NOVAK Đoković je nesumnjivo jedan od najuspešnijih ljudi koji su ikada hodali Balkanom i zemljama Južnih Slavena. Sportski uspesi koji će ga verovatno do kraja karijere dovesti na tron najuspešnijeg tenisera u istoriji ove magične aristokratske zabave, nisu i neće biti jedino po čemu će ga svet pamtiti.

Poruka koju je poslao na početku ovogodišnjeg Rolan Garosa, kao reakcija na ulične okršaje kosovskih Srba sa međunarodnim bezbednosnim snagama (Kosovo je srce Srbije!) - da li možda i na šokantne masovne zločine sa početka maja meseca (Stop nasilju!) – samo je jedna u nizu vanteniskih tema i postupaka po kojima je Nole postao prepoznatljiv.

Za razliku od fudbala i košarke gde političke poruke, zbog posledica koje su proizvele i još uvek proizvode, nailaze na najniži stepen tolerancije kontinentalnih federacija, tenis je sport koji pre ne prepoznaje nego što toleriše politizaciju.

Nema novca koji može pomoći imidžu Srbije kao Đoković

Tako su nas organizatori najznačajnijeg svetskog turnira na šljaci, reagujuća na oštre reakcije sa Kosova, ali i iz kabineta francuske ministarke sporta, hladnokrvno obavestili da učesnici njihovog turnira uživaju apsolutnu slobodu govora. Nevinost, kao unikatni recidiv aristokratske tradicije belog sporta...?!

Ne treba izgubiti iz vida da je Đoković pripadnik srbijanske "generacije X", rođene 1987., dakle u godini Miloševićeve "8. sednice" kojom je otvorena Pandorina kutija jugoslavenske apokalipse.

On ne pamti svoju zemlju bez kosovske traume, svih njegovih 36 godina obeležilo predinfarktno stanje Srca koje je nacrtao na televizijskoj kameri turnira u Parizu. Sportisti su još u prošlom veku postali najvidljiviji i najefektniji medijumi komunikacije političkih poruka država, rasa, oslobodilačkih pokreta,... sa najširim javnim mnjenjem.

Siguran sam da nema tog novca niti marketinških trikova kojima bi njegova stigmatizovana otadžbina mogla da doprinose spašavanju sopstvenog imidža u onoj meri u kojoj to Novak radi na teniskim turnirima i mimo njih, i to besplatno.

Srbi ne vole tenis, Srbi vole Đokovića

On uspešno manipuliše dubokom spoznajom da za Srbe (ali i za druge Balkance!) nije samo tek neki vrhunski teniser nego kompleksni medijum kolektivne psihoterapije za male i nevidljive, ponižene i uvređene. Srbi ne vole tenis, Srbi vole Đokovića, iz pomenutih terapijskih razloga. Naime, njegov pokušaj da u proteklih 10-15 godina tenis etablira kao nacionalni sport, nije se primio među Srbadijom.

Prvo je propao beogradski "Serbia Open", klase 250, zatim ga je ovog proleća preselio u Banjaluku, ali ni tamo nije izazvao interesovanje i popunio tribine. Đoković je onomad šokirao domaću javnost odlučivši da teniski sportski centar vrati na upravljanje Gradu Beogradu i konačno stavi tačku na svoju neuspelu misiju.

Pored ljubavnih izjava vezanih za Kosovo Đoković je znao da zatalasa i domaću i međunarodnu javnost svojim antivakserskim stavom koji je kulminirao skandalima povodom Australien Opena i oko njega. Kao što danas nesumnjivo deli ne samo sportsku javnost zbog svojih patriotskih izliva emocija,  Đoković je izazvao masovni gnev, ali i podršku, zbog odbijanja da se vakciniše protiv Covida-19.

Ikona postmodernih anti-alternativa

Optuživan je da zbog svoje nemerljive pedagoške uloge koja proističe iz autoriteta vrhunskog sportiste vrši negativan uticaj na ogroman broj ljudi, pogotovo mladih, i tako doprinosi ugrožavanju zdravlja ukupne populacije.

Ako se tome doda i fanatična sklonost prema fenomenima "na rubu znanosti" poput "Bosanskih piramida" kao i holistički pristup negovanju i očuvanju zdravlja, ali i filozofija zdrave ishrane, pred sobom imate istinsku ikonu postmodernih anti-alternativa: od antiglobalističkih, antevakserskih, antizapadnih... zapaprenih vaskolikim teorijama zavera.

Novak je tako, verovatno ne svojom voljom, postao "kec iz rukava" na koji će se pozivati mnogi pripadnici virtualnog "ludističkog pokreta" sačinjenog od putinoida i trampoida, suverenista i antievropejaca, nikolajevaca i ravnozemljaša, i ostalih Srba "mlađih samo od ameba"...

Pored svega pomenutog Novak Đoković je stigao da bude i - Jugoslaven. Kao Srbin rođen u jugoslavenskom braku Crnogorca i Hrvatice, poreklom iz Stare Hercegovine i Slavonije, Nole sparinguje uglavnom sa hrvatskim i bosanskim kolegama teniserima, kupa se u Jadranskom moru dok ga sa tribina prati vimbldonski šampion, zvezda yugo i hrvatskog tenisa Goran Ivanišević, u ulozi trenera.

Sekta Dinaroida

Ipak, možda najneobičnija izabrana ekipa kojoj pripada ovaj genijalni momak, koga bi arijevski pretenciozno ali ne i bez osnova mogli svrstati u visoki red barbarogenija, jeste "sekta" Dinaroida. Već mi para uši reakcija Starih Beograđana i Purgera kojima, na pomen višedecenijske okupacije Beograda i Zagreba, ali i Splita i Novog Sada od strane hercegovačko-crnogorskih & velebitsko-biokovskoh "oriđinala" netom "padaju roletne".

Naravno da su u pravu, s razlogom. Ko pamti ili iole nešto zna o četrdesetim i devedesetim prošlog veka razumeće o čemu govorim. Takođe su u pravu i oni koji su gledajući bar trojicu pripadnika ove "sekte" koje vezuje krš i vrelina, violentna narav i čelična volja, nestvarna inteligencija i beskrajna ambicija, videli ispred sebe naše momke koji su, svako u svom sportu, bili ili jesu najbolji na svetu!

Naravno, da tu, pored Đokovića koji je snažan povod da se setimo i lepih stvari koje nas povezuju, mislim na Luku Modrića i Nikolu Jokića, i njihovo poreklo.

Nevezano za Noleta, nisam siguran da u srcu koje je nacrtao u Parizu ima mesta za ponekog Albanca. S druge strane, siguran sam da će u srcima onih koje će ovaj tekst povezati "sjajnim nitima" biti mesta i za Noleta, i za Luku, i za Džokera. Jer, "srce kuca, srce samo kuca."