NA DANAŠNJI dan 1995. godine u Splitu je umro novinar, književnik i televizijski scenarist Miljenko Smoje. Tim povodom u suradnji s Yugopapirom donosimo njegov intervju iz 1980. godine.
>>U Splitu otkriven spomenik Miljenku Smoji
Lipanj 1980.: Poslije "trideset i više godina" aktivnog pisanja, Miljenko Smoje, novinar, pisac Malog i Velikog mista (čije je snimanje nedavno završeno), sada je penzioner. Ujutro ne žuri na autobus da bi na vrijeme donio tekst u redakciju. Češće ga viđamo na pazaru, peškariji (ribarnici), po butigama s vrećicama na pazaru, u kavani Bellevue. Ima i neke zdravstvene smetnje, pa mu je supruga Lepa stalno za petama. Kad nađe punu pepeljaru, prijekorno kaže:
"Dosta je više. Nisi fumar (dimnjak)!"
A na puniju čašu:
"Bogati, nisi ni destilerija!"
"Jo, ča je lipo u penziju ka novinar. Ni riči više neću napisati kad drugi oće, urednici, kurbini sinovi, nego kad ja to oću! Lipo je osloboditi se jedne more koja te cili život pritišće. Ima san te stalne rubrike, humoreske, reportaže, bija san vezan za rokove, to je najveće prokletstvo u našem poslu. Najteže ti, u stvari, dolazi kad svršiš posal: napišeš jednu, a progoni te druga rubrika, noću skačeš iz posteje, nemiran si, pušiš, moraš naći drugu ideju, a tek si odnija prethodni tekst..."
Ovaj monolog iz duše treba zabilježiti do kraja:
"U prvin penzionerskin danima postalo mi je jasno da san pisa cili život, a nisan jema vrimena mislit. Ne dadu ti, jednostavno, mislit! U malome mistu kakvo je Split bija, kad san ja počeja radit u novinama, šaka ljudi je činila list: tokalo me sve radit! Često se dešavalo da smo cila redakcija bili nas dvojica. Ja san pisa, drugi je bija u štanpariji. I onda mi je samo javlja koliko triba još teksta da popunimo broj. I šta ćeš nego piši, dok ne pozvizdiš?!"
Ostali ste cijelog života čvrsto vezani za Dalmaciju...
Tako je. Moj su svit Split i otoci. I kad san pisa reportaže iz Moskve, Londona, pisa san jopet o Splitu. Lipi se za me Dalmacija i lipše mi je kad u ruskoj knjižari nađen Marulića na ruskon, nego da san boga vidija. Razmišlja san o ton našen lokalpatriotizmu, koji judi omalovažavaju, koji malo ko i proba shvatit, i naša san da je više Grčke sačuvano u Dalmaciji nego u Grčkoj.
Osića se postojanje polisa, bliskost među judima, pogotovo pri nego šta su vlaji navalili (doseljenici iz Dalmatinske zagore, op. M. B.). Dovoljno je doć na Pjacu i svima je jasno šta je Grčka agora. To su historijska nasljeđa i to bi tribalo istražit, ne samo prilipit etiketu i zbogom.
Sve što je Miljenko Smoje napisao u novinama i za televiziju bilo je vezano za Dalmatinca - kako on u najkraćem vidi mentalitet Dalmatinca?
Čudan je to čovik... On beštima (psuje), kune, plače, moli. Emocionalan je. Nisu to gitare, romantika uz more. Dalmatinac, oli koga diže u nebo, oli ne priznaje nikakve vridnosti. Nima ništa između... Dalmatinac je bez mire, nikoga ne priznaje i često u tome pritira...
"Bilo bi normalno da kao penzioner malo odanen"
Pišen sada za svoj gušt, ne moran više noću skakat iz posteje! Više san pročita otkad san u penziji, nego u zadnji deset godina! Moga san bit pametan, obrazovan, ali nisan jema vrimena. Radija san, skita se, štrapacira, patija noći, jer san i pisa i činija sve ono što me u životu pripada... Sad mi je ža i koliko san u pustin godinama izgubija radi monadi (gluparija). Lako je Slovencu u Ljubljani oli Mariboru bit radišan i pametan, ali u ovu našu prokletu, sunčanu Dalmaciju, u srid zime te sunce i more mame da izađeš iz kuće...
Koliko san planova ka penzioner jema učinit u februaru, martu, aprilu! Ali, sva ta tri miseca bila su bez oblaka na nebu... Ujutro se probudin, rastvorin ponistru (prozor), pogledan mirno more, vedro nebo i rečen sebi: "Grijota bi bila danas radit." I odgađan posao... Radit ću kad bude kiša, oblačno, kad vitri budu tukli bofore, onda ću ja po makinji (pisaćoj mašini) tuć! Kiša, magla, snigovi, to je atmosfera za rad!
Hoćete li ponovno prihvaćati narudžbe brojnih listova iz zemlje?
Ne virujen! Radit ću samo svoj Dnevnik u Nediljnoj, iako me drugi već potižu i mole. Moga bi tuć (zarađivat) pineze (pare), ali onda bi jema jednu novu brigu: kako ji potrošit? Kad zaradin koliko mi triba, onda znan regulu. Ja se ka ribarsko dite držin one ribarske filozofije da je čovik sritan i da mu ništa ne triba, ako u isto vreme jema jist, pit i pušit... A ja sve to mogu tek pomalo, koliko su mi likari pripisali i šta će mi pinezi?!
Nestala vam je jedna velika mora iz glave završetkom snimanja Velog mista, vaše serije, u stvari kronike jednog grada, Splita, u trinaest epizoda, u kojoj ste, doradom ili dopisivanjem teksta, aktivno bili angažirani više od godine dana?
Nisan baš sritan radit za televiziju, nisan ja baš ni neki televizijski čovik, a kamoli pisac, ali kad ti rečedu ajmo radit seriju, dođu te molit da počneš, pa ti daju pri pisanju petnaest, dvadeset miljuni, moraš pristat. Ja san po prirodi frajun, a to ne moš bez pinezi. I tako pineze primiš, počneš se vozat taksijen okolo, odaš po lokaliman, jedeš, piješ i pri nego san napisa i retka niman ni dinara od kapare (akontacije) koju san dobija. I onda, šta ćeš, moraš sist, i napisat ono za šta si plaćen, jer ko je vidija novce vraćat, nije red, a i niman okle, niman auto, vikendicu. I onda počneš pisat onako priko voje, pa prve epizode nikad ne vride. Serija je sve boja kako odmiču epizode...
Smoje ne gleda televiziju, pa kako mu onda polazi za rukom da napravi TV-seriju?
Nije da ja mrzin televiziju, ali televizijski program se ne poklapa s mojin urama: jedino je gledan kad je vanka ružno vrime, kiša, pa ne mogu izać, poć u lokal, zajebavat se s prijatejima, a prije, dok mi likar nije zabranija, i lokat (piti). I kad je koji program kojega bi trebalo pogledat ja san obično vanka, a kad se vratin, više nima programa!
Ja pomalo i iz inata ne gledan televiziju, jer je ona osakatila život. Nema više igranja na karte, balota. Nekada se, u vrime dok san ja bija reporter Slobodne i putova po Dalmaciji, pogotovo na otocima, skupljalo cilo misto, ljudi su igrali briškulu (vrsta igre talijanskim kartama), popili, pričali, slušale su se vijesti na radiju, a danas u sedan i petnajest svi bižidu u kuću gledat televiziju!
Miljenko Smoje, novinar po opredjeljenju, a humorist po nervu, odnedavno je predsjednik Društva humorista i satiričara Splita koje, pod pokroviteljstvom Dalmacija-koncerta, izdaje humoristički list Berekin.
Izašlo je sedan brojeva i mislin da je to najbolji humoristički list u zemlji. Pišu ga mladi judi koji su za napravit prva tri, četiri broja, njih troje, četvoro, popili dvista litri vina! Pišu mukte, sve kroz zajebanciju. Ne dobivaju ni od koga ni dinara honorara, ni dotacija, nego se financiraju od prodaje, uz akontaciju Dalmacija-koncerta. Nemaju ni redakcije. Imaju jednu konabu i jednu kužinu (kuhinju) u kojoj se friga riba, ždere, loče.
Tekstovi se ostavljaju, ka u stara vrimina splitskih humorističkih listova, po butigama, brijašnicama, pridaju iz ruke u ruku na Pjaci, Rivi... Mislin da je to pravi način zaradit takvu novinu. Uviren san da su svi naši veliki majstori, od Radovana nadalje, frigali srdele, lokali pravo vino i onda bi tek radili.
Bilo je i natezanja oko Berekina. Sedmi broj je sudski zabranjen, pa je to rješenje na Vrhovnom sudu SRH preinačeno da se otkine jedna stranica inkriminiranog teksta, pa da se list i dalje prodaje?
Na humorističke listove i humor judi su počeli gledat ka na nešto čudno, neprirodno, pitaju me zašto triba Splitu humoristički list. Za mene bi bilo normalnije da me pitaju zašto ga nikud osim u Splitu nema. Ako smo mi u Splitu, prije rata mogli imat pet, šest humorističkih listova, zašto sada ne bi mogli jedan?! Na tribini Socijalističkog Saveza, nedavno održanoj u Splitu (povod je bio humor), ja san lipo reka da bi čak i u raju bilo puno tema za svakog vrsnog humorista. Ako ništa drugo pokara bi se s bogon. U paklu bi, naravno, tema bilo i više...
Razgovarao: M. Božić (TV novosti, 1980.)