Foto: Index

CELOG života se plašim zagrebanih tiganja. Utuvili su mi u glavu još od malena: ako je zagreban – dobićeš rak! Tako sam poslednjih godina bacio gomilu tava, i dao gomilu para za nove. A nove uvek kupujem na sniženju, po mogućstvu da je broj trocifren i da se završava sa 99. Odem tako da kupim ko-zna-šta, tava mi nije ni u malom mozgu, i onda vidim – snižena, pohitam i kupim je, jer šta je kuća bez valjanog tiganja. A i da ne umrem pre vremena.

Pa onda ulje. Sve što ostane nakon prženja – bacaj, jer: dobićeš rak!

Spoznaja istine

Sećam se, na selu smo pržili na svinjskoj masti, a ta se mast onda razvlačila do u nedogled. Mast od pečenja ili kobasice se čuvala za jaja, jer jaja su ukusnija ako se prže na takvoj masti. U jednom periodu, dok nas je baba čuvala, svako jutro smo jeli po jedno ili dva jaja, pržena u toj masti, dobro prelivena, uz komad hleba i šolju domaćeg mleka sa kajmakom, bar debljine prsta. Čini mi se da smo svako jutro jeli to isto, ničeg drugog ne mogu da se setim. Sad kad pomislim na to, prosto mi je čudno što nismo svi pocrkali. Ne mora od raka, može i od srčanog ili moždanog udara, ili od tromba. Ipak, većina nas je preživela, većina se batrga i danas, neki su pomrli, možda ih je stigla ta mast, ali pre će biti da ih je stigao posao, ili nemanje posla, i siromaštvo.

Kao gimnazijalac sam se palio na vegetarijanstvo, bio sam naporan, dosadan kako to znaju biti oni kojima se takvo što: ukazalo, pa su: spoznali istinu. Otkako su je spoznali, više je ne promišljaju, već samo verglaju povazdan, skreću pažnju i razasipaju moralizatorske pridike – bez da ih je iko pitao. Tako je mene to vegetarijansko slepilo držalo godinama, bio sam nabrijan, papagajski sam ponavljao: ne, ne i ne! Bio sam dosadan k'o proliv. Danas mi svi ti što se kunu u nejedenje ovoga ili onoga, i koji su uglavnom agresivni do nepodnošljivosti – idu na živce.

A ima i osoba koje se skroz identifikuju s tim, pa sve i svja, celi svet, posmatraju isključivo kroz prizmu: šta jedem, a šta ne jedem. Tu je onda i momenat posebnosti, biti drugačiji, a to je sexy. Na primer, na nekom skupu, seminaru, konferenciji, školi, šta god, većina jede sve (neki bi rekli: normalni, ja bih rekao: uobičajeni), i eto ti onda prilike da skreneš pažnju da ti nisi deo te neosvešćene mase, da si drugačiji, poseban, bolji. Onda ti se redovno izvinjavaju oni što jedu bečku šniclu, kao da je tebe briga za tu šniclu. A ti se foliraš: ili da te je briga, pa se blago snuždiš i umusiš, ili da te nije briga, pa tobože rasterećeno kažeš tom mesožderu da je sve okej. Jer, ti si taj koji može reći da je to okej ili nije.

Kuća pod pločom

Na početku svoje nabrijane vegetarijanske karijere, tu negde, ili kraj gimnazije ili početak studija, otišao sam u jedno malo mesto u Crnoj Gori. U tom mestu ima jako puno ljudi koji se prezivaju kao ja, s nekima sam u srodstvu, s nekima nisam, ali u kuće sam odlazio i jednima i drugima. To su oni čiji preci nisu krenuli famoznim vozom 1945., jer su procenili da nema smisla, ali svi imaju nekoga u Vojvodini i svima su im puna usta: bogate i lijepe Vojvodine. Njima puna usta te prazne priče, meni puna usta kontre i razuveravanja. I tako, silno se ispričamo, ali niko da se makne s pozicije s koje je krenuo. Ali nije to sad bitno.

Dan je letnji, žaropek, spuštam se niza skale do kuće koja je pod pločom, nikad završena. U kući žive tri generacije, baba s početka dvadesetog veka, onda dvoje stasalih u socijalizmu, i najmlađi rođeni pred kraj dvadesetog veka. Baba sedi pod lozom, gleda u more, u crnini je oduvek, crnu maramu svezala je nazad, puši. Ona mi je tih godina bila fascinacija, o tome stalno pričam, o tom epskom pripovijedanju, o svim pričama i pričicama, o toj staloženosti. Satima bih sedeo s njom, postavljao joj kratka pitanja i slušao duge, duge odgovore. Umrla je pre nekoliko godina, bila je bliže stotoj, motala duvan bar pedeset godina. Umrla je u snu. Ne od raka pluća.
Ta je kuća bila siromašna, devedesete, para niotkuda, prema turistima nisu bili blagonakloni. Golomudi, tako ih je baba nazivala. Mak se, jadan, što će mi to u život!

U silnoj priči o bogatoj i lijepoj Vojvodini koja to nije, i babinim gorštačkim pričama sa poskocima i suvim kamenom, ja sam zaboravio da im kažem da sam spoznao istinu, da sam: vegetarijanac.

Pušti, jadan, pušti...

Sprema se ručak, tetka se rastrčala da ni od čega zgotovi ručak. Čujem, Skini onu šunku, jadna.

Taman da zaustim da ne treba, baba me prostreli pogledom: Pušti, jadan, pušti… Umuknem momentalno.

Baba priča o susretima šezdesetih, kad su oni iz Vojvodine dolazili kod njih, prepričava sve u detalje, kako je ko bio obučen, šta su jeli, ko s kim nije pričao, ona jedna sva premudrila – glumi primadonu, onaj se unezverio od rakije, oni tamo plaču, deca cijuču. Burleska.

Veli mi, To su sve tvoji, jadan. Ja samo klimam glavom, za pola njih nikad nisam čuo, ali to je nebitno, bitna je priča, upijam svaki detalj. A u toj priči sačinjenoj od bezbroj pričica, bilo je svega: ljubavi, hrabrosti, preljube, bolesti, samoubistava, strahova, incesta, robije… Bio je jedan što je, kad se napio i udario majku šakom među oči, uzeo pištolj i pucao sebi u glavu, tad se već bio rastreznio. Pred smrt je rekao: Onaj ko udari majku, bolje da se odmah ubije, jer taj je na sve spreman. I ubio se. I veli baba, bila je to velika žalost, ali i veliki ponos, jer zna se red. A njegova majka, iako nikad nije skinula crninu, do kraja života bila je ponosna na svog sina, jer postupio je kako je trebalo.

Bilo je u tim pričama nečeg antičkog, meni teško zamislivog, čudno neko poštenje, radikalni potezi i rezovi. A smrt, smrt kao da nije bila ništa, jer smrt je uvek tu, sa nama, i čemu onda strah i prenemaganje. Ta je baba sahranila dvoje dece. Jedni umrli – drugi se rodili, sve ti je to život. Sviđao mi se taj stav. Samo sam duboko klimao glavom.

Muve nam ulaze u usta

U jednom trenutku tetka prilazi i polako nas prekida, Ajte jadni, ajde baba, da jedete, ajde kućo moja (to meni). Sedamo za sto pod lozom, muve nam ulaze u usta, s radija piče narodnjaci, i tetka polako iznosi: supu, salatu, šunku, sir, hleb… Supa je životinjska, jedem. Onda jedem dosta salate, kao – da sperem to. A onda dolazi ono glavno, tetka izlazi s velikim tiganjem, osetim miris: fašir (ne znam da li su i oni to tako zvali, to su kuglice od mlevenog mesa, uglavnom svinjskog, umešanog sa crnim lukom, jajima i začinima).

Primiče mi se, spušta tiganj. Vidim, skroz je izgreban, kuglice plivaju u masti. Kiselo se smeškam, ali ne mogu da kažem da to ne jedem. Ona mi u tanjir stavlja jednu kuglicu, dve, tri, tu kažem da je dosta, onda počinje da mi doliva mast, kašika za kašikom. Gledam u to, razmišljam o onom tiganju, o tolikoj masti i soli, o svojim vegetarijanskim principima, o istini koju sam spoznao, sve mi to tutnji kroz glavu, ali – zajebi sve to, mi imamo gozbu, i to u takvom siromaštvu.

Jedem, pričamo glasno, smejemo se, branimo se od muva, piči ona muzika, nek ide život. Nismo pristali na siromaštvo, nismo se zgurili i zakukali, ispravili smo kičmu, pokazali dostojanstvo. Bili smo jedni s drugima.

Rekao sam da je baba umrla, ostale su njene priče, neke sam zapamtio, neke zaboravio. Oni što su stasali u socijalizmu, sad su stari, oni najmlađi su odrasli, muče se kao i ovi što bi u penziju, al ne mogu, jer su premladi za rešenje, a prestari da ih neko zaposli. Milsim da ne razmišljaju o vegetarijanstvu.

Ja sam i dalje vegetarijanac, ali to mi više nije bitno. Sve sam rasterećeniji, pojedem i pokoju mrtvu životinju. Jedino mi još oni tiganji ne daju mira.