Slučajni antibiotik joj spasio život: "Spolne bolesti? Ma daj, pa te stvari se događaju nekom drugom. Meni ne"

Ilustracija: Shutterstock

PITATE se čemu zdravstveni odgoj u školama? Pročitajte pismo koje je napisala jedna čitateljica Indexa i možda vam bude jasnije... Prenosimo ga u cijelosti:

"U posljednjih nekoliko dana zatrpani smo različitim pismima i odgovorima na pisma o zdravstvenom odgoju. Sad sam odlučila i ja dati svoj doprinos tome. Htjela bih Vam ispričati svoju priču, ispričanu iz perspektive osobe koja je jedva preživjela spolnu bolest.

Bilo je to prije nekoliko godina, sjećam se svega. Mučili su me tipični srednjoškolski problemi, škola i pripreme za maturu. Bila sam mlada i naivna, ja protiv svih, važna i snažna. I pojavio se neki stariji dečkić s kojim sam se spetljala. Spolne bolesti? Ma daj, pa te stvari se događaju nekom drugom. Meni ne. Nema šanse.

Jednog dana zabolio me trbuh. I onda me jako zabolilo. Mama i tata su me odveli u bolnicu gdje nisu odmah shvatili o čemu se točno radi, ali znali su da nije dobro. Na ultrazvuku im je bilo nešto jako čudno... i odlučili su me hitno operirati. Operirana sam drugi dan ujutro, operacija je trajala 6 sati. Hvala Bogu na doktorima koji su me spasili. Ali ja tada još nisam znala cijelu priču.

Tek nakon što sam se malo oporavila, ispričali su mi što je sve bilo. Klamidija, iz koje je nastala gnojna upala koja je zahvatila cijelu moju utrobu, crijeva, prostore između organa itd. Pitajte doktore kako to ide, nemam snage objašnjavati detalje, ruke mi se tresu kad se samo prisjetim toga.

Mjesec dana prije, mučio me neki kašalj i otišla sam kod svoje doktorice koja mi je dala antibiotik. Moj kirurg mi je kasnije rekao da me to spasilo. Slučajni antibiotik mi je spasio život. Toliko strašno je bilo.

Tekst se nastavlja ispod oglasa
Ono što me najviše pogodilo je činjenica da možda nikad neću moći imati djecu. Upala koja se proširila je zahvatila i jajovode, a tek sa još jednom operacijom ću saznati jesu li oni i dalje potpuno funkcionalni ili ne.

Moje odrastanje je naglo prekinuto ozbiljnim stvarima. Ozbiljnim stvarima za koje nisam bila spremna. Moji vršnjaci su i dalje izlazili i pripremali se za maturu, a ja sam dane provodila u bolnici u bolovima. Dečkić je nestao bez traga.

Ne treba mi osuđivanje, svaki dan razmišljam o tome. Ne treba mi sažalijevanje, i dalje sam snažna, borim se protiv svega.

Ali treba mi saznanje da nijedna mlada osoba neće proživjeti isto što i ja.

Molim Vas, obrazujte svoju djecu.

Volim Vas sve, budite mi zdravi i veseli".

M.

Znate li nešto više o temi ili želite prijaviti grešku u tekstu?
Učitavanje komentara