Foto: Index
SVAKOG problematičnog adolescenta bi tribalo utrat u bus pun penzionerki pa ako priživi, nek priča. Čin uđeš u autobus postaneš doživotni astmatičar. Svaka gospođa ima svoj omiljeni parfem, a kako malo di iđe, ištrca polak boce za posebne prigode.
Vođa puta je teta Anka. Šepa na livu nogu, pa da ne oda i ne broji putnike, urla s vrata: "Jesmo li svi?!"
Ako jesmo i ako nismo bus krene, a svi plješću vozaču za uspješno pokretanje vozila.
Teta Anka odma ščepa mikrofon: "Pozdravjan sve penzionere i one koji se tako osjećaju. Idemo u Split gledat predstavu, a pripremila san govor o čemu se u predstavi radi. Di su mi očale? Jebenti, ostale mi na psihi! Milka, ako si u busu, dođi na pramac! "
Svi plješću i viču: "Miii-lkaaa, jaa-viii seee!".
Milka podigne ruku, a onda, na jedvite jade, i sebe. Ovacije su zaslužene jer je Milka jedina penzionerka koja raspoznaje sva slova na manje od 5 metara.
"Predstava traje oko dvi ure, a kako kritičari ne znaju o čemu se tu radi, karta zapada samo 30 kuna. Uzest ću biljete na blagajni i svak će dobit svoju, a onda imate uru vrimena slobodno. U sedan ipo da ste isprid kazališta!"
Opet aplauz i veselje. Sve grakću uglas; Pera će u slobodno vrime gledat ortopedska pomagala, Kate će u šoping; slušni aparat je na akciji, a Ivka će obać prijatejicu u bolnici... Svatiš da neš imat s kin popit kafu, pa se dogovoriš otić s njih pet na besplatno mirenje tlaka.
Učinile su se vodene ondulacije, zlato se izvuklo iz škafeta i obisilo oko vratova i ruku, a rečine pokojnih baba utrale u uvo. Bus pari pokretni antikvarijat. Sjajimo ka litnje sunce u podne. Kosa gospođe File je metalik plava i jučer su je zvali iz Mercedesa ne bi li saznali kako je do te boje došla. Njihovi stručnjaci već desetak godina rade na inovaciji boja, platili bi za licencu, ali ni gospođa File ne zna kako je frizerka ubrljavila da je tako ispalo. Nijedna ne naslanja glavu na sic jer in ondulacije moraju durat do Nove godine.
Gospođe koje su prešle sedandesetu više nemaju ni obzira ni kompleksa i pitaju te šta in padne na pamet. Od toga ko te jebe do toga kad je to bilo zadnji put. Ti gledaš u tlev, neugodno ti je, a moraš izdurat još 60 kilometara. Cuclaju se slatke tajne i mentoli, a vozaču se insinuira da to nije jedino oralno zadovoljstvo u kojima žene njihovih godina uživaju. Vozač zaključuje da većina njih pije i puši. Jedna gospođa kaže da je pušenje štetno za zdravlje i da ta stvar nikad nije ulizla u njena usta. Huliganke na zadnjemu sicu tvrde da kad izdave dentijeru mogu uvalit (istovremeno) pet bronhija u usta. Osjećaš se ka kaluđerica u bordelu.
Priča se i o politici.
"Tito je bio jebač!", uzdiše gospođa Marija.
"Otkud znaš?"
Čin vidin čovika, znan kakav je jebač. Umin procijenit i žensko".
Gospođa Marija priznaje da nikad nije kresnila žensku, a da joj je moglo bit, povalila bi Savku Dabčević-Kučar. Njih desetak se slaže da je Savka ćunka. Jedna bi radije Milku Planinc, a druga Margaret Tačer. Čuju se komentari da Margaret nije žensko.
Gospođa Marija i za to ima objašnjenje: "To su take veze, jedna je više žensko, a jedna je više Margaret".
Teta Anka napominje da moraju utišat mobitele prije predstave pa nek učine to još u Brelima. Šuškaju borše, bipiču signali, neke zovu svoje jer ko zna kad će se opet čut i vidit. Na noge se dižu već u Omišu, ne bi rada zadnje izać iz busa. Kad vozač namjerno prikoči i razbaca ih po prolazu, vriskaju ka šiparice i drže se jedna za drugu, privrčući se ka masline u turnju. Meću se steznici oko bubriga tako da od Podstrane dišu tek tri gospođe. Svaka se iskezuje u ogledalo i briše karmin sa umjetnih zubi. Kosu popunjavaju i namišćaju istin moton kojin se trese kušin.
Mrtvih beštija u obliku kaputa ima po cilome busu. Uzelo se i posudilo najboje šta se imalo pa nijedna nema povjerenja u kazališnu garderobu. Sačuvaj bože da one loše misle o hostesama, ali ko da je jedna gospođa ušla u krznu, a izašla samo u svojin dlakan?
Grijota da su ih zapala mista u parteru, ali gospođa Ivka je ponila 3 kušinića da se malo propne. Dovikuju joj da je mogla ponit i praznu gajbu pa sist na nju. Svaka penzionerka, par minuta prije početka predstave, mobitelon javlja svin prijatejicama da je u kazalištu i da ne može sad razgovarat. Zovu nabrzinu i unuke, doće baba brzo, slušaju li roditelje? Najradije bi čut da niko nikoga ne sluša i da nariču za babon. Ako je sve u redu, malo se naprdi, ali uto počne i predstava.
Oseknjuju se nosevi u maramice i riplje se ka na plućnome odjelu. Zbog slabe cirkulacije i kroničnih tegoba svako malo se usrid predstave zbog nekoga diže cili red.
"Polako!"
"Nemoj zapet!"
"Ali ne moreš trpit?"
Čuje se ššš i psssst, a glumce od silnih pššštanja ne čuješ. Uto tri puta zalampa munja, pucaju gromi, strahota od efekata na pozornici. Dvi penzionerke padnu u afan....hitnu zovite!
Srića da počinje intermezzo od 10 minuta. Glumci izađu, penzionerke iznesu. Razbrat će se. Jednu plaši grmljatavina, ali je dovoljno prisebna da zahtijeva povrat novca. Druga strepi da ne bi u nastavku predstave zapuvala bura. Kad se razlete stolice, šta ako je jedna smiri u glavu?
Osušila su in se usta od straja, pa se nutkaju mentolima, bronhijima i dimnjačarima. Parilo je smaknuće svita; mislile su da će u kazalište, a ne bogu zdesna. Sve se slažu da je puno 30 kuna za vaki patimenat i pravo bi bilo da kazalište njima da po 50 kuna za duševnu bol. Kad su se oporavile, gledaju uokolo; pada li ova zavjesa sama ili na daljinski? Petromila će opipat materijal nakon predstave, ali nema govora, sto-posto je pliš. Kad ih oćeš prat upreš botun i one garant same padnu s kopči. Cili intermezzo prolazi u polemici di zavjese nabavit. Pitaju hostesu.
Hostesa zna di je koji red, ali o zavjesan nema pojma. Gospođe su uvriđene. Na šta bi ličilo da ti kogod dođe u goste, uvedeš ga u boravak, on zapita odakle van ovi lipi šandoljer, pošto ste ga platili, a ti rečeš- ne znan! Pariš bokun tuke! Pametno su odlučile šta takvoj nisu povjerile kaput.
Iako počinje drugi dio predstave, ogorčenost na hostesu se ne stišava. Srićon, izađe Nives Ivanković pa se odma smiju iako dotična nije zinila ni bile ni crne. Najboja je naša Miki! Može glumit ko šta oće, ali Miki je Seke. Kad se predstava odgledala, zove se glumce na bis jer je svima mrsko ić odma u bus. Glumci se čude čime su zaslužili pet klanjanja, pa plješću i oni publici. Prije polaska teta Anka napominje da ako kome triba na zahod nek ode odma jer se puten neće stajat. Svi odu odma. Kazalište ne može zatvorit do ponoći jer se još nisu sve izredale. Ako se jedna siti da bi bus moga krenit bez njih, začuje se vriska, puštanje vode i potezanje patenata. Urla se: "Fermajte vozača!"
Svaka požuruje onu drugu.
"Ajde, Ivka, ajde! Bolje da ti uteče koja kap negoli autobus!"
"Mandina, požuri! Đava odnjo i pranje ruka, nisi iz prstiju pišala!"
Uspuvane, penju se u bus, stenju, stislo in noge u zadnjemu redu pa su in zbog natečenih gnjata postole tisne. Umorne su, kasna je ura i sve šta je dotad na njima bilo uređeno i dotjerano sad je za plašit vrane u polju. Nema glave koja nije naslonjena na sic i prije negoli smo izašli iz Splita pola busa hrče. Gospođa Marija kaže da ne voli sidit u prizemlju i da ništa nije vidila. Naredni put će kupit karte za tavan.
"Misliš, za ložu?". smijulji se Ivka.
"Mislin! I odma ti mogu reć da se nema s tobon dobroga seksa. Ubije te tuširanje prije i potla, ne umiš se opustit..."
Ivka zahrče i pravi se da ne čuje. Marija je idita, traži s kime bi se posvadila, ali svi hrču osin tebe.
"Šta je, mala? Nisi penzionerka, a uvalila si se k nami. Kako se ono ti bezveze zoveš, zaboravila san ti ime?"
"Savka Dabčević-Kučar".