Foto: Index

NA COTE D’AZUR, nedelja je dan za crkvu, i naravno, za obiteljski ručak. Šetam omalenim mestom pored Toulona, vucaram se ulicama i uličicama, buljim u tuđe kuće, buljim u škure, više volim škure pomalo ispucale, pomalo ofucane, a takvih je više, dobro je, pomislim, nisu baš sve ušminkali. Te su škure plave, zelene, sive su, neke su prljavo bele, a ima i željeznih žaluzina, njih je počela da nagriza rđa. Ne bih da sam ovde, ide mi se odavde, onda pomislim na Istru, pa mi bude lakše.

Nedeljno je pre podne, sunčano, ulice su pune, sve vrvi od naroda, vri na sve strane, rad(os)ni narod uživa u slobodnom danu. Fini svet ide u crkvu, idu ujednačenim tempom, ne previše brzo, ali ipak hitaju na rendez-vous sa Gospodinom. Pomolimo se, zahvalimo se.

S njima idem i ja, hvatam tempo, hitam, iako nemam zakazano. Crkva je obična, siva, betonjerka s malo mermera, tu je i Isusek, djeva, i sve po redu. Ništa posebno.

Stojim tako malo, prekoputa, posmatram, postaje mi dosadno i odlazim.

Da niko ne ostane zakinut

U selu u kojem sam proveo detinjstvo postojale su tri crkve. Najmanja je bila katolička, bila je jedna sa neobičnom zvezdom na vrhu, reformatska, i još jedna od koje su nakon Oslobođenja napravili silos. Pravoslavne crkve nije bilo. U susednom selu tih godina nije bilo nijedne crkve. No, povijesna je nepravda pre desetak godina ispravljena, tako da su tamo danas dve pravoslavne crkve: srpska i crnogorska. Da niko ne ostane zakinut. U selu u kojem sam proveo detinjstvo seme pokornog, skrušenog, seme bogobojažljivog opstalo je, tiho bubreći u svojoj neprimetnosti tokom zlatnih godina jugoslovenskog socijalizma, koji danas mnogi nazivaju komunizmom, i kao kritikuju, kao nije im bilo dobro, kao sve je bilo loše, a zapravo samo - seru.

Tako, kad je socijalizam zagušen, a nacionalizmi prodisali, seme crkvenog, sebi dosledno, rastvorilo je svoje kotiledone prema gore, prema Gospodinu, ne prema ljudima. U selu susednom prvo je nikla pravoslavna srpska, a ubrzo i pravoslavna crnogorska crkva. No, u tom je selu živalj mnogo manje bogobojažljiv, grlatiji je (uglavnom u prazno), ciničan u svom bujajućem siromaštvu, pa u crkvu, ili crkve, ide samo o važnijim blagdanima, a najčešće po obrok, jer crkva nije kuče od juče, dosetila se ona da će gladne pridobiti preko stomaka, odnosno sendviča, fast food, pa tako povremeno, ta crkva, natakne vola na ražanj (kupljenog od para poreskih obveznika, dakle tih izgladnelih, jer ona, bogo(lj)ubiva, taj porez ne plaća). Kad vo zamiriše, novoprobuđeno verništvo došepesa po svoj komad.

Braća i sestre u Hristu

U mnogim kućama tamo, pored ulaznih vrata visi citat: Bože, blagoslovi onog ko ulazi u ovaj dom, itd. Reči su to Nikolaja Velimirovića, proverenog i potvrđenog nacionaliste, rasiste, antisemita. No, u tim je kućama taj citat neupitan, on je aksiom. Neću da se raspravljam!, grakne neko odmah ako mu se samo spomene habitus pomenutog.

Živalj katolički, opet, na pomen Pape odglumljuje ograzmičke radosti, uzdiše, neki počnu da stenju, neki da ržu, ali o zločinima Crkve oni ništa ne znaju, nikad nisu čuli, To je laž, laž, laž!, kriknu zlurado. U mnogim kućama ovde, Vatikanski ugovori takođe su aksiom. Pomolimo se, zahvalimo se…ili odimo u Međugorje, da nam se ukaže…itd.

Tako su živalj pravoslavni i živalj katolički ujedinjeni u svojoj šutnji, a ako progovore onda poriču. Braća i sestre u Hristu.

A jedan s kojim sam studirao, neki iz Crne Gore, pričao je kako je svojoj majci jedva saopštio da ima momka. Jer, to je za porodicu, za pleme, velika sramota. Mučio se, mučio mesecima, premišljao se i lomio, dobijao proliv, budio se noću obliven znojem, i onda, kad je smogao kuraži, i jednog dana joj to izgovorio, majka ga je samo pogledala i pitala: Sine, je li musliman?

J’ai faim

Sunčano je pre podne na Côte d’Azur. Odšetavam svoje, polako izlazim iz centra. Na ulici, tu kod crkve, ispred mesare sedi sredovečni čovek, prljav, pognute glave, ispred njega je plastična čaša. Čovek prosi. Prekoputa sedi devojka držeći natpis: J’ai faim. Gladna je.
Bliži se vreme ručka, ljudi se vraćaju sa mise, hitaju svojim domovima, ozareni. Svi žurimo na ručak. Ubrzo svi grizemo, glođemo, žvaćemo, mljackamo, srčemo, podrigujemo…zadovoljni. Sasvim običan dan.

Trešnje, trešnje

Juče, stopirajući od Valizze do Pazina, u selu Krasica, pred pljusak, a cesta tiha, a u daljini se nazire more, jedna žena mi mahne. Pogledam je, nasmejem se, mahnem i ja njoj. Trešnje, trešnje, dođi i naberi si trešanja, hajde, vikne sva nasmejana. Ostavljam laptop uz cestu i počinjem da berem. Trešnje u Istri, pred Dan mladosti, opet zvuči kao kliše, kič. Možda smo se mogli upoznati, popričati, istresti jedno drugom svoje životne priče, sve po redu, ali nismo. Šaka trešanja i pozdrav. I sretno u Dan mladosti! Istra.