U SUSRET mini lokalnim izborima koji će se u nedelju održati u deset srbijanskih lokalnih zajednica, bilo bi zanimljivo opisati atmosferu i okolnosti u kojima ih dočekujemo.

Danas je već potpuno jasno da je režim, nakon zemljotresa koji je izazvao pad nadstrešnice, odlučio da krene u transformaciju političkih organizacija i aparata sile kroz jačanje medijskog terora, uništenje pravosuđa, kao i formiranje hibridnih kriminalno-batinaških parapolicijskih bandi, gde su se, pod pokroviteljstvom Službe, sasvim otvoreno čuvari i prekršioci zakona konačno našli na istoj strani.

Integracija batinaških grupacija u policijski aparat

Tokom studentsko-građanskih protesta i dva kruga lokalnih izbora 2025. u pojedinim srbijanskim opštinama, beogradski režim je konačno integrisao lojalističke batinaške grupacije u regularne formacije Ministarstva unutrašnjih poslova. Tokom prošle godine demonstranti na ulicama i hodnicima svojih fakulteta vrlo često su bili u prilici da se licem u, maskirano, lice suoče sa policijski uniformisanim siledžijama bez obavezne personalne identifikacije, često istetoviranim, ali redovno nasilnim preko svake mere.

Tako se regularno ministarstvo sile polako, ali sigurno transformisalo u paradržavnu formaciju gde su profesionalni policajci osvanuli u funkciji odbrane i zaštite onih koje su do skoro zakonski progonili, svedeni na funkciju spoljašnjeg obezbeđenja pravosnažno i nepravosnažno osuđenih kriminalaca, kao što je to bio slučaj sa Ćacilendom.

Od Srpske napredne stranke do Centra za društvenu stabilnost

Srbijanski režim već nekoliko godina pokušava da se transformiše iz potrošene forme koja se odazivala na Srpska napredna stranka u nešto što je onomad kršteno kao Pokret za državu i narod. Proces je iz ne baš jasnih razloga ostao negde zaglavljen, naprednjaci su na respiratorima, a Pokret se batrga u porođajnim mukama.

Taj vakuum, pored neizbežnog, sveprisutnog Ace Srbina, popunila je još jedna paraorganizacija, ovoga puta parapolitička, koja se odaziva na Centar za društvenu stabilnost. Naime, radi se formalno o nevladinoj organizaciji koja je, gle čuda, izrasla u ideološku pesnicu režima. Ipak, nema mesta čuđenju, kada mogu kriminalci u istu postelju sa pandurima, zašto ne bi mogla i NVO sa vlašću.

Prorežimska propaganda

Jedan kolega se šokirao kada je shvatio koliko su u svim režimskim medijima opšteprisutni predstavnici ove organizacije, kojima ni to nije bilo dovoljno, pa im je režim dodelio "Dokumentarnu TV", piratski kanal koji ni po jednom zakonskom kriterijumu ne može da emituje program. Ipak, treba negde permanentno prikazivati prorežimske propagandne filmove u produkciji ovih "vojvođanskih mula", gde se u najboljoj tradiciji devedesetih denunciraju Vučićevi politički protivnici.

U sistemu u kome je predsednik izmestio samog sebe iz okvira ustavnih ovlašćenja, sasvim je za očekivati da demokratska moć Parlamenta, Vlade i pravosudnih organa bude uzurpirana od strane neformalnih, ilegalnih centara moći.

Tako dolazimo do imaginarne tvorevine, koju ni Tolkin ne bi mogao da smisli, a koja bi se u Borhesovoj "Sveopštoj istoriji beščašća" mogla voditi pod šifrom "Ćacilend". U njenoj neformalnoj strukturi sve se jasnije naziru "ajatolah" i "mule", koji su izvan bilo čije, osim, valjda, božanske kontrole, gde i premijer, kao ustavno najjača politička ličnost, predstavlja kombinaciju nebitnosti fikusa i odsustva bilo kakvog izbornog legitimiteta.

Ćacilend i strani plaćenici

Ćacilend, vlažni izraz čežnje za Iranom i Rusijom, Wagnerom i Revolucionarnom gardom, jeste u svojoj biti kvaziteokratska tvorevina koja, kao piton, guta Srbiju.

Vučićeva revolucionarna garda, u čijoj dubokoj pozadini i sablasnoj tišini stasava srpski Wagner, pored pomenutih toksičnih sastojaka čine i strani, prekodrinski plaćenici koji će, ispostaviće se, postati ključnim adutima na izborima, pre svega u Vojvodini i Beogradu. Iako Milete D. više nema na Vučićevim izbornim predstavama, bosanski Srbi su tu, brojniji nego ikada.

Takođe, proteklih dana javni servis Ćacilenda je, pravo niotkuda, pokrenuo kampanju medijskog amnestiranja Partizanovih huligana osuđenih u slučaju ubistva francuskog navijača Brisa Tatona. Bez obzira na to što su drastične kazne doprinele snažnom i vidljivom padu huliganizma u Srbiji, očigledno je da vlast ne može da se pomiri s tim što su tribine Partizana i Zvezde u opoziciji Vučiću, pa bi hteli nekako da ih odobrovoljе.

Otuda, s neba pa u rebra, specijalna emisija zlatokose "Hrkalovićke 2.0" koja je, sve nazalno vibrirajući na trećem krajniku, pokušala da ospori presude od pre petnaest godina. Trebalo je, očigledno, krenuti u susret onima koji nedostaju kako bi izborni dani do kraja godine bili u potpunosti pokriveni nasiljem i pretnjama uvek nedostajućih lojalista. Možda preterujem, šta ako se autorka samo zaljubila u neku bitangu, po uzoru na svoju originalnu verziju?

Izborna paranoja i podela društva

Srbija će u nedelju ući u još jedan ciklus lokalnih izbora u deset lokalnih samouprava, pa bi svako sa strane s pravom postavio pitanje zašto bi oni bili toliko bitni u državi sa skoro dve stotine opština i gradova. Pa zato što živimo u Vučićevoj izbornoj paranoji gde gubitak i jedne jedine opštine, a ne daj Bože grada, znači katastrofu. U Evropi ne postoji slučaj gde na nivou države opozicija ima vlast u jednoj jedinoj opštini, i to gradskoj, u gradu Nišu. Možda u Severnoj Koreji, Kini, Iranu ili Rusiji?

Ta psihologija vođe, gde je sve osim apsolutne pobede ravno ličnoj tragediji, jeste, između ostalog, duboko podelila srbijansko društvo. Nesposobnost da prihvati diverzifikaciju vlasti bar na lokalnom nivou, potreba ne da se rival pobedi, već porazi i ponizi, baš u navijačko-huliganskom maniru momka sa Zvezdinog severa, može dovesti do ishoda gde će i njegov poraz jednog dana biti apsolutan i tragičan. Zbog mogućih posledica takvog ishoda niko ozbiljan i racionalan ne bi trebalo da se raduje.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala