DOK ČEKAM poslednje rezultate američkih međuizbora, sa neskrivenim pakosnim osmehom na licu, moram uputiti izvinjenje čitaocima Indexa zbog preblagih ocena kojima sam karakterisao ličnost Donalda Trumpa. Na primer, pre godinu i po dana, u maju 2025. godine, na ovom istom portalu nazvao sam ga "drumskim razbojnikom", potcenivši raskošnu psihopatologiju kojom je ovaj manijak toksikovao svetsku politiku i uništio ugled svoje zemlje.

Da nikada ne zaboravimo: taj opaki amater je, između ostalog, energetsku sudbinu planete stavio u ruke terorističke, mračne teokratije, dovodeći je u poziciju da diktira svetske cene energenata i blokira plovne puteve ne samo nafte nego i veštačkog đubriva neophodnog za proizvodnju hrane.

Vučićevo poniženje pred Trumpom

Bilo je neophodno da Trump zaglavi u terminalnu fazu svoje autokratske i nepromišljene politike da bi ga Aca Srbin namirisao kao sebi blisko biće. Kulminiralo je to pre šest meseci kada je, kako se to u Srbiji kaže, "krenuo u četnike četres pete".

Tada je, onako odbačen i očajan, nediplomatski ponizno zapevao narandžastom: "Dok se drugi možda podsmevaju Vašoj viziji, Srbija je razume. Dok se drugi možda plaše Vaše snage, Srbija je poštuje", da bi dodao kako mu se posebno divi zato što "poštuje suverenitet drugih država". Mamma mia, čoveku koji je kidnapovao predsednika jedne države, otvoreno napao drugu, pretio trećima da će ih anektirati i poništiti upravo njihov suverenitet, Vučić se zahvaljuje na poštovanju istog?!

Vučićev odnos prema Trumpu je samo spoljnopolitički vrhunac jedne nepogrešivo pogrešne politike koju Srbija vodi još od pada Berlinskog zida.

Istorijski koreni spoljnopolitičke katastrofe

Podsetimo se da je Milošević pokretanjem rata želeo da, bar u većem delu Jugoslavije, blokira demokratske procese koje je pokrenuo raspad Varšavske i Sovjetske imperije. Kao najodgovorniji za raspad države, njegov režim i treća Jugoslavija bili su kažnjeni sveobuhvatnim sankcijama međunarodne zajednice u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Za te sankcije tada je glasala i Moskva, jer je Miloševićev režim nepunih godinu dana ranije podržao pokušaj puča čvrstorukaša u Kremlju protiv Gorbačova i Jeljcina. Boris Jeljcin, koji je na tom talasu uklonio Gorbačova i postao prvi predsednik postkomunističke Rusije, nikada nam to nije oprostio niti zaboravio.

Energetska zavisnost od Moskve

Pre dolaska Vučića na vlast, Tadićeva ekipa (Gang of Four) je, valjda da bi popravila odnose sa matuškom Rusijom, prepustila nacionalnu energetiku za sitniš Putinu, pretvarajući državu u najzapadniju kremaljsku agenturu, novi Istočni Berlin. Zli jezici tvrde da Rusi izbegavaju da prodaju NIS ne zbog nekakvog poslovnog interesa vezanog za naftu i gas, već zbog onoga što je instalirano na poslednjim, zabranjenim spratovima monumentalne upravne zgrade u Novom Sadu.

Vučić je, okružen Vulinom, Bajatovićem, Popovićem i inim agentima propagandne mreže, samo produbio tu agendu i učinio zemlju presudno zavisnom od Moskve. Spoljnopolitička katastrofa samo se dalje multiplicirala, jer je odbijanje da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu presudno uticalo da od 14. decembra 2021. ne otvori niti jedan klaster i bude potpuno zaustavljena na evropskom putu.

Moskva nam se zahvalila tako što je nipodaštavajuće hladno odbila da svoj ulog u NIS proda državi u kojoj se kompanija nalazi. Pregovara o prodaji sa Mađarima koji su joj uveli sankcije, one koje mi nismo?! Pičvajz, a?

Vratimo se sada Trumpu jer vrele šamarčine lete i sa te strane. Spoljnopolitički virtuoz Aleksandar Vučić doveo nas je "svojom mudrom politikom bliskih veza sa svetskim moćnicima" u poziciju između čekića uvedenih i na kašičice odlaganih sankcija NIS-u zbog ruskog vlasničkog udela, i nakovnja ruskog odbijanja da nam prodaju većinski paket u kompaniji, ignorišući ugovorno pravo preče kupovine manjeg akcionara.

Četiri stuba na klimavim nogama

Od famoznih "Četiri stuba" srbijanske spoljne politike, mislim na Rusiju, Kinu, SAD i Evropsku uniju, ipak najlošiju statiku ima ovaj četvrti. Verovali ili ne, zemlja koja se čak i u Ustavu strateški opredelila za evropski put i čije su investicije i trgovinski bilansi sa 65 procenata naslonjeni na EU, prema Briselu vodi skoro neprijateljsku politiku pod geslom "dok ne propadnete, samo nam dajte pare i ne pitajte nas kako ćemo da ih potrošimo"...

O navodnoj neutralnosti i suverenosti Vučićeve spoljne politike govori i činjenica da je kompletna materijalna proizvodnja Srbije vlasnički u rukama stranaca! Jedino što je država ljubomorno zadržala za sebe, kada je materijalna proizvodnja i unosna trgovina u pitanju, jeste proizvodnja i promet narkotika.

Autokrate padaju, Vučić ostaje da objašnjava

Acin američki idol Trump izgubio je i Kongres i Senat, pa se pitamo da li je to finalni, smrtonosni udarac i njegovim evropskim vedetama. Posle izbornih katastrofa Orbana, potom Vučića, i slovački premijer Fico upravo je ostao bez većine u parlamentu, pa je opozicija odmah zatražila raspisivanje vanrednih izbora.

Ovoj suverenističkoj bandi autokrata, koji su ipak uspeli da nam bar na izvesno vreme prodaju "muda za bubrege", sledi polaganje računa zbog neustavnih i nezakonitih postupaka, endemske korupcije i masovnog lopovluka.

Moraće Vučić, za početak, da nam objasni kako to kilometar autoputa u Srbiji košta tri puta skuplje nego u EU, to jest kako je brza pruga Beograd-mađarska granica, izvorno dogovorena sa Briselom na 330 miliona evra, na volšeban način prepuštena Kinezima za 800, da bi se finalna cena za isti posao zaustavila tek na 1,23 milijarde evra?!

Pitanje slobode

Dok suverenističke autokrate tonu u prošlost, pravo je vreme da se priupitamo: kako smo tom polusvetu dozvolili da preuzme vlast i da napravi toliku štetu? Kolika je naša odgovornost i krivica? Koji su mehanizmi da se u budućnosti zaštitimo od ovog zla? Kako nova vlast da mu odoli, s obzirom na gorko iskustvo sa vlašću posle 5. oktobra koja je crno-crvene vratila na vlast?

U Srbiji je pitanje Slobode posle dugo vremena stavljeno iznad svih ideoloških i patriotskih pitanja. To je ono što mnogi nisu još razumeli, a među njima i hrvatski premijer Plenković, koji je promašio temu pitajući se gde su zastave EU na pobedničkom skupu Studentske liste.

To je podjednako izlišno kao da njega neko pita gde su bile zastave EU na polumilionski posećenom koncertu Tompsona, koji je, da se ne lažemo, takođe bio politički skup par excellence. Dok Plenki ovo pitanje ne procesuira i ne objasni da li su onomad i njegovi imali udela u iznošenju Vučićevih prljavih Alta-para, opet ćemo se vratiti svojoj odgovornosti, upozoreni rečima velikog jugoslovenskog i srpskog pesnika Branka Miljkovića, tragično stradalog pre 65 godina, u jednom zagrebačkom parku. To je onaj pesnik koji nam je u nasleđe ostavio čuveni stih "Ubi me prejaka reč".

Takođe je poznat po stih-pitanju koje mi, bar u Srbiji, svakoga jutra moramo postavljati sebi i jedni drugima: "Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?"