MENI JE Branka Šeparović totalna bolnica. Kad god skužim Škrinju na televiziji, napušim se ko idiot i nacalim ispred TV-a. Onda krene Brankina spika i nakon po ure, ne znaš di ti je glava, a di guzica. Sve se to Branki linka ka da je na tripu. Ono, teče, teče, teče jedan slap, što u njemu znači mala kap Coca Cole, tog svjetskog giganta koji će našu prirodno lijepu Hrvatsku pokoriti i iz nje istisnuti domaći orahovicu koju se pili još narodi Mezopotamije kad su prije... i tome slično.
Ali, jebo Škrinju, moja baba je jača tri puta. A voli divanit u tri PM. Onda to izgleda kao u pravoj romantičarskoj briji. Ja se naduvam iza kuće, dođem do komina (hrv. ognjište) i načmem temu. Onda se baba navije i odvali par sati na temu. I tako ja radim na očuvanju tradicije i buntu protiv... Coca Cole. O čemu se, konkretno, radi?
O tome da smo nakon Valentinova i Božića, sad popušili i Helovin i uvozimo razne falše holivudske priče i pričice dok nam domaća sirovina leži neiskorištena. Dakle, idemo redom; domaća strava i užas iz babinih usta i mog worda.
Ni pravoslavni pop mu nije mogao pomoći
Bilo ti je to, sinko moj, malo poza rata. Ne ovoga našega nego onoga drugoga, kad su Talijani i Švabe bili ovde. Svršija rat i zavladali tuga i čemer, dite moje. Šta nije izgorilo, to su partizani potla uzeli. A Luce, ona ti je iz Katuna gori, to ti je baba od onoga Stipe šta sad kafić doli drži. Znaš ga, šta je malu Sonju oženija.
E, pa Luce ti je bila najlipša divojka u selu. I zagleda ti se u nju Marko. Čeka bi je kad je na pašu odila s blagon, dočika je kad bi po vodu išla, piva jon puten i malo pomalo, zagleda se i Luce. I tako su ti oni ašikovali neko vrime dok ti Luci nije došlo vrime od udaje. A mater i ćaća namirili je Marinu s Podumova doli. Bogati mu mater i ćaća bili, volove imali, imali blaga za cilo selo naranit. I šta će Luce bidna, govori Marki gotovo je, udajen se, a Marko ni čut. Poludija čovik.
Ali nije nikakvi skandal radija nego drito u babe Mande da mu učini prašinu. I učinila mu baba Mande prašinu, a on s njon drito u Zadvarije na pazar. Tamo su ti uvik veliki pazari s blagon bili.
Naša tamo Marina iz Podumova i zove ga pit. Govori mu "Kume, ja san je volija, ali volja je božja da za te pođe." A ovomu došlo teplo oko srca i govori "Ajde, kume, u to ime, popit ćemo sve šta imaju."
I, sine moj, kad su se podnapili malo, uspe ti Marko njemu prašinu u čašu. Ovi, bidan, nije ni vidija. Popija do kapi. Zaboravilo se to, doša pir, tri dana se pirovalo u Marina i sad došla prva njiova noć. Kad ono, nesrića velika! Je li Luce leže na krevet, Marin padne. Govorila je potla da to očima svojin nije mogla virovat. Ka da su ga Đavli po sobi nosali. Ona leži na krevet, on poda nj. I išli ti oni u našega popa, platili mu pet misa, ovi ji blagoslovija, doša in doma, blagoslovija in krevet, kad ono opet. Ona na krevet, on ispod kreveta.
Prošla dva miseca, a nisu se uspili..., ovi,... spojit. Nije in bilo druge nego u pravoslavnoga popa. Naprtili konja, odnili popu vina, pršute, janje zaklali i drito u Dicmo. Znalo se za toga popa da je dobar, da može urok skinit. Došli u Dicmo, govoru mu šta je, a ovi pita Marina da je li pija s kin prije vinčanja. Ovi govori da je, sa Markon. Pop se odma za glavu uvatija.
Otvorija niki knjigu šta je sve uroke u nju pisa, naša tu prašinu i govori mu "Taka i taka je stvar. Sinko moj, ja ti pomoć ne mogu." Nisu prošla ni dva dana, Marin ti se ubija iz puške. Lega na krevet, pušku usta i opalija. A Luce ti se godinu, dvi posli udala za Stipana. S njin sve u redu bilo. Rodila mu dvoje dice. A ovi unuk najstariji sad kafić doli drži, znaš ga. Šta je malu Sonju oženija. I Luce je živa. Moš je pitat kad je vidiš. Sve će ti isto vako reć.
Čist račun – put u raj
Znaš ti Lugara gori iz Dugopolja. On ti je od ćaćine strine rod. Neš ti njega znat, stariji je čovik malo. On ti je u domobrane bija, gori negdi oko Imotskoga. I vraća se bija doma iz Imotskoga. Nanoge, normalno, nije onda auta bilo. I uvatila ga noć u jednomu selu negdi gori oko Blata na Cetini. I šta će, doša u misto i kuca na vrata jedna da ga pustu baren u pojatu zaspat do ujutro.
Otvorija mu gazda neki, Lugar mu reka šta je, a ovi mu govori vako: "Imaš tu pojatu, ali imaš i ovu kuću ovde. Samo otkako mi je ćaća umra, niko ti u njon nije prispava. Klapa."
Pita ga Lugar šta klapa, a čovik mu govori da se izvanka ništa ne čuje, ali jesi li uša u nju, klapa ka da svi Đavli po krovu plešu. A Lugar mlad bija, računa bolje mu je u posteju nego slamu, a još pušku ima uza se. Uzeja ključ i lega.
Kad, moj sine, oko ponoća počelo klapat. Tuču vrata ka da je promaja, a po krovu ka da neko lance vuče. Lugar uzeja pušku, skočija iz kreveta i ne zna šta će. Pripa se čovik. A kuća, klapa li klapa. A on ti je strica pratra ima i sitija se šta mu je ovi govorija. I sta ti Lugar, bacija pušku i zavika "Dušo kršćena, javi se!"
Stalo sve. Otvorila se vrata od kužine i otamo se javija glas čovika. Nikoga nije bilo, samo glas. Duša od čovika. I govori mu ti glas da reče sinu njegovu da uzme jedno janje, da ga proda i da pravoslavnomu popu u drugo selu pare odnese jer da mu je osta dužan para kad je vola kupova. I da mu još reče da mu pet misa u našega popa za dušu plati.
I Lugar ti sve to tako učinija, reka čoviku i iša doma. Kad, eto ti za deset dana čovika u Lugarevo misto, donija mu demežanu vina i kozle. Da mu je to fala za to šta mu je kuću vratija i dušu ćaćinu spasija.
Kuća kraj Sinja
A ima ti isto taka jedna kuća kraj Sinja gori. To mi je mali Ivan priča kad se vratija iz garde. Da otkad se napravila niko u njon nij oka uspija sklopit. I da su oni, kad su neke vježbe imali gori, išli vidit. Računaju, ratovali smo s četnicin, imamo po pušku svaki, nećemo se kuće bojat. Nisu deset minuti stali. Kaže da se cili rat nije tako pripa. Da klapa. Ima bit da je pravoslavno groblje ispod nje.