KAD SE SAMO sjetim početaka cijele ove priče s Pušionom, skužim kako sam nekad bio jako glup, mlad i nadobudan. Tako je sa svim počecima. Radilo se o drogi, faksu, poslu, seksu...

Uvijek su očekivanja iznad onog što par godina kasnije postane stanje na terenu. Znate, počnete negdje raditi s mišlju kako je to baš za vas i kako ćete kroz koju godinu primati skoro pa predsjedničku plaću, a na kraju jedva spajate dva prva; počnete nadobudno studirati pa za par godina skužite da vam to što štrebate apsolutno ne treba; nakon prvog seksa već maštate o pozama iz kama sutre, a koji mjesec kasnije nju počne bolit glava. I tako dalje i tome slično.

Kad sam počinjao s Pušionom, maštao sam o hordama pomahnitalih obožavateljica koje će, i bez da me vide, htjeti u krevet sa mnom. Bilo je i takvih mailova, ali stanje na terenu pokazalo bi se najčešće dijametralno suprotnim od mojih maštarija u kojima su ti komadi bili pa ako već ne Angeline, a ono barem Pamele.

A vrhunac se dogodio prije skoro pola godine kad sam već digao ruke od cijele priče.

Sve je, hau suprajzing, počelo s bombonima. Loki i ja dogovorili razvaljotku u Bestu. Kao, za dobra stara vremena. Otkako smo počeli malo intenzivnije raditi, to više ne brijemo na tjedni ritam nego svako malo složimo spiku "za dobra stara vremena". Mislim, ne moš bezveze gutat bombone.

Pustilo nas oko dva i pozdravili se. Loki odlijepio jer živi odmah preko puta, a ja na stanicu. Čekam trideset dvojku. Nervozan. Pušta me bombon. Duva mi se. Doma nema trave.

Vrtim imenik po mobitelu... Gogi na Gornjem gradu. Vikend je, sigurno je budan. Šema ispada genijalna. Upravo je dolipio iz Purgeraja i rola. Još mogu i prespavat.

Tramvaj smrdi. Mislim, ništa pretjerano, ali kad me pusti bombon svaka pizdarija mi smeta. Sve me živcira. Stvarnost poprimi prestvaran oblik, čak postane i malo ružnija nego inače. Buksam se na stolicu i buljim kroz prozor. Čekam Trg i maštam o đoji. Kao o svjetlu na kraju tunela.

Odjednom me netko tapše po ramenu. Okrećem se. Žena je visoka metar i pokušaj, ali brat bratu, osamdeset kila. Gledam facu. Izgleda kao da je mami ispala iz ruku kad je imala tri mjeseca.

Zatvram oči pa ih opet otvaram. Kontam, zabrijao sam od postbotun tupila. Opet je gledam. Nisam zabrijao.

- Ti si Denis Lalić s Indexa? - pita.
- Paa... Da. - zbunjeno.
- Ne mogu vjerovat! Pa želim te upoznati već godinu dana.
...!?
- Dođi sjesti s nama. Ovo su mi frendice s Filozofskog. I one te čitaju.

Gledam prema ženama. Izgledaju OK.

- Ali... ovaj... ne bi... mislim...
- Ma kam on! Nećemo te ugrist!
- Ali...

Uzima me pod ruku i počinje dizati iz stolice. Odustajem od fajta, ne vodi nigdje. Stojim do njih i, kao, počinjem neku spiku.

- Studirate?

Ove šute. Ne jebu me dva posto. Ništa mi nije bistro. Jebeni Hičkok! Ali ova se ne gasi.

- Da pogodim, bio si na partiju i sad ideš kući? I vjerojatno si se zgazio nečim.
- Pa... ovaj... da.
- Genijalno, čovječe, Denis Lalić u originalnom izdanju.

Unosi mi se u facu, smrdi po vinu. Gledam ove dvije. Nešto šapću. Tramvaj staje, otvaraju se vrata. Čeka. Točno pred zatvaranje, ove dvije izleću vani brzinom munje. Jebote, koji zajeb!

- A one su mi, kao, frendice. - kaže ona polusjebano - Znaš, cijelu ovu večer mi se čudne stvari događaju. Znaš, ovaj, gledali smo onaj film "Još se nisam ljubila"... i pili... i... inače nisam takva. Ali večeras. Večeras bi sve. Kužiš?

Kontam zajeb, ali onako zbomban nemam pojma šta da radim. Najradije bi je zagrlio i počeo tješiti. Kao, bit će bolje, izrast ćeš ti u labuda i te spike. Opet, ako pokažem i najmanju simpatiju, ode sve u pičku materino.

Šutim. Totalno tupilo.

- Znaš, Dena, danas je nemoguće naći srodnu dušu, a ja nekako mislim da si ti baš taj. Možda zato što sam pijana... ne znam... ali... kad čitam tvoje tekstove...

Sve skupa izgleda kao u reklami za Axe. Tramvaj je pun toliko da se ne da sjediti, ali ima hrpa mjesta za stajanje. Ja se držim za rukohvat i naginjem se, a ona unosi li se, unosi. Tip na stolici skuži mi pogled i samo se počinje ceriti. Jebem mu rodbinu u sebi.

- Je li ti se žuri negdje? - žena ne odustaje - Amo na cugu.
- Hvala, ne bi. Idem do frenda. - trudim se biti barem pristojan.
- Pa neće ti on pobjeć. Ajde... idemo... nije valjda da se Denis Lalić boji jedne obične cure.
- Žuri mi se.

Ne odustaje.

- Molim te, ajmo na cugu.
- Nema šanse, zgažen sam i umoran. Neki drugi put.
- Onda idem s tobom! - zaključuje. Kao, ljuta nešto.

Kontam, ne može bit toliko munjena, zajebaje se, pa prešutim. Na Trgu, izlazim iz tramvaja, a žena ide za mnom, jebote. Ja se usiljeno počinjem ceriti.

- OK, ajde, shvatio sam, idem ja do njega pa se vidimo.
- A ja?
- Kako to misliš?
- Pa idem i ja.
- Gledaj, curo. Drago mi je što smo se upoznali, ali molim te, pusti me. Fakat se osjećam krepano i oću samo zaspat. Ajde lijepo, ti kući, ja kod frenda pa ako se opet sretnemo idemo na cugu.
- Idem s tobom. - ne odustaje.

Kontam, jebe me u mozak i krećem put Gornjeg grada. Kod sata sinjajem frenda i dvije frendice. Idem do njih, pozdravljam ih, kad ovaj pita - "Nećeš nas upoznat s frendicom?" Žena stoji iza mene, jebote!

- Ne znam kako se zove. - kažem već lagano nadrkan.

Ovi kurca ne kuže.

- Ja sam njegova tajna obožavateljica. - kaže ona skulirano. Upoznaje se s njima. I dalje im tupilo na faci.

Ostavljam i njih i krećem Radićevom. Ova dva koraka iza mene. Tu sam onda puko pa je, kako se to često u trenucima intezivne nervoze dogodi, proradio onaj seljak u meni.

- Čekaj, koja je tebi pička materina! Pa nisi normalna, jeba mu Isus mater! Kud ćeš!
- Idem s tobom.
- Ideš u tri pičke materine, a ne sa mnom!
- Možeš urlat koliko hoćeš. Ja ću te pratit. Ne možeš mi to zabraniti.

Gledam je i ne mogu vjerovat. Okidam do kraja.

- Jesi ti normalna, Bog te jeba! Pa odjebi od mene, plesku ću ti zavidat! Pa skini mi se s kurca više! - urlam. Ono malo ljudi po Trgu gleda prema nama.

Žena me gleda. Onda počinje plakati.

- Zašto svi moraju biti tako agresivni?

Totalno se sjebo.

- Ma... ovaj... nisam tako mislija... mislin...
- Odjebi. - rekla je i protesno se uputila uz Radićevu.

Vraćam se do ekipe na Trgu.

- Pa nisi morao tako. - počinje ovaj - Pa nije skinjara nego mala debuljaca.
- Ma znam, ali jebiga sad. Mislin, šta da radin?
- Da je odvučen Gogiju u stan, jebote?

Čekam pet minuta i gledam Radićevu. Žena stoji ne vrhu i čeka. Krećem put Lovačkog roga. Putem zvoni mobitel. Gogi.

- Pa di si više, jebote?
- Ma prati me neka ženska u pičku materinu?
- ... Jesi se ti natripa?
- Nisan, samo bomboni. Ali prati me... Evo je opet u pičku materinu.

Žena se spušta niz stepenice prema Lovačkom rogu. Prekidam Gogija, vraćam se u Ilicu i počinjem trčat prema uspinjači. Stojim na uglu i gledam prema gore. Nema je. Prikradam se stepenicama kao James Bond. Penjem se na Gornji grad. Na svakom uglu, prilijepim se uz zid, gledam, pa krenem.

Napokon sam kod Gogija. Bez pozdrava upadam u stan, skidam jaknu i gledam kroz prozor.

- Koji ti je kurac? - čudi se.
- Prati me, jebote!
- Ko te prati?
- Obožavateljica, u pičku materinu!

Gogi me gleda telećim pogledom.

- Čekaj, šta ste sve gutali?
- Ne jebi me, Gogi, žena mi je uletila u tramvaju i neće da otkači, prati me od Trga.

Dodaje mi đoju i počinje se kidati od smijeha.

- Je li baca na Angelinu ili je više ka Pamela?
- Odjebi!

Denis Lalić