HVALA BOGU i kurcu, završila je kampanja. Sad se svi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, izija vuk tovara, samo se eto spičkala hrpa love na cjelodnevno i neumorno psihičko zlostavljanje birača.

Sad će se oni ispričati jedni drugima, vidjeti na kojim su to mjestima išli ispod pojasa, izljubiti se i nastaviti dalje put lijepe nam naše Europske Unije.

Iskreno, boli me kurac za sve to. Ali jedna stvar me iznervirala, a to je tema koja se pokušala nametnuti kao glavna i skoro se nametnula, a ta je pitanje gdje je tko bio i što je radio `91.

"Demokratsko pravo svakoga je da bude glup“, izjavio je naš prezidente. Valjda se to odnosi i na njega jer kako drukčije objasniti stavljanje te teme u prvi plan, godine 2005., kad bi napokon trebali početi pregovarati o ulasku u tu jebenu EU.

Ali, eto, izgleda da je to još uvijek za popizdit bitno i da bi se svi građani trebali dobro zapitati što su radili te jebene `91. da bi, eto, nekom, a možda i sebi nešto dokazali.

OK kad je tako. Evo što sam ja radio `91. 

I to je mater išla radit, a ja san opet osta sa upaljenin radijon. Javili su da se puca iz Lore, da je opća opasnost, da se svi tribaju spustit u skloništa i da nema škole pa san moga osta spavat.

Probudija san se oko devet uri i upalija televiziju. Na svin našin programin je bija rat pa san pribacija na SKY. Tamo je bija DJ Cat show i cilo vrime su bili crtani.

Oko deset uri mi je zvonija telefon. Zva me je Frane.

Jesi doma?
Jesan, di si ti?
Mi smo svi isprid vrtića, idemo na Gripe. Oš doć?
Ali opća opasnost je.
Ma koja opća opasnost, čoviće, znaš da nikad ništa ne bude.
Ali iz Lore pucaju.
Ala, seljaka, je li ti znaš di su Gripe? Ne mogu se dobacit do tamo.
Dobro, ae, evo me.

Izaša san vanka. Na ulici nije bilo nikoga. Svi su bili u skloništu ili doma. Samo su judi u uniforman i oni penzioneri iz civilne šetali okolo i tu i tamo tražili legitimacije od ovi šta nisu imali uniforme.

Isprid vrtića su bili skoro svi muški iz razreda. Bilo nas je baren petnest. I svi su gledali u Franu i čekali da kaže di ćemo. Išli smo na Gripe.

Šta ćemo na Gripan? – pita san ga.
Vidit ćeš.

Došli smo na Gripe i šetali po parku. Park je bija prazan. Cili grad je bija prazan. Šetali smo po parku i gledali. Onda je Frane reka "Eno ga!".

Kroz park je šeta čovik od oko šezdeset godina i nosija je neku kesu u ruci. Šeta je brzo ka da iđe prema skloništu. Ima je sidu kosu i crveno lice ka moj dida.

Išli smo iza njega. Nisan zna šta ćemo, nije niko zna, ali smo išli za Franon. Onda je samo viknija "Amo!", zaletija se i skočija mu za vrat.

Čovik nije zna šta mu se događa. U isto vrime se zaletija i Bole i zagrlija ga oko kolina, onda ostali. Naletali su na njega ka mravi. Gleda san i bilo me stra. Čovik je izgleda ka moj dida, a dida je govorija da ne vaja bit protiv sela, da moraš bit sa svima.

Tip ji je baca sa sebe, ali ji nije moga sve pobacat, zakačija je Pepera, ovi je pa. Tuka se sa petnest mulaca koji su se penjali na njega ka mravi. Onda je pa.

"Šta čekaš?", dera se Frane prema meni. Uletija san. Čovik je bija na podu i pokriva glavu rukan. Cipelarili smo ga. Trideset dičiji nogu tuklo je toga staroga čovika po drobu i glavi. Najviše po glavi. Cila je bila krvava. I tukli smo još, sve dok se nije prista micat.

Noge su nan radile ka lude i dok san sluša kako ga tučemo, parilo je ka rafalna paljba iz Lore.

"Dobro je!", reka je Frane, "Biži!!" Svi su se razbižali po ulican okolo. Ja san osta. Gleda san u čovika i tresa se. Bilo me stra. Boja san se. Gleda san mu u kesu. Iz nje je ispa kruv, mliko i parizer. Počeja san plakat, a onda počeja trkat ka lud.

Našli smo se posli dvi ulice. Svi su bili tamo i smijali se. "Ala, šta smo ga zgazili!", ponavjali su, svaki put neki drugi. Gleda san u Franu.

Šta ti je napravija ovi čovik?
Ništa.
Pa zašto smo ga istukli onda?
Ala tebe, šta si se usra? Opća je opasnost, vidiš da nema nikoga u cilomu gradu, niko neće znat.

I jutro posli san sluša radijo i opet je bila opća opasnost. Opet san gleda DJ Cat show kad je zvonija telefon.

Frane je.
Di ste?
Bi ćemo isprid vrtića, dođi za po ure.
Ma… ne znan. Gledan televiziju.
Daj, ne budi u kurcu, dođi!
Ali ne bi ja. Pusti me.
Koji si ti šupak! Svi će doć. Šta si se usra?!
Nisan se usra.
Pa dolazi onda!
Dobro je. Doć ću, ajde.

Grad je opet bija prazan. Bilo me stra i cilin san se puten tresa. Onda bi mislija na prijateja od Bolinoga brata šta je govorija da je najteže ubit prvoga četnika. Onda na dida šta je govorija da uvik triba kako i svi, da nikad ne vaja protiv sela. Ma isto san se cilin puten tresa.

Došli smo na Gripe. Ovi put je to bija čovik još stariji od onoga. Nosija je šćap i brzo iša kroz park. Frane se opet zaletija sa leđa. Čovik je odma pa, Bole mu nije ni triba ulećat u noge. Odma su ga počeli tuć, po drobu i po glavi. Ispočetka je mava šćapon, ali su mu ga onda izbili iz ruke i nastavili ga tuć nogan.

Ja san osta sastrane. Samo san gleda i tresa se, došlo mi je plakat, ali nisan smija plakat. Muški ne plaču, govorija je dida. Samo san sta tamo, gleda u čovikovu krvavu glavu i njiove noge kako je tuku.

Pristali su. Frane se okrenija prema meni. "Šupčino!", dera se, a onda se zaletija i udrija me šakon u glavu i nogon u prsi. Svi su stali iza njega i gledali me.

Ja san pustija da me tuče jer da san mu vratija, svi bi se zaletili na me. Udrija me samo dva puta, a onda reka "Neš više igrat za razred!" pa su se razbižali.

I jutro posli je mater išla radit, a ja san opet osta sa upaljenin radijon. Javili su da se puca iz Lore, da je opća opasnost, da se svi tribaju spustit u skloništa. Onda su počele vijesti.

"Jučer ujutro, za vrijeme trajanja opće opasnosti, u parku na Gripama pretučen je šezdesetpetogodišnji A.M. Sličan incident dogodio se i dan prije.

Oba starca nalaze se u Vojnoj bolnici na Križima i izvan su životne opasnosti.

Sumnja se da se radi o još jednoj diverziji pete kolone, zato molimo građane da sva sumnjiva kretanja koja primijete za vrijeme opće opasnosti prijave Kriznom stožeru na broj…"

 Profil Denisa Lalića