Jo Nesbø: Prdoprah doktora Proktora (5.)

TOG POPODNEVA Mrva je snažno zakucao na podrumska vrata plave kuće. Tri čvrsta udarca. To je bio znak koji su dogovorili.

 

Doktor Proktor širom je otvorio vrata i kada je vidio Mrvu, uzviknuo je:

 

– Divno! 

 

Zatim je podigao jednu čupavu obrvu, drugu spustio, pokazao prstom i upitao: 

 

– A tko je to? 

 

– Lisa – rekao je Mrva.

 

– To mogu i sam vidjeti – rekao je profesor. – Ona živi s druge strane ulice, ako se ne varam. Ono što sam htio pitati jest što ona ovdje radi? Nismo li se dogovorili da će ovaj naš projekt biti najstroža tajna? 

 

– Očigledno nije tolika tajna – rekla je Lisa. – Mrva je o njemu danas pričao pred cijelim razredom. 

 

– Što? – uzviknuo je profesor preplašeno. – Mrva, je li to točno? 

 

– Paaa – odgovorio je Mrva. – Možda malo. 

 

– Ali, rekao si… Rekao si… – profesor je počeo mucati, zamuckivati i mahati rukama po zraku. 

 

Mrva je izbacio donju usnu i nastojao da mu oči izgledaju što veće, kao da je na rubu suza. Taj izraz lica, koji je uvježbao posebno za ovakve prilike, činio ga je da izgleda kao vrlo malena, sićušna i vrlo, vrlo tužna deva. A valjda je općepoznato kako se nitko na svijetu ne bi smio ljutiti na malu depresivnu devu. 

 

Profesor je zastenjao, odustao i spustio ruke uz tijelo. 

 

– Dobro, dobro, možda nije baš tako strašno. I ti si, uostalom, moj pomoćnik, pa pretpostavljam da je onda ipak sve u redu. 

 

– Hvala – potiho je procijedio Mrva. 

 

– Ma, da. Naravno. Sve je ok – rekao je profesor, mašući rukama prema njemu. – Sada možeš prestati glumiti devu. Uđite i zatvorite vrata za sobom.

 

Učinili su kako je rekao, dok je Doktor Proktor požurio prema epruvetama i staklenim spremnicima u kojima se kuhalo, dimilo i u kojima su se vidjeli mjehurići iz kojih je sve mirisalo na kuhane kruške. Lisa je zastala čim je prošla kroz vrata i počela se ogledavati oko sebe. Na prozoru je vidjela biljku lončanicu s bijelim laticama, a na zidu, pored tog prozora i lončanice, ovješenu sliku koja je prikazivala motor s prikolicom, i to ispred nečega za što je Lisa mislila da bi trebao biti Eiffelov toranj u Parizu. Nasmiješeni mladi čovjek nalik profesoru sjedio je na motoru, a u prikolici je bila slatka, nasmiješena djevojka tamne kose. 

 

 

– Što radite? – pitao je Mrva Doktora Proktora. 

 

– Usavršavam proizvod – rekao je, miješajući neku smjesu u velikoj bačvi. – Radim nešto što će mu dati još više energije. Bit će to mješavina još eksplozivnijeg tipa, moglo bi se reći. 

 

Profesor je umočio prst u smjesu i prinio je ustima. 

 

– Hmmm. Još malo pelina. 

 

– Mogu li ja probati? – pitala je Lisa, vireći preko ruba bačve. 

 

– Žao mi je – rekao je profesor. 

 

– Žao mi je – rekao je Mrva. 

 

– A zašto ne? – pitala je Lisa. 

 

– Jesi li ti možda ovlašteni ispitivač prdopraha? – pitao je Mrva.

 

Lisa je razmišljala trenutak pa rekla: 

 

– Koliko znam, nisam. 

 

– A onda ti preporučujem da ispitivanje zasad prepustiš meni – rekao je Mrva, natežući svoje tregere. Zatim je uzeo žlicu i ugurao je u bačvu. 

 

– Oprez. Polako – rekao je profesor. – Nemoj odmah punu. Započni s četvrtinom žlice. 

 

– Naravno – rekao je Mrva znalački, stavljajući četvrtinu prahom napunjene žlice u usta. 

 

– Zatim ćemo početi odbrojavanje – rekao je Doktor Proktor i pogledao na sat. – Sedam-šest-pet--četiri-tri… Hej! Nemoj stajati točno iza njega, Lisa!

 

Nakon toga čuo se prasak. A Lisa je osjetila snažan udar zraka prije negoli je izgubila ravnotežu i tvrdo pala na stražnjicu, na hladan podrumski pod. 

 

– Oh – rekao je Mrva. – Lisa, jesi li dobro? 

 

– Aha – rekla je zbunjeno dok joj je profesor pomagao da se opet osovi na noge. – E, to ja zovem 

dodatnom energijom!

 

Mrva se glasno nasmijao. – Bravo, Doktore! 

 

– Hvala, hvala – odgovorio je profesor. – Mislim da ću i sam napraviti jedan mali test…

 

Profesor je uzeo polovinu žlice i počeo odbrojavati. Kada je došao do nule, čuo se drugi udar, ali ovoga puta Lisa je bila dovoljno oprezna pa je stajala pokraj vrata. 

 

– Vau – rekao je profesor, podižući na prozorski okvir biljku koja više na sebi nije imala ni jedne latice. – Mislim da iduće testove trebamo obaviti vani…

 

Izlili su prah na poklopac staklenke i izašli van. 

 

– Dajte mi žlicu – rekao je Mrva. 

 

– Pažljivo s doziranjem… – započeo je Doktor Proktor, ali Mrva je već progutao punu žlicu praha. 

 

– Osjećam kruljenje u želucu – rekao je Mrva koji je bio toliko uzbuđen da je poskakivao gore-dolje.

 

– Sedam-šest-pet – brojao je profesor.

 

Kada se začuo udar, sve su ptice s profesorove kruške uznemireno odletjele. A ovoga puta nije tresnula Lisa, nego Mrva, koji se prevalio i nestao u visokoj travi. 

 

– Gdje si? – vikao je Doktor Proktor, tražeći po travi. – Kako je bilo?

 

Začuli su grgljanje a zatim se pojavio i Mrva, potpuno crven u licu od smijeha. – Još! – vikao je. – 

Još! 

 

– Pogledajte, profesore! – pokazivala je Lisa. 

 

– Mrvi su pukle hlače!

 

 

I zaista jesu. Mrvine hlače bile su doslovce raspolovljene. Profesor je zabrinuto gledao rezultat 

pokusa i odlučio da je za danas dosta testiranja. Još ih je zamolio da mu pomognu tražiti vrtni namještaj koji je morao biti negdje porazbacan po travi i onda je ušao u kuću. Kad se vratio, nosio je kruh, maslac, jetrenu paštetu i sok. Lisa je pronašla namještaj i dok su sjedili na iskrivljenim bijelo obojenim stolicama i jeli, razmišljali su o tome za što bi sve njihov izum mogao biti koristan. Profesor je imao ideju da bi mogao pokušati prodati prah zemljoradnicima. 

 

– Mogli bi pojesti samo polovicu žlice prdopraha – objasnio je – i zatim držati vreću sa sjemenom žita ispred… hm… lansirnog mjesta. Zatim bi pritisak zraka proširio sjemenke preko cijelog polja. To bi uštedilo strašno puno vremena. Što mislite o tome, ekipa? 

 

– Izvrsno! – rekao je Mrva. 

 

– Pa… Da budem potpuno iskrena – rekla je Lisa – mislim da ljudi baš ne bi željeli jesti hranu koja je nastala iz sjemenja na koje se prdilo. – Hmmm – rekao je profesor, češkajući se po čuperku svoje bijele kose. – Vjerojatno si u pravu. 

 

– A da napravimo najbržu pumpu za bicikle na svijetu? – uzviknuo je Mrva. – Sve što treba napraviti jest uzeti cijev, zakačiti jedan dio za guzicu, a drugi za ventil na gumi od bicikla i onda… ka-bum! Guma je napuhana u djeliću sekunde! 

 

– Zanimljivo – rekao je profesor, gladeći svoju kozju bradicu. – Ali bojim se da je u ka-bumu i problem. Jer onda će i guma eksplodirati.

 

– A što kad bismo prdoprah koristili za sušenje kose? – predložila je Lisa.

 

Mrva i profesor gledali su u nju dok je objašnjavala da bi cijela obitelj mogla vući najkraću slamku, svi od najmlađih pa do stare bake, da se odredi tko će pojesti prdoprah nakon što su se svi ujutro istuširali. Zatim bi svi ostali trebali samo stati iza osobe koja izvuče najkraću slamku.

 

– Dobra ideja – rekao je profesor. – Ali tko će osušiti kosu onomu tko prdi? 

 

– I što ako udarac prevrne baku na leđa i ona slomi kuk? – zabrinuo se Mrva.

 

Nastavili su izbacivati jednu ideju za drugom, ali svaka je imala nekakav neugodni nedostatak. Na kraju su svi tiho sjedili i žvakali svoje sendviče kada je Mrva uzviknuo: 

 

– Imam ga! 

 

Lisa i Doktor Proktor pogledali su ga bez puno oduševljenja jer je ovo već bio četvrti put u posljednjih nekoliko minuta da je Mrva bio tako oduševljen svojom idejom, i svaki put se ispostavilo da to baš i nije to. Mrva se uspeo na stol.

 

– Mogli bismo koristiti prah za isto ono za što se on dosad koristio! – rekao je. 

 

– Ali mi ga ni za što ne koristimo – rekao je profesor. 

 

– Mi samo proizvodimo besmislene praskove – rekla je Lisa. 

 

– Upravo tako! – rekao je Mrva. – A tko voli besmislene praskove više od bilo čega drugog? 

 

– Pa… – rekao je profesor. – Pretpostavljam, djeca. 

 

I odrasli koji su malo djetinjasti. 

 

– Upravo tako! A kada oni žele čuti taj prasak? 

 

– Za Novu godinu? 

 

– Da! – vikao je uzbuđeno Mrva. – I? I..? 

 

– Dan nezavisnosti Norveške! – ispalila je Lisa, skačući na stolić pored Mrve. 

 

– A to je za samo nekoliko dana! Zar ne shvaćate, profesore? Ne trebamo ništa smišljati, trebamo samo prodati prdoprah ovakav kakav je sad! 

 

Profesorove su se oči raširile i on je izduljio svoj tanki, naborani vrat, i to tako da je počeo nalikovati na neku močvarnu pticu. 

 

– Zanimljivo – mrmljao je. – Vrlo zanimljivo. Dan nezavisnosti… Djeca… Stvaranje praska… To je… To je… 

Odjednom je i on skočio na stol. – Heurekaaaaa!!!

 

I kao na znak, njih troje skočili su na stol i zaplesali svoj pobjednički ples.