitku slučajno. I oni su posli toga radili, a mi smo ladili muda. Meni je strašno drago da se nismo plasirali na Svjetsko prvenstvo u Meksiko. Ako ne možemo ništa učinit protiv Luksemburga, šta bi tražili kotra Njemaca, Talijana?

Zato sam strepija da ne bi opet slučajno, naklonošću sriće, dobili Istočne Njemce. Ne možeš tuć doma Bugare i Francuze, pa šta ćemo onda partit u Meksiko? Dalje, ne može se ovako sastavjat reprezentacija. Ranije smo imali 15 igrači od kojih se sastavjala dobra momčad. Znalo se da će igrat Bobek, Mitić, Vukas, Zebec, Beara, Šekularac, Horvat... Danas se više ne zna ko je najboji.

Sad svaki igrač može u reprezentaciju, sad je njih 75 igralo u reprezentaciju. Mogli smo sastavit šest reprezentacija, a triba nam samo jedna. U svitu vidimo sastave koji igradu po sedan-osan godin gotovo nepromjenjeni. Svi mi danas koji smo ranije pratili balun možemo napamet izdiktirat momčad Talijana sa Piolom i Meazzom, Mađare sa Kočišom i Puškašom, Brazilce sa Santosom i Peleom, Njemce sa Müllerom i Beckenbauerom, momčad Reala, Intera ili našega Partizana sa Vasovićem i Galićem, Ajduka sa Vukasom, Zvizde sa Džajićom.

A danas niko ne umi izrecitirat ni jednu našu noviju reprezentaciju! I suđenje i podmićivanje, korupcija i pomanjkanje valjanih propisa i slučajevi ka šta je Zjajo, i sramote ove što se događaju sve skupa nas degradira. Inflacija dinari, inflacija igrača, devalvacija nogometa - sve to skupa čini jednu brljotinu!

Što mislite o našim trenerima?

U nas je jedna takva zavrzlama, kolosalna, velika zbrka i kaos, pa postoje i najrazličitlji treneri.

Ostaje li Split i dalje sportski grad?

Sićan se kad je onda bila ona Olimpijada u Helsinkiju: Split je jema oko sto ijad stanovnika, a iz njega je bilo priko stotin sportaša na Olimpijadu. Na svaku ijadu stanovnika grada bija je jedan olimpijac! Kad bi tako bilo u cilome svitu ka šta je u Splitu, bilo bi sto milijuni takmičara!

To je za Guinnesa. Zato je Split bija najšportskiji grad u svitu i ka grad moga je, da je tija, da se takmiči sa bilo kojin gradon u Evropi. Bija bi ispred Pariza, Londona, Beča... Split je na geografskoj karti svita nije ni postoja, a na športskoj karti svita je bija I osta - velegrad!

...Umorija si me, gospe ti, čekaj...